Neobičan je svat Sem Levinson, talentovani i subverzivni momak koji je status izdanka holivudske elite (sin Berija Levinsona) iskoristio da tokom cele i već dugotrajne karijere stvara ono što želi, na način kako želi. Neiznenađujuće za tekuću fazu čovečanstva i popularne umetnosti, najbolji proizvodi Levinsonovog uma – film Nacija atentata (Assassination Nation) i serija Idol (The Idol, HBO) – bivali su ignorisani ili masakrirani od strane sistemski uhlebljenih kritičara i novinara. Posebno je Idola valjalo ogaditi publici, u čemu se prilično uspelo, a zapravo se radilo o subverzivnom, kompleksnom radu koji smo nekada proglasili serijom godine.
Euforija (Euphoria, HBO) se, pak, pokazala kao izdržljivi fenomen koji bi potrajao još duže – u ovom slučaju teško da će se desiti nekakvi specijali i „spin-off“-ovi i sme se tvrditi da je kraj definitivan – da većina tumača glavnih uloga nisu postali filmske (Džejkob Elordi), filmsko-kulturološke (Zendaja, Sidni Svini) i kulturološke (Hanter Šefer) zvezde. Čak i oni koji se nisu toliko klasno uzdigli su, poput Barbi Fereire, dovoljno zaposleni da smeju da izaberu da ne učestvuju u poslednjoj sezoni „zato što lik odavno tapka u mestu“. No, šta je Euforija? Na površnom, zlomisleći bi rekli i jedinom nivou, stara je to i didaktično-upozoravajuća priča o mladima u paklu droge, kriminala i društvenog beznađa. Levinson kao da je vrlo rano postao svestan suštinske umetničke nedostatnosti kapitalističkog monstruma kojeg je stvorio, pa je već u drugoj sezoni u spas – i to uspešno – pozvao postmodernističke postupke. U trećoj se, sasvim pretenciozno, bavi „američkim snom“, posle završetka srednje škole i napuštanja traumatičnih porodičnih zajednica raštrkavši svoje junake kroz linije priče koje se gotovo univerzalno tiču teme svodništva. Prodaja tela i duše je u Levinsonovoj viziji Amerike – pa samim tim i sveta – prikazana kroz holivudsku televizijsku industriju (Leksi radi kao najniža scenaristička uposlenica tvorkinje besmislenog igranog sadržaja koju tumači Šeron Stoun), građenje Onlifans identiteta, s Kesi (Svini) kao pohotnim telom i Medi (Aleksa Demi) kao zlostavljačkim intelektom iza apstraktne iako monetarne moći „naloga na mreži“, kroz večni usud umetnika (Šefer) koji bira da bude luksuzni ukras, te kroz najniži prostitucioni nivo i gangsterski striptiz-klub/javnu kuću gde Ru (Zendaja) počinje da radi kao menadžer-prašinar.
Sam početak treće sezone je indikativan za temu, s Ru koja prilikom prenosa droge preko granice Meksika i SAD biva primljena na stan i hranu na farmi ekstremnih hrišćanskih konzervativaca, slagavši ih da je novinarka koja istražuje migrantski kriminal. Umesto da se – kao moderna mlada lezbijka – podsmeva svojim domaćinima, Ru je oduševljena bezbrižnim smirajem i odmaknutošću od konfuznog sveta koji na tom mestu pronalazi, tokom cele sezone održavajući tužnu ideju da se za stalno vrati ako nekim čudom preživi sve nedaće. Ipak, nije li i ta porodična jedinica u kojoj je reč oca zakon neka vrsta svodničke manufakture za devojke koje ne mogu postati ništa drugo do tzv. tradicionalne supruge („trad-wives“)? Levinson predstavlja put koji mozgove sluđene apsolutnom slobodom vodi prvo u ropstvo bogovima moći i imetka, pa zatim u lažno spasenje koje nude najgori aspekti „tradicionalnih vrednosti“.
Šta možemo zaključiti iz Levinsonovih dramskih razmišljanja o američkom snu? Recimo, da je iracionalno osvojio sledeću generaciju „predgrađana“, onih koji navodno već žive u njegovom ostvarenju. Šipak. Čovek je dijabolično, ciklično biće, i u trećem milenijumu sam stvara dno s kojeg će želeti da se penje samo svojom vajnom sposobnošću i snalažljivošću. Fakultet, posao, brak, deca, krediti, penzija…? Nije to dovoljno, kada ima toliko privlačnih vulkana kroz koje se može kopati, u iluziji da osvajamo nove vrhove.
