Najpouzdaniji čuvar penzijske sigurnosti u Srbiji nije ni država, nisu ni banke, ni investicioni fondovi, već nekretnine, tačnije stanovi. Beton ne može da nestane posle izbora, da ga ministar prekroji ili da se uruši zajedno sa još jednim izneverenim finansijskim obećanjem vlasti. Posedovanje drugog stana postalo je ključ i sinonim za sigurnu penziju: zaštita od inflacije i plan za nasleđe. Kažu mi da je to „finansijska mudrost“, ali bi to pre trebalo razumeti kao glas nepoverenja u sistem.
Cene stanova nominalno rastu, ali nisu očuvale kupovnu moć uloženog novca, jer je nacionalni indeks cena stambenih nekretnina u Srbiji, nakon korekcije za inflaciju, početkom 2026. bio devet odsto niži nego početkom 2000.
Ukupan promet nepokretnosti u prvom kvartalu 2026. približio se iznosu od dve milijarde evra, a samo stanova 1,2 milijarde ili 62 odsto ukupne vrednosti. Kreditima je finansirana kupovina svega 14 odsto svih nekretnina i 33 odsto stanova. To snažno ukazuje da domaćinstva upravo u stanove usmeravaju najveći deo akumulirane imovine.
Ni ulaganja u nekretnine se realno ne isplate
Dugoročni učinak stanova, međutim, daleko je slabiji od poverenja koje im se u Srbiji ukazuje. Prema podacima Banke za međunarodna poravnanja, nacionalni indeks cena stambenih nekretnina u Srbiji, nakon korekcije za inflaciju, početkom 2026. bio je oko devet odsto niži nego početkom 2000. Drugim rečima, cene su nominalno rasle, ali nisu uspele ni da očuvaju istu kupovnu moć.
Srpske porodice ne bi trebalo kriviti što su birale stanove. Tokom velikog dela tog razdoblja ulaganje u inostranstvu bilo je ograničeno, teško i praktično nedostupno običnim građanima. Stanovi su bili jedina investicija koja im je bila dostupna i kojoj su verovali. Suština je, međutim, jednostavna: danas koncentrisati porodičnu imovinu u nelikvidnim nekretninama nije naročito sofisticirana strategija.
Srbiji je potreban automatski penzijski račun u ličnom vlasništvu, zakonom zaštićen od političkog posezanja za tim novcem. Državna penzija pružala bi sigurnost, a lični računi omogućili bi vlasništvo, diverzifikaciju i prihod
Do kraja 2025. Srbija je imala 2,85 miliona osiguranika koji uplaćuju doprinose i 1,66 miliona korisnika penzija – svega 1,7 osiguranika na jednog penzionera. Ne možemo se pretvarati da smo na dobrom putu sa takvim odnosom. Tim pre što se očekuje da će broj stanovnika do 2052. u odnosu na 2022. pasti za jedan i po milion, na oko 5,22 miliona.
Patriotske parole ne mogu smanjiti pritisak na penzioni sistem
U sadašnjem sistemu tekućeg finansiranja pritisak će samo rasti. Nijedna patriotska parola ne može ukinuti tu računicu. Bez reforme, buduće generacije u Srbiji čeka neka kombinacija većih doprinosa, kasnijeg penzionisanja, nižih penzija i većih transfera iz budžeta.
Srbija doduše ima dobrovoljne penzijske fondove, ali bilo bi velikodušno nazvati ih ozbiljnim penzijskim sistemom. U 2025. ti fondovi obuhvatali su 229.000 ljudi ili oko 10 odsto svih zaposlenih. Raspolagali su imovinom od oko 66,7 milijardi dinara, pri čemu je 69 odsto tog novca uloženo u državne obveznice Srbije. U najboljem slučaju, reč je o „proizvodu“ koji penzijsku štednju građana uglavnom ponovo pozajmljuje državi.
Srbiji je potreban automatski penzijski račun u ličnom vlasništvu, koji bi dopunjavao državnu penziju. Svaki zaposleni trebalo bi automatski da bude uključen, uz, naravno, mogućnost da istupi. Za početak bi se moglo izdvajati oko dva-tri odsto zarade, uz postepeno povećavanje stope. Tako se ne bi naglo preusmeravao novac iz sistema koji isplaćuje sadašnje penzionere. Taj račun bi, takođe, morao da bude prenosiv pri promeni posla, naslediv i zakonski zaštićen od političkog posezanja za tim novcem.
Stanovi su godinama bili jedina investicija koja je građanima bila dostupna i kojoj su verovali, ali danas koncentrisati porodičnu imovinu u nelikvidnim nekretninama nije naročito sofisticirana strategija
Od radnika ne bi trebalo očekivati da sami biraju pojedinačne akcije. Umesto toga, trebalo bi im ponuditi podrazumevanu opciju ulaganja u portfelj sa niskim troškovima, prilagođen starosnoj dobi i sastavljen od globalnih akcija i obveznica, uz stroga ograničenja naknada, obavezno objavljivanje podataka i punu transparentnost.
Penzionerima dodatna primanja, a domaćoj privredi novi izvor kapitala
Za radnike s nižim primanjima država bi mogla da uplaćuje dodatni doprinos u skladu s njihovom uplatom. Državna penzija pružala bi sigurnost; lični računi omogućili bi vlasništvo, diverzifikaciju i prihod.
Dobrovoljnim penzionim fondovima obuhvaćeno je oko 10 odsto zaposlenih, a od prikupljenih 66,7 milijardi dinara oni su 69 odsto uložili u državne obveznice Srbije, tako da se u suštini penzijska štednja građana uglavnom ponovo pozajmljuje državi
Takva reforma uradila bi još nešto što je Srbiji očajnički potrebno – obezbedila bi domaći kapital privredi. Najbolji primer je američki sistem. Zaključno sa martom 2026, ukupna imovina američkog penzijskog sistema iznosila je 47.600 milijardi dolara, uključujući 9.900 milijardi dolara, izdvojenih direktno od mesečne plate pre obračuna poreza – takozvani Plan 401(k). Veliki deo tog novca ulaže se preko fondova u akcije i obveznice, čime milioni običnih štediša finansiraju kompanije.
Nažalost, srpske kompanije nemaju tu privilegiju. U izveštaju iz 2021. Svetska banka je utvrdila da banke drže više od 90 odsto imovine finansijskog sektora Srbije i ocenila da je doprinos tržišta kapitala finansiranju privrede zanemarljiv. Zbog toga ambiciozne kompanije ostaju zavisne od kolaterala, zadržane dobiti i ličnog pristupa kapitalu. Ovakav sistem ostavlja preduzetnike bez domaćeg kapitala.
Štaviše, velika masa srpskog penzijskog kapitala primorala bi domaće kompanije i državu da se nadmeću za poverenje građana. Da bi privukli taj novac, morali bi da imaju jasne finansijske izveštaje, dobro upravljanje i transparentnost. Poverenje više ne bi bilo stvar izbora, postalo bi cena kapitala.
Veliki deo od prikupljenih 47.600 milijardi dolara američki penzijski sistem ulaže preko fondova u akcije i obveznice, čime milioni običnih štediša finansiraju kompanije. Nažalost, srpska preduzeća nemaju tu privilegiju
Penzijska reforma bi, dakle, mogla da natera srpski kapitalizam da se razvija i da snažno pogura izgradnju slobodnih i snažnih institucija u državi. Srbija neće izgraditi prosperitetnu budućnost tako što će svaku uspešnu porodicu pretvoriti u stanodavca. Potreban joj je penzioni sistem koji radnicima daje vlasništvo nad sopstvenom budućnošću, a ozbiljnim kompanijama pristup dugoročnom kapitalu. Stan je dom. Ne bi smeo da bude nacionalni penzioni plan.
