Pod jednim naslovom Negde izvan planeta, nedavno je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu izvedena baletska premijera koju čine tri komada – Varljiva lepota, Kiša i Linea Recta. Ono što ih spaja jeste njihova autorka Anabel Lopes Očoa, velika zvezda u svetu igre i baleta.
Uoči premijere, susreli smo se s njom u prostorijama pozorišta, gde su tekle poslednje pripreme pred premijeru. Sada, istu predstavu čeka izvođenje na festivalima Infant u Novom Sadu i na festivalu u Viminacijumu, u oktobru s ovim jedinstvenim komadom upoznaće se i publika u Bolonji, dok publiku u Udinama u Italiji to isto čeka u decembru.
Anabel Lopes Očoa ima poseban žar u očima dok govori o svom radu, i svom gostovanju u Srbiji. Tri komada nastala su u različitim periodima njene karijere, ali, kako kaže, prošla su test vremena zbog vizuelne lepote i poetike. U njihovom spoju vidi jednu posebnu dimenziju, jer je svaki nastao po drugom tekstu. Kako kaže, od pisanja sve počinje.
„Uvek polazim od scenarija. A tome prethodi istraživanje, koje traje ponekad i godinama. Tako da ponekad pripreme traju duže od samog procesa rada na komadu“, kaže Lopes Očoa na početku razgovora.
Tako se komad Varljiva lepota oslanja na svet Salvadora Dalija, njegove slike kojima je bila očarana. S delom Linea Recta preispituje svoje latino korene, ali i baletsko odrastanje na Kraljevskoj baletskoj akademiji, kada je shvatila da može da spoji flamenko i balet, dok je Kiša, najstariji komad, nastala tako što je upoznala igračicu koja je postala njena muza i koja joj je otkrila da njene koreografske zamisli mogu da se izvedu i u – špic patikama.
Naravno, našu pažnju privlači to što je inspirisana slikarem Salvadorom Dalijem. Pitamo, zašto Dali a ne i Luis Bunjuel, njegov nadrealni istomišljenik iz sfere filma. Lopes Očoa se nasmeje i odgovara: „Bunjuel je isuviše daleko od mene. Udata sam za pozorišnog reditelja, tako da on poznaje dobro njegov rad, ali moj mozak ne funkcioniše na taj način. Ono što mi se dopada kod Bunjuela jeste to što on ostavlja narative otvorenim i traži od publike vezu s onim o čemu govori, čak i kad ta veza ne postoji. A u tome je moć i igre. Ne kažete mnogo publici o čemu je to, već pustite da oni sami protumače slike koje vide na sceni. Ali, film traži narativ i logiku kretanja iz jedne scene u drugu, dok su meni mnogo bliži svi nadrealistički slikari, u čijim delima tumačenje tražite sami. Kada sam bila mala, mislila sam da slikarstvo ima svoju dušu i da će, kada odem u krevet i zaspim, likovi s tih slika oživeti sami. Bila sam time fascinirana. Razmišljala sam kako se ništa ne događa dok ja gledam te slike, ali čim odvratim pogled od njih, one počinju da se pomeraju. Ta moja fascinacija pokretom bila je ključna za moj rad na polju igre.“
Primećujemo naslove pune poetičnosti. „Naslovi govore o vama samima. A ja volim lepotu. I volim eleganciju. Posebno volim kad su potpuno deluzivne. U francuskom jeziku, termin Linea Recta koristimo kada idemo ka cilju. I ja sam takva, uvek idem ka cilju, ali flamenko kao ples to nije. On je sve okolo cilja. Zato s igračima koristim flamenko kako bismo postigli razgovor jedni s drugima. Tako da da, naslovi su mi veoma važni, jer oni dodatno govore o komadu koji gledate.“
Važan segment čine kostimi, od kojih su neki dobijeni iz Vašington baleta, ali i dizajn svetla. Sve zajedno daje tu potrebnu draž scenske privlačnosti i lepote. I naravno, mladi igrači, koji unose jednu potpuno posebnu energiju u komade. Na pitanje da li se danas igrači razlikuju od onih od pre deset i više godina s kojima je radila na premijernim izvođenjima istih komada, koreografkinja primećuje neke razlike: „Mladi igrači su danas odlični. Tehnika je bolja nego što je ranije bila, ali sasvim sigurno je da ono što njima nedostaje jeste strpljenje. Moderne tehnologije su ih dosta promenile. Mi smo se ponekad zadržavali i po 30 godina u jednoj trupi, a mladi sada menjaju trupe često. Stalno misle da neće imati dovoljno iskustva ako se negde zadrže. A za sve je potrebno strpljenje. Lično, vrlo sam organizovana i znam šta hoću. Znam da prepoznam talenat, ali znam i kako da pomognem nekome kada je potrebno da testira svoje granice. Ja sam im kako mama“, smeje se Lopes Očoa, koja je tokom postavke komada na sceni SNP pratila proces putem videa i gledala novosadsku trupu kako raste dok rade na stilu, što nimalo nije jednostavno. Na kraju smo dobili čak tri postave igrača za svaku predstavu, jer s obzirom na mali broj izvođača, predstava u celini nije uključivala ceo ansambl, a svi su, kako kaže, želeli da uče i da budu deo procesa.
A da bi postali vrhunski, disciplina je najbitnija: „Igrači moraju da koriste mozak. Tu se spajaju lepota i tehnika. Tada igra prelazi na sledeći nivo. I moraju da koriste mnogo znanja. Za umetnost uvek uzimamo nešto iz privatnog života, čak i onda kada toga nismo svesni. To umetnike čini dubljima, kao i njihove izvedbe. A kada dobijete umetnike s dubinom, onda poželite da ih bolje upoznate.“
Njen dugogodišnji rad bazira se na postavljenim pitanjima i odgovorima na njih, koje konstantno traži. Da li će ih na kraju naći, ni sama ne zna. Ono što je činjenica jeste to da je balet ponekad pribežište od sumanutog sveta u kome živimo: „Dok sam bila mlađa, moj rad je bio više političan“, kaže Anabel Lopes Očoa. „Ali ovih dana mi je potrebna lepota. Želim da pobegnem od svega. Sada sam manje politična, a više se bavim društvom, jer želim da otkrijem gde se danas nalaze ljudi. Zato je koncept mojih komada toliko apstraktan, jer nije toliko o koracima i pokretima, koliko je o interakciji među ljudima. U pričama me definitivno više zanima pozicija žena u savremenom svetu, njihova emancipacija, odnos s muškarcima, igre s rodom.“
Da li onda veruje da lepota može promeniti svet: „Ja i dalje verujem u to, iskreno. I nadam se. Jer često čitajući novine pitam se zašto nam se sve ovo dešava. Kuda mi to idemo, otkud tolika pohlepa? To uopšte ne razumem, posebno ne posle pandemije. Kako smo do ovoga došli? Zato želim da ponudim publici da razmišlja drugačije i da ponovo poveruje u dobrotu i lepotu. Posebno dok gleda te mlade ljude na sceni. Tako mi možemo da vidimo budućnost ispred nas i da vidimo šta bi oni mogli da urade sa svojom moći, kad budu imali 40 godina.“
Trenutno, Anabel Lopes Očoa priprema svoju verziju Don Kihota. „Ali ne kao klasični balet“, odmah se ograđuje. „Moj Don Kihot će biti pravi Don Kju, a za to sam pročitala tu knjigu, vrlo staromodnu, o čoveku koji je bio u zabludi, jer je mislio da je neko drugi. Takođe pročitala sam mnogo drugih knjiga o viteštvu. I odlučila sam da bude smešten u ludnicu, gde čita knjige o Salvadoru Daliju! Tako, on počinje da misli da je on Dali, i pokušava da dosegne sebe onakvim kakvim se vidi u njegovim slikama. Početna ideja je u jednoj takođe zabludi – da li je lud čovek onaj koji vidi stvari koje ne postoje, ili smo mi ludi što zaključavamo ljude zbog toga što oni vide stvari koje mi ne možemo da vidimo? I to je zaplet mog Don Kjua.“ A to priprema sa njenim dobro znanim saradnicima iz njujorškog Baleta Hispaniko.
Timoti Šalame je potpuno pogrešio kad je rekao da je balet umiruća umetnost. A to je došlo iz želje da bude popularan. Balet je večna umetnost. Njegovom lepotom publika hrani oči i dušu
Naravno, za kraj, nakon tako složene priče o baletu, ne možemo a da je ne pitamo šta ona misli o izjavi glumca Timotija Šalameja – izgovorenoj usred oskarovske kampanje što ga je, kako mnogi misle, i koštalo prestižne statuete – da su balet i opera „umiruće umetnosti“! Naravno, Anabel Lopes Očoa to dočekuje sa širokim osmehom. A onda odgovara, kao da se njemu obraća: „Timoti, balet ne umire!“ (smeh) A za tu konstataciju ima i konkretne podatke: „Da budem skroz precizna, primetili smo zapravo porast prodaje karata za balet nakon pandemije. Posebno u Holandiji. U to vreme, imali smo veliki broj iseljenika, koji su došli da žive tu, i koji nisu razumeli jezik, a hteli su da se zabave i da gledaju visoku umetnost. I šta bi radili, nego odlazili na baletske predstave. I tako smo došli do rekordne prodaje od čak 92 odsto karata. Slično je i s operom. Tako da mislim da će balet uvek biti tu, jer je ples svuda isti. On govori univerzalnim jezikom, koji ljudi mogu međusobno da razumeju. Ljudi se u svojim životima kreću, igraju, plešu. Prirodno je da žele da budu deo jedne velike koreografije. Kad hoćemo da vidimo nešto što deluje natprirodno na sceni, nešto za šta mislimo da naša tela ne mogu da proizvedu, onda odlazimo na predstave s raznim igrama. Zato mislim da je Timoti potpuno pogrešio. A to je došlo samo iz želje da bude popularan. Jedino što nije razmišljao i tako je ispao nefer prema drugim umetničkim formama. Ali za nekoliko godina, shvatiće. Balet je večna umetnost. Uvek pozivam publiku da njegovom lepotom nahrane oči i dušu.“
Sudeći samo po vizualima, predstava Negde izvan planeta upravo to i postiže.
