Ne zna se kada će biti održani izbori. Iako je bilo puno najava, ova vlast ne sme na izbore već 423 dana jer sam poprilično siguran da im istraživanja pokazuju da mogu da pobede − da bi izbori odavno bili održani. I to je sjajna vest za ovu zemlju. Kao što kaže grafit u Resavskoj ulici: „On više ne sme ni na nameštene izbore.“ I to je najvažnije da u ovom trenutku znamo.
Ovaj tekst ima za cilj da ukaže na to kako bi se na izbore, kad god da budu, trebalo izaći sa opozicione strane, ali baš zato ću ga početi sa pričom o listi ili listama vlasti, koja gleda kako da okupi sve što ima. I to radi već nekoliko godina, posebno od nastanka studentskog pokreta. Dotle su otišli da su na izborima u Kuli zajedno učestvovali radikali i Savez vojvođanskih Mađara. I siguran sam da Aleksandar Vučić želi da izađe na jednoj širokoj, gotovo najvećoj mogućoj listi kako se ne bi desilo da ona slučajno ima manje glasova od studentske liste.
To je jako važno iz dva razloga. Prvo da se ne baci (da ne ostane ispod cenzusa) nijedan glas za partije vlasti i da se u preraspodeli bačenih glasova, kada se konvertuju u mandate, uzme najviše. Zato vlastima nije problem da u istom košu, na istoj listi ili u istoj vladi budu Ana Brnabić i Aleksandar Vulin, Tatjana Macura i Nenad Popović ili Boris Bratina. Pa, u istoj vladi bili su i Gordana Čomić i Ratko Dmitrović, SVM i SRS, Rasim Ljajić i Vojislav Šešelj, a na istoj strani su i Milan Antonijević (kao poverenik) i Zavetnici. Zukorlić i Ljajić, nekada je bio i Ugljanin.
Beogradski scenario i dva potencijalna problema za Vučića
Siguran sam da razmišlja i istražuje i Nestorovićeve glasače, da vidi šta mu je bolje da radi sa njim, da i njega usisa ili da ga pusti samog pa da računa na scenario iz Beograda. Vučić bi ih sve stavio na izbornu listu i u paketu poveo. Neki bi rekli − sve sa ciljem maksimizacije glasova. Neko bi rekao − racionalno. I jeste. I ovo je jako važno zbog kasnijeg dela teksta.
Ovde ću samo da ukažem na potencijalne probleme koje će vlast imati pred izbore.
Poprilično sam siguran da Ljajić ne može u koaliciju sa Šešeljem, da njegovi birači ne bi glasali za tu koaliciju i da bi onda pred lokalne izbore u Novom Pazaru krajem 2027. bili u ozbiljnom problemu. Tako je sasvim realna opcija da Ljajić izađe samostalno na izbore kao manjinska partija (SDP) i da uz pomoć prirodnog praga uzme nekoliko mandata. Ali to smanjuje rezultat velike liste vlasti i predstavlja opasnost za Vučića, pa ćemo videti da li će se nekoga odreći.
Vučić želi da izađe na jednoj, najširoj mogućoj listi, da ona ne bi dobila manje glasova od studentske. Zato vlastima nije problem da u istom košu ili vladi budu Ana Brnabić i Aleksandar Vulin, Tatjana Macura i Nenad Popović ili Boris Bratina…
Drugi, još veći problem za Vučića jeste SPS. Oni su nekako preživeli koaliciju na lokalnim izborima ove i prošle godine, shvatili da mnogo gube predizbornim koaliranjem i siguran sam da ne žele na zajedničku listu sa SNS-om. Time gube i ono malo identiteta koji imaju i koji vole njihovi glasači. Ali, izborni prag od tri odsto nikad manje nije bio siguran za SPS nego sada. Pred njima je jako teška dilema − ostati potencijalno ispod cenzusa ili se utopiti u SNS i ostati bez identiteta. S druge strane, samostalni izlazak uz preskočen cenzus može baš mnogo značiti Dačiću i socijalistima. Možda u nekom slučaju i da opet bude „veto“ igrač kao 2012. Dačić bi to najviše voleo. Da bez njega ne mogu ni jedni ni drugi. Koliko je Dačić u ovoj fazi političke karijere spreman da rizikuje, videćemo kada donesu odluku. Ukoliko su uopšte autonomni da oni odlučuju o tome.
Lažna istraživanja i velika dilema za opozicione stranke
Da sada pređem na temu teksta. Prvi put u eri vladavine SNS-a postoji jak i ozbiljan politički akter sa opozicione strane. A to je studentski pokret, odnosno studentska lista. Oni su pre 423 dana zatražili izbore koje Vučić ne sme da raspiše. Do sada ih je četiri puta održao vanredno i samo jednom redovno. Sada očigledno postoje problemi. Snaga studentskog pokreta je u njegovoj sveobuhvatnosti, okupljanju birača različitih ideoloških i programskih uverenja. Pokret je baziran na univerzalnim vrednostima poput pravde, slobode, tradicije, decentralizacije, depersonalizacije itd. I najvažnije, predvodi ga mladost ove zemlje.
Iako je vlast pokušavala kroz svoja lažna istraživanja da negira tu činjenicu, i ona je shvatila da to više ne može i ne sme da radi, pa čak i vlasti bliske agencije navode da je podrška toj listi veća od 30 odsto. A u prethodnih 14 godina najbolji opozicioni rezultat bio je rezultat Srbije protiv nasilja (koalicije od 10 plus aktera) 2023. sa 23,66 odsto glasova. Sada je daleko iznad toga jedan opozicioni akter, autentični pokret koji ne nosi balast prošlosti. I odmah su poslali vrlo jasnu poruku da nema saradnje na nacionalnom nivou sa drugim političkim subjektima i da sami idu na izbore.
Pred drugim političkim subjektima je težak izbor šta raditi kada je zbog pojave novog aktera njihova uloga minorna, da ne kažem gotovo nikakva. U nešto lakšoj poziciji su SSP, SRCE i Novi DSS. Oni su bojkotovali lokalne izbore 2024, jer nisu želeli da daju legimitet Vučiću (ne učestvujući na izborima u Beogradu!), uz stav da neće izlaziti na izbore dok se izborni uslovi ne promene.
Jedino sigurno političko preživljavanje bi bilo da svi opozicioni partijski akteri idu zajedno na jednu izbornu listu, a sve drugo je značajan rizik za preživljavanje. To nisu shvatili i već sada vidimo mogućnosti da bude najmanje tri različite izborne kolone
Nisu ih, ipak, svuda bojkotovali, nego u pojedinim opštinama, pa i u najmanje pet gradskih, u kojima je jedini način da SNS zadrži vlast bio upravo da opozicija ili deo njen deo ne izađe na te izbore. Ali dobro. Oni su mogli da ostanu pri toj odluci, zadrže kredibilitet kod svojih pristalica i suštinski pomognu studentskoj listi tom odlukom. Baš ti akteri su, međutim, prvi najavili učešće na svim izborima. Bez obrazloženja, pre svega svojim biračima, šta se u međuvremenu desilo,
Drugi politički akteri su bili u nešto težoj situaciji. DS, Kreni-promeni i ZLF, neki ranije, neki kasnije, shvatili su da im je za političku budućnost racionalnije da u ovom trenutku podrže studentsku listu. Svesni da i oni koji su glasali za njih i koji ih simpatišu imaju izuzetno jake emocije prema najdominantnijem političkom akteru u zemlji. S druge strane, morali bi da ulaze u široke koalicije u kojima ni blizu ne bi mogli da imaju rezultate kao na prethodnim izborima.
Umesto jedne, za sada izvesnije tri opozicione kolone
Ostali su sada u problemu, da li ići u nekakvim programskim sitnim koalicijama ili svi zajedno, što deluje da je nemoguće bilo još od starta. Iskreno, prema osećaju (ne pozivam se na istraživanja), jedino sigurno političko preživljavanje bi bilo da svi opozicioni partijski akteri idu zajedno na jednu izbornu listu, a sve drugo je značajan rizik za preživljavanje. To nisu shvatili i već sada vidimo mogućnosti da bude najmanje tri različite izborne kolone.
Pa da krenemo od njih, pričalo se dugo o nekakvom programskom bloku EU5. Odlukom ZLF-a da neće učestvovati na izborima i da će podržati studentsku listu, taj blok se već okrnjio. A i da nije, nisam siguran da pojedini akteri u toj koaliciji zaista mogu da vode kampanju u kojoj je EU okosnica. Takva kampanja u kojoj je EU okosnica i glavna poruka i linija razdvajanja u odnosu na druge aktere bila bi odlična 2007. i 2008, kao što je zaista i bila, a ne skoro 20 godina kasnije. I uopšte ne pričam o tome koliko je ljudi za EU ili protiv, nego koliko je ta tema visoko na listi prioriteta biračima i koliko ima mobilizirajući potencijal. Gotovo nikakav.
Realna je opcija da Ljajićev SDP izađe samostalno na izbore kao manjinska partija i da uz pomoć prirodnog praga uzme nekoliko mandata. Ali to smanjuje rezultat velike liste vlasti i predstavlja opasnost za Vučića, pa ćemo videti da li će se nekoga odreći
Uz to, akteri koji su ostali u tom potencijalnom bloku imaju balast širokih koalicija iz prošlosti. Teško je graditi kredibilitet u priči o važnosti evropske Srbije onih koji su do juče bili u koaliciji sa Parandilovićem, a prekjuče je Vladeta Janković vodio gradsku listu tih aktera na izborima. Ne možete imati problem sa stavovima nekih tradicionalista i konzervativaca, ako ste do sinoć bili u koalicijama sa njima. Šta se to u međuvremenu promenilo? Birači to vide.
Glavni argument je, ipak, da ova tema u 2026. ili 2027, ili čak za izbore prvog vikenda 2028. nema mobilizirajući potencijal. Jasno mi je da je ova grupa aktera u problemu kako na izbore i šta da ponudi ako baš žele da izađu na njih, ali ovo ne deluje kao dobar pravac. Posebno što i birači kojima je EU važna kao vizija budućnosti, imaju u ponudi i studentsku listu i pokret koji je suštinski na evropskim vrednostima.
U dodatnom problemu su NPS Mikija Aleksića, Parandilović i doktor Milić. Oni se sada potencijalno pozicioniraju kao posebna izborna lista, ali takođe sa ograničenim potencijalom. Ono što oni predstavljaju, opoziciono orijentisani birači takođe vide u studentskoj listi. I tradiciju, i porodicu, i patriotizam i decentralizaciju. Sve su to vrednosti studentskog pokreta.
Još je ostao PSG, koji je 2024. bio u koaliciji sa NPS, ZLF i u nekoj vrsti konfrontacije sa SSP-om i SRCE. Kako sada sa njima u koaliciju, pritom tako usku. A njima bliži ZLF (iako zvuči nerealno da su liberali i zeleno-levi bliski) odustao je od izbora. Možda PSG-u ne bi bilo loše da razmisli o budućnosti i odluci o izborima, posebno imajući u vidu da imaju sigurno najozbiljnijeg kandidata za budućeg gradonačelnika Beograda, odbornika Stefana Simića. Potencijal koji je možda vredan dugoročnijeg političkog razmišljanja.
Kampanja u kojoj je EU okosnica i glavna poruka i linija razdvajanja u odnosu na druge aktere bila bi odlična 2007. i 2008, kao što je zaista i bila, a ne skoro 20 godina kasnije. I uopšte ne pričam o tome koliko je ljudi za EU ili protiv, nego koliko je ta tema visoko na listi prioriteta biračima i koliko ima mobilizirajući potencijal. Gotovo nikakav
Nakratko da se osvrnem i na Novi DSS. Ideja da u kampanju uđe kao „autentična“ desnica već proizvodi puno problema i ukazuje na ozbiljno razočaranje kod velikog dela birača u partije desnice i njihovo ponašanje na izborima 2023. ili nakon njih. Birači te orijentacije, kao i oni „pro EU“, te vrednosti prepoznaju i u studentskoj listi.
Sve u svemu, teška odluka je pred opozicionim partijama. Čak i ako svi izađu zajedno ili svako pojedinačno, uveren sam da ne mogu ozbiljnije da naškode studentskoj listi i da utiču na rezultate i ishod izbora. Potencijalno svi ti glasovi koji ostanu ispod cenzusa najviše će se preliti upravo studentskoj listi ako bude imala samo jedan glas više od liste vlasti.
U suštini će se sve svesti na glasanje za Vučića ili studentsku listu
A zašto mislim da će uticaj opozicije na rezultate izbora biti mali? Trenutno postoje dva izrazito dominantna politička subjekta − studenti i Vučić. I suštinski se svodi na glasanje za jednu ili drugu listu, kao da samo one mogu da pobede (što jeste pogrešno, jer lista sa najviše glasova „ne odnosi sve“, ali se stvara „referendumska“ atmosfera), kao da treći ne postoje ili kao da ne može da osvoji izvestan broj mandata.
Psihološki efekat koji ovakva situacija ima na birače deluje mi da ima još jači efekat i vidljiviji će biti kod birača. Upravo kroz spomenute efekte referendumske atmosfere. Ko kod drugi izađe na izbore i u kojim god koalicijama da izađe − niko nije siguran da će preći cenzus što kod ljudi stvara strah da će njihov glas biti bačen. Svesni da njihovi prvi izbori („pro EU“ ili partija „autentične desnice“ ) vrlo lako mogu ostati ispod cenzusa, odlučuju se da strateški glasaju za „manje zlo“, za onog za koga glas sigurno neće biti bačen, a to je studentska lista. Zato ni današnja podrška tim partijama neće biti ista u izbornom danu, kada proradi razmišljanje „šta ako bacim glas i napravim problem?“.
Dodatno, postoji ono staro mišljenje da u Srbiji voli da se glasa za pobednika („Pobedi na izborima, pa ću glasati za tebe“). Osećaj glasanja za najjaču listu koja vam je relativno bliska jači je osećaj od glasa za baš blisku partiju koja je oko cenzusa. To je ono što će redukovati broj birača u izbornom danu manjim političkim subjektima.
I da dodam, ovaj efekat postoji i kod političkih aktera. Taj osećaj da ste mali politički subjekt u odnosu na jedan dominantan, a pritom kredibilan, već se vidi kroz redukciju političke ponude na narednim izborima. Razmišljajući o svojoj političkoj budućnosti DS, KP i ZLF se ponašaju kao da više gube ako izađu, nego ako ne izađu na izbore.
