Plašimo li se drugosti? Ili već prvost skriva toliko misterija da nam nikakav horor drugosti nije neophodan dok sa jezom posmatramo varljive javne opne naših komšija i – evo krajnjeg užasa – ukućana. Film Paklene komšije (The ‘Burbs, 1989; r. Džo Dante) i istoimeni ovogodišnji serijski rimejk na striming servisu Pikok (autorka Selest Hjui u biografiji ima scenaristički rad na seriji Mrtav za mene/Dead to Me) dolaze iz dve ere, svake sa svojim dominantnim socijalnim strahovima i inicijatorima napetosti.
Džo Dante je, nedugo nakon veleuspeha filma Gremlini, bio u poziciji da komotno bira naredne projekte, i fascinaciju mu je privukao scenario u kojem se naoko ne dešava previše. Paradoksalno, upravo je to i bio ključ potencijalnog kvaliteta priče o nekoliko dana u životu Reja Pitersona (Tom Henks), stanovnika bezbrižnog američkog predgrađa („’burbs“ je skraćenica od „suburbs“) koji odlučuje da nedelju letnjih dana godišnjeg odmora umesto, kako je uobičajeno, u jezerskom vikend naselju, provede u svom domu. „Kakav bi mi to bio odmor?“, pita se Rej, „bićemo satima u saobraćajnoj gužvi samo da bismo sedeli u mračnoj, memljivoj kolibi“. Ima izvesnog smisla, i Rejova tolerantna supruga (Keri Fišer) nevoljno prihvata ideju, upozorivši ga da će kada se vrati na posao biti u još gorem stanju od onog u kojem je sada. Zaista, šta raditi po ceo dan? „Kad je beše utakmica na TV-u?“, proverava Rej s brbljivim komšijom čija je žena otišla u posetu majci (a dece nema), dok preko ulice u ime jutarnjeg pozdrava „klimoglavi“ s još jednim predgradskim sapatnikom, vijetnamskim veteranom i američkim patriotom kojeg tumači Brus Dern. Kvartet „naših“ junaka upotpunjuje pripadnik generacije Iks koji okuplja svoje društvo u „praznoj gajbi“, čime vrše funkciju tragičkog hora, posmatrača užasa. Mlađarija predstavlja cinično-anarhičnu „svežu krv“ s kojom se mnogo toga moglo scenaristički uraditi, a na koncu je poslužila da u to vreme popularni Kori Feldman namami dodatnu starosnu „kućicu“ publike u bioskopske sale. Kako god, stara dobra ksenofobija svim akterima donosi odušak od dosade.
Naime, u Rejevom kutku sveta, simbolički potentnoj slepoj ulici iz koje se izlazi jedino tuda kuda ste i ušli, odnedavno obitava i začudna porodična jedinica. Otac, sin i očev brat doselili su se u već ruiniranu kuću u koju su dopremili prašnjavi, starinski nameštaj, prezivaju se Klopek (vijetnamski veteran: „Je l’ to slovensko prezime?“) i govore nemačkim naglaskom (sina igra Kortni Gejns, nezaboravan kao Malakaj u Deci kukuruza). Da li su izazvali, kako kruže glasine, požar koji je progutao njihovu prethodnu kuću? Da li su sada odgovorni za nestanak dobrog komšije kojeg Rej poznaje celog života? Ko su, bre, ti stranci i šta ‘oće?! Detalji čine vrhunce filma.
Kada naši junaci uđu u kuću nestalog komšije u potrazi za tragovima koji bi uputili na krivicu već određenih zločinaca, svaki predmet otvara univerzum tajni. Strance na stranu, ko je uopšte ovaj koji je navodno „naš“? Kada se pobliže osmotri njegova privatnost, sve male neobičnosti koje su se mogle uočiti iz površnog poznanstva odjednom deluju kao ukazivači nekakve duboke nastranosti. Kada, pak, Rej i vijetnamski veteran, na nagovor i u društvu svojih supruga, odu u posetu novim, zlokobnim žiteljima predgrađa, dočekuje ih otac porodice dr Klopek (Henri Gibson), u kecelji oblivenoj… krvlju? U stvari, crvenom bojom, jer doktor iz hobija u podrumu slika apstrakcije, a vijetnamski veteran razgleda jedan od dovršenih radova i ne može da dokuči na koju ivicu bi ga trebalo postaviti. Neizgovorena srž situacije: „Šta je na ovoj slici gore a šta je dole? I umetnost im je nebogougodna, nimalo nalik pejzažima i mrtvim prirodama kakve pristojan svet kači na zidove.“
Ako vam se na osnovu opisa gleda ovaj relativno kultni film, upozoravam vas prvo da nije remek-delo, a zatim i da ću u narednih nekoliko rečenica u cilju kompletiranja analize otkriti razrešenje fabule. Rejeva paranoja raste, a određena kreativno primenjena saznanja ga navode na stav da s porodicom Klopek posla definitivno nisu čista. S komšijom koji je na odsustvu od bračnog života on provaljuje u kuću Klopekovih, petlja po kotlarnici kopajući rupe i tražeći leševe i diže sve u vazduh, jedva ostajući živ, možda bez oka. Okuplja se policija, vatrogasci, cela gungula, Feldmanovi „ikserski“ posmatrači su oduševljeni nasilnim provodom koji im je paćenički „bumerski“ soj priredio. Rej, probuđen i osvešćen, urla na svog partnera u provali i uništenju koji i dalje ne odustaje: „Ti baš ne znaš kada je dosta! Pogledaj me! Sada sam ljuštura čoveka zbog tebe. Ostavi ih na miru! Skini im se! Ništa nam nisu uradili. Ništa! U redu, drugačiji su od nas. Ne vole da se druže. Možeš li da ih kriviš za to? Žive pored ljudi koji sačekaju da odu od kuće, onda provale unutra i spale sve do temelja. Sećaš se onoga što si mi ranije pričao o stanovnicima predgrađa? O onom tipu koji je osamstoti put u životu pokosio svoj travnjak, onda mu je puk’o film i pobio je celu svoju porodicu? E pa, mi smo on! Ne oni nego mi! Mi preskačemo ograde i virimo kroz prozore! Mi podmećemo požare! Mi smo oni koji se ponašaju sumnjivo i paranoično! Mi smo bolesnici! Mi!“
Tačan je to i poučan niz teza, ali da li je pogodan za kraj dramskog dela? Džo Dante se mučio i dosnimavao nekoliko verzija razrešenja, odlučivši se za onu po kojoj dela naših junaka imaju opravdanje i Klopekovi zaista baštine ljudske kosture, mada u gepeku svog automobila. Dakle, izvršena je validacija poremećene paranoje nastale iz malograđanskog čemera, desila se glorifikacija Dernovog militarističkog desničara, dogodio se i završni kadar filma u kojem Kori Feldman stane ispred kamere i publici poruči: „Au, što volim ovaj komšiluk!“. Podseća sve to na misao Pola Šredera o načinu na koji je realizovan njegov scenario za film Oslobođeni gnev (Rolling Thunder, 1977): „Ja sam napisao priču o fašizmu, a oni su onda od nje napravili fašistički film.“
Serija Paklene komšije je snimljena u originalnom eksteriornom studiju podignutom za film, od tada služeći kao spremna lokacija za raznovrsne priče o američkom predgrađu (recimo, za seriju Očajne domaćice). Identična je i kompozicija plakata na kojem Toma Henksa, naoružanog kuhinjskom špahtlom i crevom za polivanje travnjaka, spremnog za obračun s tuđinima, menja Kiki Palmer koja tumači Samiru, glavnu junakinju serije. Već kod nje počinje inverzija. Ovaj put, ona je došljak, crnkinja koja s belim mužem i bebom, sklanjajući se od nepredvidljivosti velegrada, stiže u kraj iz kojeg se muž doselio u Njujork. On, pri tome, govori engleski s univerzitetskim britanskim naglaskom – dakle, u dotičnom američkom predgrađu je proveo tek nekoliko formativnih i zato jako bitnih, adolescentskih godina, nakon smrti roditelja nasledivši uglednu nekretninu. Sve zajedno, oni su ti koji deluju apartno, i valja pohvaliti tvorce serije koji su izbegli aktuelni i iritantni „colour blindness“ za likove odabravši rasnu pripadnost tačno kako scenario upućuje.
Zlo privilegije, džentrifikacija svega, istorija uklete kuće, duboka trauma… Dramska zanimljivost raste sa svakom epizodom
Valja naglasiti neugodan zaključak na koji nas autori putem inicijalnih reakcija na Samiru navode: i posle crnog predsednika, i posle svih crnih glumaca koji su dobijali Oskare, Amerika je društvo segregacije koja se može preskočiti jedino ispunjenošću bankovnog računa. Ipak, Samira i Rob (Džek Vajthol) jesu deo kapitalističke klasne elite – vlasnici kuće, advokatica na porodiljskom odsustvu i književni urednik koji vozom putuje na posao – te bivaju prihvaćeni od strane svojih novih, u monotonu svakodnevicu ušuškanih, snežnobelih sugrađana. Hej, malo šarenosti dobro dođe za promenu, dok god svi vozimo električne automobile. Međutim, kao i Reju iz izvornog filma, Samiri je ubistveno dosadno, zbog čega pažnju usmerava ka novom stanaru (Džastin Kirk) sumnjivo zapuštene kuće prekoputa slepog kružnog toka. Scenaristi iz filma preuzimaju i zatim dograđuju opštu atmosferu „dokonog mozga kao đavoljeg igrališta“, da bi se iz epizode u epizodu sve više usmeravali ka novoj, za seriju stvorenoj misteriji. Stranci nisu potrebni da bi se demaskirala izopačenost predgrađa, a ne može ih više ni biti kada je kapitalistička mašina odredila ko gde ima živeti.
Paranoja koja potiče iz bezbrižnog čemera do kraja će obrisati razlike i od grupe komšija načiniti paćeničku detektivsku jedinicu, kada serija započinje svoj autonomni i vrlo dobri pravac. Zlo privilegije, džentrifikacija svega musavo urbanog što se graniči s predgrađem, činjenica da Samirin muž ima svoj udeo u zastrašujućoj istoriji uklete komšijske kuće i nekakvu duboku traumu praćenu grižom savesti… Dramska zanimljivost raste sa svakom epizodom, preokreti su katkad oprostivo žanrovski predvidljivi dok tvore opšti smisao, i Paklene komšije koje su, uz svu solidnu postavku, posle prvih par epizoda delovale kao primer serije za odstrel meritokratski su izborile drugosezonsku egzistenciju. Zapravo, scenaristi su na pametan način nastavili Rejev solilokvij o „nama kao monstrumima“, i čak bi se moglo desiti i da u drugoj sezoni ispravno upotrebe mučenog Korija Feldmana koji se nakratko pojavljuje u jednoj od poslednjih scena.
