Sve smo bliži zastarelosti ovog krivičnog dela koju mnogi očito priželjkuju.
Zato nećemo da ćutimo i čekamo da padne zastavica i da neko označi kraj partije.
Kraja nema jer je nekažnjivost neprihvatljiva.
Neprihvatljiva je i u slučaju Slavka Ćuruvije iako svi više nego dobro znaju ko ga je ubio.
Nije bez razloga Vrhovni sud konstatovao da je sudsko veće Apelacionog suda prekršilo zakon u slučaju oslobađajuće presude za njegovo ubistvo.
Nadam se da će uskoro neka slična nadležna institucija zvanično upitati Tužilaštvo za organizovani kriminal zbog čega je dva puta rezolutno odbijalo da pokrene postupak zbog ubistva Milana Pantića.
Komisija za istražiovanje ubistava novinara je svojevremeno uradila veliki posao i dala im obilje materijala za dalje procesuiranje koje se nije desilo.
Zato smatram da je bitno da održavamo plamičak nade da će se pronaći ko je ubio Milana Pantića.
Naročito zato što je pitanje bezbednosti novinara i medijskih radnika postalo jedno od ključnih pitanja u našoj zemlji tokom poslednjih 19 meseci.
Ovoj zemlji nisu potrebne reprize tragedija, oličene u stradanju nekog novog Milana, Dade ili Slavka.
Plašim se samo da tako ne misli vlast, policija, parapolicija i svi koji širom Srbije nasrću na hrabre i profesionalne novinarke i novinare koji samo rade svoj posao.
I zbog njih se moraju pronaći i procesuirati oni koji su Milana lišili života, koji radio ono što najbolje zna.
Ubistvo na kućnom pragu, zato što je svoj novinarski posao radio časno i pošteno, pokušavajući da spasi radnike koji su svoje zdravlje i svu svoju energiju ugrađivali u državna preduzeća, da bi pokolenjima iza sebe ostavili bolje sutra, jeste cena profesionalnog rada jednog novinarskog pera iz Jagodine.
Milan je ubijen planski, samo da bi bio ućutkan, da ne osvešćuje tu radničku klasu, kako se ne bi pobunila i shvatila da su prodati.
Da li je politika i rukovođenje privatizacijom od strane određenog kruga ljudi iz vrha političkog establišmenta umešana u sâm čin, možemo samo da sumnjamo, jer najvažnija institucija za borbu protiv organizovanog kriminala – Tuzilaštvo za organizovani kriminal nije imala znanja, snage, volje i političke volje, da preuzme predmet u svoju nadležnost i dâ odgovor na ovo pitanje.
Zašto je tako moralo da bude, vreme će dati odgovor.
On je ućutkan za sva vremena, ali istina o njegovom radu neće i ne sme biti ućutkana.
Za rešenje ovog slučaja je najvažnije poći od motiva.
Da li znamo danas šta je MOTIV ubistva Milana Pantića? Jasno kažemo na ovom mestu da znamo.
Da li znamo ko su akteri tog delovanja? Da, znamo i to.
Da bi bili procesuirani u tom prethodnom periodu, bila je neophodna saradnja državnih institucija na najvišem nivou. Bili su neophodni, razgovori, dogovori i planiranja. Žalosno je reći da je to izostalo.
Jedino je tužilaštvo u Jagodini, shodno svojim mogućnostima, pokrenulo predistražne radnje, koje je trebalo da budu pokrenute još davne 2001. godine, a ne tek kada je formirana poslednja Radna grupa MUP-a, na čelu sa iskusnim rukovodiocem, u saradnji sa vladinom Komisijom za istraživanje ubistava novinara.
Radna grupa je bila na dobrom putu da pridobije i svedoka koji bi mogao da doprinese rasvetljavanju ovog zločina. Nažalost, Tužilaštvo za organizovani kriminal i njegov rukovodilac su smatrali da predmet nije za njih, držeći ga u dva navrata kod sebe. Umesto da pozovu istražitelje i krajnje profesionalno i po proceduri analiziraju sve moguće činjenice i donesu zajedničku odluku, jednosmerno su čitali Izveštaj ili Presek radne grupe, u kome, možda, sve nije ni bilo navedeno, kako te informacije ne bi bile obezvređene.
Mnogo je pitanja u ovoj predistrazi i ovom predmetu na koja nije odgovoreno.
Ovde postavljamo sebi i svima nama pitanje׃ Zašto nisu dati odgovori na ta pitanja?
Sve ostalo što bismo navodili već je rečeno u prethodnim godinama na ovim okupljanjima posle pomena.
Jedino što možemo sa sigurnošću da obećamo jeste da nećemo odustati i da ćemo insistirati, iznova i iznova, da se daju odgovori i procesuiraju oni koji su okrvavili ruke ućutkujući našeg Milana.
Želeo bih na kraju da dodam da je u dužem vremenskom periodu ugrožena bezbednost ljudi koji su radili na slučajevima ubistava Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića.
Mislim na majora policije u penziji Predraga Simonovića, pukovnika policije u penziji Dragana Kecmana koji je bio i šef radnih grupa MUP-a za rešavanje slučajeva ubistava Ćuruvije i Pantića, kao i na mene, u svojstvu predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara.
I ta činjenica dovoljno govori o odnosu institucija i društva prema ovim zločinima koji ne smeju ostati nekažnjeni. I dok god se budemo borili za nekažnjivost, očigledno je da ćemo i mi biti ugroženi.
Tragično je da danas imamo novinarke i novinare kojima je ne samo ugrožena bezbednost svakodnevno – već su im ugroženi i životi. Brutalno nasilje prema novinarima, napadi sekirama, razbijanje glava, vrlo lako mogu postati tragični, kao što su to i ova tri nerešena zločina. Zbog toga moramo učiniti sve da sprečimo da životi naših koleginica i kolega budu ugroženi.
