Represija u kulturi često ne počinje zabranama, već mnogo tiše. Konkursi kasne, menjaju se upravni odbori, institucije ostaju bez rukovodilaca izabranih na konkursu, festivali bez sigurnog finansiranja, a nezavisna umetnička scena bez mogućnosti da planira svoj rad. Takve administrativne odluke otkrivaju obrazac u kojem finansiranje, imenovanja i upravljanje ustanovama kulture postaju instrumenti političkog uticaja.
Kulturna politika tako prestaje da bude politika razvoja javnog dobra. Represija u kulturi 21. veka retko kada nosi uniformu. Ona nosi pečat, memorandum i službeno rešenje, jer najefikasniji oblik cenzure nije zabrana predstave, već stvaranje sistema u kojem neizvesnost postaje trajno stanje. Umetnički rad po svojoj prirodi podrazumeva neizvesnost uspeha. Ali ono što umetnik ima pravo da očekuje jesu stabilna pravila. Jasni kriterijumi konkursa, stručne komisije i pravovremene odluke, predstavljaju osnov profesionalne autonomije. Kašnjenja konkursa, neizvesnost realizacije odobrenih sredstava i slabljenje institucionalnog dijaloga proizveli su stanje u kojem umetnici i organizacije više ne mogu pouzdano da planiraju svoj rad, međunarodnu saradnju i razvoj novih programa.
Najteže posledice takve politike snose nezavisni umetnici i organizacije, festivali i umetnička udruženja. Kada država konkurs učini netransparentnim i navijačkim, ona suštinski sužava uslove pod kojima se pravo na rad uopšte može ostvariti. Odluke prema kojima, na primer, Tribina kompozitora ostaje bez podrške Ministarstva kulture i Sekretarijata za kulturu Grada Beograda otvaraju pitanje šta država danas smatra javnim interesom u kulturi. Nažalost, Tribina nije usamljen primer, jer i mnogi drugi festivali i institucije ostaju bez državnog sufinansiranja. Najnoviji rezultati konkursa Ministarstva kulture potvrđuju kontinuitet tog obrasca. Kriza poverenja dodatno je zaoštrena ovih dana, kada je postalo izvesno da će Beogradski sajam knjiga biti održan bez značajnog dela izdavača koji su decenijama gradili njegov ugled. Kada tako važan zajednički kulturni prostor počne da se prazni, posledice više ne osećaju samo umetnici i izdavači. Osećaju ih publika i građani.
Znamo da Srbija izdvaja oko 0,67 odsto ukupnog budžeta za potrebe kulturnog razvoja, što je značajno ispod 1 odsto koji preporučuje UNESCO. Ipak, odgovor nije uvek u količini novca koja je na raspolaganju, jer je budžet zapravo najprecizniji izraz političkih prioriteta jedne države. Finansiranje kulturne politike najjasnije pokazuje šta država odlučuje da čuva, a šta je spremna da prepusti neizvesnosti. Trenutno se u Srbiji poseban fokus stavlja na kulturne programe povezane sa Ekspo 2027, a to jasno otvara pitanje: da li se kulturna politika preusmerava sa trajne podrške institucijama i umetničkom stvaralaštvu ka projektima koji prate kratkoročne državne prioritete? Kultura ne može biti svedena na kulisu velikih državnih projekata. Njena svrha nije da prati političke prioritete vlasti, već da obezbedi trajne uslove za slobodno umetničko stvaranje, nezavisno od političkog ciklusa, i da tako zapravo bude ogledalo vlasti i njen najefikasniji društveni korektiv.
Slučaj Generalštaba prevazilazi pitanje jednog kulturnog dobra i tiče se odnosa prema javnom prostoru i kulturnom nasleđu uopšte. Nasilje nad institucijama koje vlast uvodi u prostor kulturne politike proizvodi kontroverze i oko Bitefa, Sterijinog pozorja, kao i pozorišta u Šapcu, Užicu, Leskovcu, Lazarevcu
Kada se isti represivni obrasci ponavljaju u različitim umetničkim oblastima, više nije reč o pojedinačnim sporovima. Reč je o modelu upravljanja, o kulturnoj politici. Taj model odlikuju dugotrajni i često nezakoniti mandati vršilaca dužnosti, profesionalno kontroverzna imenovanja i sve izraženiji uticaj izvršne vlasti na izbor rukovodilaca. Sve to postepeno menja prirodu kulturnih ustanova. Umesto prostora stručnog odlučivanja, one postaju prostor političkog upravljanja.
Slučaj Generalštaba prevazilazi pitanje jednog kulturnog dobra i tiče se odnosa prema javnom prostoru i kulturnom nasleđu uopšte. Nasilje nad institucijama koje vlast uvodi u prostor kulturne politike proizvodi kontroverze i oko Bitefa, Sterijinog pozorja, kao i pozorišta u Šapcu, Užicu, Leskovcu, Lazarevcu i drugim sredinama. Hronika represije u kulturi, koju je pokrenula Zajednica umetnosti i kulture, pokazuje da pojedinačni slučajevi više nisu izolovani događaji, već pojava koja zahteva sistematsko dokumentovanje i čuvanje od zaborava. Iskazi umetnika i radnika u kulturi jasno svedoče o razvijenom sistemu „crnih lista” za disciplinovanje i kažnjavanje umetnika. „Crne liste” vode represiji, koja se ne završava administrativnim odlukama. Napadi na pisca Vladimira Arsenijevića, kao i na profesora i reditelja Stevana Filipovića, uz očekivani izostanak blagovremene reakcije nadležnih organa, pokazali su da se politički motivisano nasilje prema umetniku i javnom delatniku toleriše. Kada relevantne institucije ne pruže brzu, delotvornu i nepristrasnu zaštitu slobodnom umetničkom delovanju, posledice prevazilaze sudbinu pojedinca. One proizvode osećaj nesigurnosti u čitavoj zajednici.
Najdublja posledica ovakvog modela vlasti u kulturi nije pojedinačna smena direktora, jedan konkurs, jedna pretnja ili prebijanje. Ona se ogleda u sve drastičnijem slabljenju institucija, koje se ne urušavaju samo kada ostanu bez sredstava, već i kada stručna mišljenja izgube značaj, kada se prekine dijalog sa profesionalnom zajednicom, kada konkursi izgube smisao, kada umetnici ostanu bez zaštite i kada javni interes ustupi mesto političkom prioritetu. Represija zato nije događaj, već postaje sistem disciplinovanja. A kada se isti mehanizmi ponavljaju u različitim oblastima javnog života, više nije reč o pojedinačnim događajima. Bez sumnje, reč je o sistemu. Kultura je često prva oblast u kojoj društvo postane svesno da su institucije izgubile poverenje. Ne zato što je važnija od drugih oblasti javnog života, već zato što umetnost među prvima registruje ono što se u društvu menja, a među poslednjima pristaje da o tome ćuti. Zato pitanje kulturne politike prevazilazi pitanje jednog ministra ili jedne vlade. Ono je pitanje poverenja u institucije Republike.
U demokratskim društvima Ministarstvo kulture nije instanca koja definiše umetničke vrednosti, već štiti uslove u kojima umetnost može slobodno da postoji. Autoritet Ministarstva zato se ne meri stepenom kontrole nad kulturnim sistemom, već sposobnošću da obezbedi autonomiju institucija kulture, transparentnost procedura i jednak pristup javnim sredstvima. Kontroverze oko Generalštaba, upravljanja Narodnim pozorištem, položaja Bitefa i konkursnih procedura, posmatrane zajedno, pokazuju obrazac u kojem Ministarstvo, umesto čuvara institucionalnih pravila i procedura, sve češće postaje jedna od strana u sukobu, i to ona koja raspolaže javnim novcem i institucionalnom moći.
Kako se obnavlja poverenje u Republiku?
U kulturi odgovor počinje obnovom institucija koje počivaju na stručnosti, odgovornosti, predvidivim pravilima i poštovanju umetničke autonomije. Na to pitanje, međutim, moraju da odgovore sve institucije koje postoje zbog građana. Kada kultura prestane da bude javno dobro, posledice ne osećaju samo umetnici. Osećaju ih građani, jer gube pravo da o zajedničkom kulturnom nasleđu odlučuju javne institucije, a ne politička volja. Gube sigurnost da će javnim novcem, koji je i njihov novac, biti podržani najvredniji programi, a ne politički najpoželjniji. Gube prostor u kojem različite ideje mogu slobodno da postoje. Gube mogućnost da javni kulturni prostor ostane bogatiji od ukusa bilo koje vlasti, tržišta ili pojedinca. Kultura nije javno dobro zato što je potrebna samo umetnicima, već zato što je potrebna i građanima. Ne da bi im govorila šta treba da vole, već da bi im omogućila da razvijaju sposobnost kritičkog i estetskog rasuđivanja i slobodu da sami biraju. Zato javna kultura i javno obrazovanje počivaju na istom načelu. Njihova svrha nije da proizvode poslušnost, već slobodne ljude sposobne za kritičko rasuđivanje.
Tragedija u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine, sve što joj je prethodilo, kao i studentska i opštenarodna pobuna koje su usledile, ostaju trajna opomena da institucije postoje samo onda kada štite građane. One, međutim, zaista opstaju samo dok građani ne odustaju od toga da ih brane od političke samovolje i vraćaju Republici kao zajednici zasnovanoj na javnom interesu
Republika se ne čuva političkom lojalnošću. Ona se čuva poštovanjem Ustava i zakona. Zato se poverenje u Republiku obnavlja svakodnevnim vraćanjem smisla njenim institucijama. Kada jednom zaista započne, taj posao neće biti ni brz ni lak. Zahtevaće istrajnost, odgovornost i učešće građana, koji neće odustajati od prava da od svake vlasti zahtevaju polaganje računa.
Tragedija u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine, sve što joj je prethodilo, kao i studentska i opštenarodna pobuna koje su usledile, ostaju trajna opomena da institucije postoje samo onda kada štite građane. One, međutim, zaista opstaju samo dok građani ne odustaju od toga da ih brane od političke samovolje i vraćaju Republici kao zajednici zasnovanoj na javnom interesu.
