Bilo je dovoljno da Lionel Mesi u prve dve utakmice Mundijala protiv Alžira i Austrije postigne pet golova, pa da brojni ovdašnji, ali bogami i svetski mediji u izlivima neumerenog oduševljenja Argentinca bez ikakvog upitnika proglase najvećim igračem svih vremena. Kada je sa ovih pet pogodaka postao i najbolji strelac planetarnog šampionata sa 18 golova, mediji su uskliknuli: „svet ovo još nije video!“ Budalaština, naravno da je video, legendarni francuski centarfor Žist Fonten na Mundijalu 1958. postigao je 13 golova u samo šest utakmica.
Nema sumnje da će kada se jednog dana bude podvlačila crta ispod Mesijevih dostignuća „čudo iz Rosarija“ zaista i biti u penateonu nekoliko najvećih ikada, ali proglašavati ga već sada najboljim, u najmanju ruku je pretenciozno. Čak i ako uzmemo u razmatranje ono somnaubulno obrazloženje da nije u redu ili fer porediti različite epohe. Ne, upravo suprotno, sasvim je u redu praviti komparacije kada govorimo o onim najvećim. Majkl Džordan je, recimo, najveći košarkaš svih vremenima i ovoj i u onoj i u bilo kojoj epohi, iako nema najviše trofeja. I tačka. Ali, o tome neki drugi put.
***
Znam, zagovornici stava o Mesiju kao najvećem podastraće kao argumentaciju sve trofeje sa Barselonom, četiri Lige šampiona, deset domaćih prvenstava, sve te silne golove. Ali i njegov zemljak, veliki Alfredo di Stefano je pet puta sa Realom osvajao Kup šampiona, i na 31 utakmici za Španiju dao 23 gola… Kako bilo, od kad se kao tinejdžer pojavio u reprezentaciji, nacija je od njega očekivala da, konačno posle Dijega Maradone, on bude taj koji će vratiti „Boginju“ u Buenos Ajres. Na četiri svetska prvenstva, izuzev 2014, kada je Argentina u finalu poražena od Nemačke 1:0, Mesi nije bio manje-više ni blizu, a zemljaci su padali u apatiju sa setom se prisećajući upravo Maradone čija je ogromna senka dugo zaklanjala Mesijeva postignuća.
Mesi je kroz godine postao savršena mašina, koja više od dve decenije isporučuje neverovatne brojke, nemilosrdni egzekutor čije je poimanje fudbala staje u ravnu liniju, koja rezultira uništenjem protivnika. Vremenom, pretvorio se u nešto što je najbliže definiciji fudbalskog robokapa
U međuvremenu, zvezda Barselone je sa jednim od najdominantnijih timova ikada harala Evropom. Ali pogledajmo ko su bili Mesijevi saigrači u Barsi – od Čavija i Inijeste, preko Busketsa i Pikea, do Pujola i Albe. Svesno pominjemo samo domaće igrače, jer su ti Španci i bez Mesija bili svetski i evropski šampioni 2010. i 2012. Da ne pominjemo Ronaldinja i njegov „barkoni“ fudbal, jednog od retkih kome su se Realovi fanovi poklonili ili Luisa Suaresa, Samjuela Etoa, Nejmara… sa kojima je delio teren i svlačionicu Barselone. A onda se desio Katar, titula za Argentinu i Mesija u 35 godini života i ludilo je moglo da počne.
***
S druge strane, Maradona je te 1986, kada je odveo Argentinu na vrh, a izuzev Valdana i Pasarele, koji su bili poznata imena, svetski prepoznatljivim učinio Buručagu, Ruđerija, Brauna i još gomilu igrača koji su karijere gradili uglavnom u domaćim klubovima. Šta hoću da kažem, Maradona je sve oko sebe činio boljim, za Mesija se moralo raditi i u klubovima i u reprezentaciji. Da ne pominjemo El Pibeovu odluku da dres Barselone zameni provincijskim Napolijem. Može li iko da zamisli da je Mesi kada je odlazio iz Barselone, umesto prebogatog Pari Sen Žermena, izabrao, recimo Kaljari?
Ali, ovde nije reč o pukoj statistici i niko ne pokušava da ospori Mesijevu veličinu. On je kroz godine postao savršena mašina, koja skoro više od dve decenije isporučuje neverovatne brojke, nemilosrdni egzekutor čije poimanje fudbala i geometrija staje u ravnu liniju koja na kraju rezultira uništenjem protivnika. Blistavi talenat i udruženi rad kreirali su nešto što je najbliže definiciji fudbalskog robokapa. Ali osim „Boginje“ falilo je još nešto… Nedostajalo je onog latino zanosa koji fudbal čini većim od života.
Maradona je bio oličenje života samog, njegov put bio je sazdan od uspona i padova. El Pibe je bio genije i prevarant, grešnik i svetac, „svodnik“ iz Vila Fiorite, siromašnog predgrađa Buenos Ajresa i najbolji plesač argentinskog tanga. Bio je najlepša fudbalska pobuna
S druge strane, Maradona je bio oličenje života samog, njegov put bio je sazdan od uspona i padova, ali sa harizmom kakva nikada nije viđena. El Pibe je bio genije i prevarant, fudbalski i životni grešnik i svetac, „svodnik“ iz Vila Fiorite, siromašnog predgrađa Buenos Ajresa i najbolji plesač argentinskog tanga – te neodoljive kombinacije zavođenja, žudnje, zagrljaja i spajanja u kome se ne prati melodija nego unutrašnji ritam. Bio je odmetnik i revolucionar, najlepša pobuna protiv korporativnog fudbala koji je nadolazio, prijatelj Fidela Kastra… Maradona je bio fudbalski Če Gevara. Na koncu, njegov životni izbor je bio pre sagori nego da se ugasi. Zato je i otišao tako rano, a na dan kada je preminuo u naletu nepojamne tuge grlili su se i doslovno krvni neprijatelji – navijači njegove Boke i mrskog Rivera. Argentina je tako ožalila još samo Evu Peron.
***
Razume se da se na ovom poređenju dvojice najvećih argentinskih fudbalera ne završava spisak onih o kojima bi trebalo nešto saznati pre nego što se Mesi proglasi najvećim. Jednom osvojiti titulu prvaka sveta je san, dva puta je bajka, a tripla kruna je nezamisliva. Edson Arantes do Nasimento Pele je jedini igrač u istoriji kome je to pošlo za rukom. I da se razumemo, ništa nije uporedivo sa „Boginjom“. A kada to uradite kao sedamnaestogodišnji dečak na šampionatu 1958, ostavljajući u senci Niltona Santosa, Didija Vavu, Zagala, Garinču, onda zaista pričamo o nečemu teško dostižnom. Jer, reč je o verovatno najboljoj reprezentaciji ikada. Pele je još dva puta – 1962. u Čileu i 1970. u Meksiku podizao „Boginju“ a da nije bilo bugarskog defanzivca Dobromira Žečeva koji ga je jednim startom „osakatio“, Engleska verovatno ne bi videla ni tu jednu titulu. Ovako Dobromir je mnogo dobrog doneo kolevki fudbala. I da, možda je još samo Kilijan Mbape sa 19 leta učinio nešto slično na Mundijalu u Rusiji 2018. kada je Francuska postala prvak sveta. On je sa svojih sadašnjih 27 godina zbirno postigao više golova nego Mesi u istoj životnoj dobi.
I kao ni kod Mesija, ni ovde se ne radi o brojkama – Pele je za svoj Santos u kojem je proveo 18 godina postigao nestvarnih 619 golova na 638 utakmica, dok je igrajući za reprezentaciju pogađao 77 puta na 92 meča. Reč je o tome da Pelea možete da transponujete u bilo koju epohu i opet će biti najdominantniji igrač planete. Jednostavno, ono što je radio bilo je decenijama ispred vremena u kome je igrao. Peleov najveći „greh“ je što nije zakačio televizijsku eru i globalnu komercijalizaciju fudbala. Sličnost između njega i Mesija osim nesvakidašnjeg talenta bila je fanatična posvećenost radu i treningu.
Pelea možete da transponujete u bilo koju epohu i opet će biti najdominantniji igrač planete. Ono što je radio bilo je decenijama ispred vremena u kome je igrao. Njegov najveći „greh“ je što nije zakačio televizijsku eru i globalnu komercijalizaciju fudbala
Sušta suprotnost bio je Manuel Fransisko dos Santos poznat kao Garinča (vrabac), Peleov klasić iz reprezentacije i po mnogima najbolji dribler svih vremena. Uprkos činjenici da je zbog devijacije imao jednu kraću nogu, Garinča svakako spada u one koji se ne preskaču kada se vode rasprave o najvećima. Ali, Mane osim što je od oca nasledio sklonost ka alkoholu i boemskom životu i ženama, dugo nije bio zainteresovan za profesionalnu karijeru. „Pikao“ je zato što je igra bila važnija od novca i slave, zato što mu je pričinjavala radost koliko i neumerenost u piću.
Kada su ga napokon nagovorili da se oproba u nekom klubu, na prvom treningu Botafoga poigrao se baš sa legendarnim Niltonom Santosom, probacivši mu loptu kroz noge i postigavši tri gola. Uprkos tom poniženju, postali su najbolji prijatelji. Kada se na Svetskom prvenstvu 1962. Pele povredio, Garinča je uzeo stvari u svoje noge i odveo Brazil do titule. Postao je prvi igrač koji je proglašen najboljim fudbalerom turnira, bio je najbolji strelac i naravno osvajač šampionata. Frapantno zvuči podatak da Brazil nikad nije izgubio utakmicu u kojoj su on i Pele igrali zajedno. Nije malo onih koji smatraju da je bio veći talenat i od Pelea, a Brazilici ga i danas zovu „radost naroda“.
***
Na ovom mestu mogli bismo se prisećati još gomile fudbalskih besmrtnika od Johana Krojfa, lidera onog strašnog Ajaksa koji je promenio dotadašnje poimanje modernog fudbala, genijalnog Ferenca Puškaša, Franca Bekenbauera, koji je redefinisao ulogu defanzivnih fudbalera, pa do portugalske „crne perle“ Euzebija i ne bismo mnogo promašili kada bi bilo koga od njih smestili u sam svetski vrh.
Garinča je postao je prvi igrač koji je proglašen najboljim fudbalerom Mundijala, bio je i najbolji strelac i naravno osvajač šampionata u Čileu. Frapantno zvuči podatak da Brazil nikad nije izgubio utakmicu u kojoj su on i Pele igrali zajedno
Ono što valja razumeti je, da kada govorimo o Mesiju, moramo naći pravu meru stvari. Tek ukoliko na ovom Mundijalu odvede svoju reprezentaciju do trona, možemo ga smatrati legitimnim kandidatom za najvećeg igrača svih vremena. Do tada on ostaje tek jedan od… I da, namerno nismo pomenuli njegovog arhi-rivala Kristijana Ronalda, za koga su neki takođe bili skloni da tvrde da je najbolji.
Jer, kako je to duhovito primetio jedan poznavalac fudbala, on nije čak ni najbolji Ronaldo. Čovek je, naravno, mislio na brazilskog Ronalda – čudesnog napadača Barselone i Intera.
