Od Debra i Skoplja, preko Tetova, Prizrena, Peći, Prištine, Mostara, Stoca i Sarajeva, do Vranja, Niša, Novog Pazara i Beograda, Siniša Ilić i Bojan Đorđev tragali su za hamamima i prostorima zajedništva koji su nestajali zajedno sa njihovim kupolama i šadrvanima. Tako je nastao performativni putopis Hamam Internacionala – pod kupolama, izveden u Centru za kulturnu dekontaminaciju, tokom kojeg se publika kretala od stanice do stanice… Putovanje je počinjalo među knjigama, razglednicama, arhivskom građom i crtežima nastalim tokom višegodišnjeg rada na ovom projektu. Između istorije i dokumentacije otvarale su se teme javnog dobra, zajedništva i prostora koji su nekada bili važni čvorovi društvenog života gradova. Već u tom prvom sloju bilo je jasno da se ne prati jedino arhitektura, već i tragovi načina života koji je u tim prostorima nestajao ili se menjao.
Iz tog arhiva put se nastavljao ka zajedničkoj akciji podizanja tekstilne kupole. Uz pomoć mašina za vetar i pozorišnih tegova, tkanina oslikana motivima kupanja, prirode i arhitekture polako se izdizala iznad ljudi. Kako se konstrukcija podizala, menjala se i uloga onih koji su je posmatrali. Ispod nje se sedelo, zastajalo i slušalo o ekonomiji, društvenosti i istoriji ovih prostora. Muzika, hrana i sveska za docrtavanje menjali su ritam događaja. Oni koji su do tog trenutka bili publika postajali su učesnici otvorenog putovanja kroz prostore nekadašnjeg javnog života, u kojima su se privatno i zajedničko neprestano dodirivali.
Iako je projekat nastao obilaskom ovih lokacija, od Severne Makedonije i Kosova do Bosne i Hercegovine i Srbije, njegovo središnje pitanje nije bilo arhitektonsko. Tokom rada autori su se vraćali jednom prostoru koji je u njima imao posebno mesto – šadrvanu.
„Ono što je za nas bilo čvorište u toku rada na projektu, fizička je činjenica krhkosti najvećeg i najlepšeg mesta pod kupolom – šadrvana. To je bila čekaonica, prostor u kojem se nije kupalo, već se sedelo, pila kafa, slušala muzika. Tu se odvijao društveni život zajednice. Paradoksalno, upravo je taj prostor često bio i najranjiviji“, priča pozorišni reditelj Bojan Đorđev i dodaje da je ta krhkost bila doslovna. „Velike kupole šadrvana prve su stradale u zemljotresima, požarima i ratovima. Neki su nastavili bez njih, neki su ih zamenili jednostavnim krovovima, a neki su ostali ruševine.“
Ono što je za nas bilo čvorište u toku rada na projektu jeste fizička činjenica krhkosti najvećeg i najlepšeg mesta pod kupolom – šadrvana, gde se odvijao društveni život zajednice
Pitanje zašto su neki opstali, a drugi nestali, postalo je jedno od ključnih mesta čitavog rada. Ilić i Đorđev su tokom procesa otkrili da su sećanja na ove prostore i dalje živa. „Kupanja i rituali porodičnih odlazaka u hamam i dalje su prisutni u sećanjima. Ljudi prepoznaju i ruševine, čak i kada su zarasle u šiblje“, objašnjava likovni umetnik Siniša Ilić.
Zato rad nije ostao zatvoren u arhivama. U pojedinim gradovima autori su pokušali da simbolički obnove šadrvan kao prostor okupljanja, podižući privremene strukture u javnom prostoru, često u neposrednoj blizini njihovih ostataka ili fragmenata. Nije ih zanimala rekonstrukcija građevine, već obnova iskustva zajedničkog prostora. To iskustvo danas se često opisuje kao zajedništvo, ali ga autori ne posmatraju kao nostalgičnu kategoriju. „Zajedništvo je pre svega praksa. Ono postoji samo dok se svakodnevno proizvodi i izvodi“, kaže Đorđev. U tom smislu, ono nije stanje, već stalna, ponavljajuća radnja.
U tom okviru, rad na ovim prostorima otvara pitanje savremenog javnog prostora. Ne govori isključivo o prošlosti, već i kako se zajednički prostor danas uopšte može zamisliti, ali i gde on nestaje. „Umetnički format omogućava susrete koji su neposredniji, ali i složeniji. U njemu učestvuje i telo kroz kretanje, slušanje, hranu i akciju“, navodi Ilić.
Tokom obilaska Balkana, autori su nailazili na ove lokalitete u različitim stanjima. Neki su postali ugostiteljski objekti, neki institucije kulture, a neki su napušteni. Posebno ih je zanimala transformacija u umetničke prostore, jer se tu najjasnije vidi promena odnosa prema nasleđu i javnoj funkciji prostora. „Kontinuitet nije samo u funkciji prostora“, pokazuje rad, „već u tome da li prostor ostaje dostupan zajednici i da li u njemu i dalje postoji mogućnost susreta“.
Na kraju, iza svih slojeva putovanja i performansa ostaje pitanje koje se stalno vraćalo: kakve je javne prostore i javna dobra Balkan izgubio u poslednjih sto pedeset ili makar pedeset godina, i šta je zauzvrat dobio. „Odgovor se ne nalazi samo u ruševinama, već i u načinu na koji danas zamišljamo zajednički prostor i u tome da li ga uopšte još prepoznajemo kao takav“, ističu autori za Radar.
Nakon Beograda, performativni putopis Hamam Internacionala – pod kupolama izveden je i u Prištini i Skoplju.
