U Srbiji još uvek nema saglasnosti oko pitanja pravne kvalifikacije zločina koji se dogodio u Srebrenici u julu 1995. godine. Kada govore o tom zločinu, najviši državni zvaničnici Srbije koriste neutralan pojam „stravičan zločin“, izbegavajući njegovu pravnu kvalifikaciju ili negirajući da se radi o genocidu. Prećutkuju se ili otvoreno osporavaju presude Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog suda u Hagu u kojima je zločin u Srebrenici okvalifikovan kao genocid.
Predlog rezolucije o međunarodnom danu sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine, koja bi trebalo da bude stavljena na glasanje u Generalnoj skupštini UN sredinom maja, ponovo je otvorio pitanje pravne kvalifikacije zločina koji se dogodio u Srebrenici. Ovog puta ulozi su podignuti, sa najviših mesta u Beogradu govori se o zaveri i pritisku protiv Srbije i srpskog naroda, dok iz zvanične Banjaluke stižu pretnje o mogućoj secesiji Republike Srpske ukoliko predložena rezolucija bude usvojena u Generalnoj skupštini UN. Istovremeno u srpskoj javnosti bukti žestoka rasprava o tome da li se u Srebrenici dogodio genocid ili ne. Izjašnjavaju se predstavnici vlasti, opozicije, patrijarh, javne ličnosti, ambasadori pojedinih zemalja, pa čak i beogradski i banjalučki taksisti. Kao što to obično biva, najmanje se čuje glas onih koji su najpozvaniji za ovo pitanje – stručnjaka za međunarodno pravo.
Pojam zločina genocida evoluirao je od Drugog svetskog rata do danas. Zločin genocida može biti ograničen samo na određeni region, u ovom slučaju Srebrenicu. Dakle, nije potrebna namera da se potpuno ili delimično uništi čitava društvena grupa na celokupnoj teritoriji države ili šire
Paradoksalno, svi učesnici u ovoj zapaljivoj raspravi, osim onih koji osporavaju da se u Srebrenici uopšte dogodio bilo kakav zločin, svoje tvrdnje „za“ ili „protiv“ genocida zasnivaju na legitimnim argumentima. Kako je to moguće?
Argumenti Efraima Zurofa
Moguće je zato što se pojam genocida od njegovog nastanka do danas menjao i razvijao. Zločin genocida je nastao prvo u okviru međunarodnog običajnog prava i podrazumevao je istrebljenje, fizičku eliminaciju – ubistva, čitavih rasnih, etničkih, verskih i drugih društvenih grupa. Zabrana i kažnjivost genocida prema pravilima međunarodnog običajnog prava omogućila je da genocid, pod pojmom „istrebljenje“, bude uvršten u grupu zločina protiv čovečnosti u Statutu međunarodnog vojnog tribunala iz 1946. godine. Da podsetimo, u pitanju je tribunal koji je sudio u Nirnbergu najvišim nemačkim državnim, vojnim i političkim zvaničnicima za zločine počinjene u toku Drugog svetskog rata. Stoga ne iznenađuje da se zločin genocida u domaćoj javnosti pre svega vezuje za Holokaust nad Jevrejima i drugim etničkim grupama, kao i za masovna stradanja srpskog stanovništva u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
Zaista, po svojoj masovnosti i organizovanosti ovi zločini su neuporedivi sa onim što se dogodilo u Srebrenici 1995. godine. To je jedan od razloga zbog kojih direktor Centra „Simon Vizental“ Efraim Zurof smatra da se u Srebrenici nije dogodio genocid već ratni zločin. Po njegovom mišljenju, genocid je plan ili namera da se uništi jedan narod. Ne može se „nekoliko hiljada ljudi uporediti sa šest miliona Jevreja“. Slično mišljenje ima i ambasador Izraela u Srbiji Jahel Vilan, koji smatra da „kada Srebrenicu nazovete genocidom to umanjuje važnost tog termina“. Kao dodatni argument da se radi o ratnom zločinu a ne o genocidu, Zurof ističe da su srpske snage pustile žene i decu i da su ubijani pretežno muškarci, od kojih su neki bili borci. I Zurof i Vilan su delimično u pravu, ali problem je u tome što je pojam zločina genocida evoluirao od Drugog svetskog rata.
Deklaracijom br. 96 iz 1946. godine Generalna skupština UN je potvrdila da je genocid zločin po međunarodnom pravu koji civilizovani svet osuđuje i pozvan je Ekonomsko-socijalni savet UN da pripremi konvenciju koja bi se bavila zločinom genocida. Dve godine kasnije u okrilju UN je usvojena Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida kojom je pojam genocida značajno proširen u odnosu na Statut međunarodnog vojnog tribunala. U skladu sa Konvencijom, kao genocid se smatra bilo koje od navedenih dela učinjenih u nameri potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve:
a) ubistvo članova grupe;
b) teška povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe;
c) namerno podvrgavanje članova grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja;
d) mere usmerene na sprečavanje rađanja u okviru grupe;
e) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.
Strane ugovornice su Konvencijom preuzele obavezu da spreče i kazne tako definisan zločin genocida. Razlog za šire određivanje pojma genocida u Konvenciji treba tražiti u nameri da se blagovremeno prepozna, spreči i kazni svako moguće ponavljanje Holokausta iz Drugog svetskog rata, što, nažalost, nije uvek bio slučaj. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je primenjivao upravo odredbe ove konvencije u presudama u kojima je Mladića, Krstića i ostale učesnike događaja u Srebrenici osudio za zločin genocida. Da se u Srebrenici dogodio genocid utvrdio je i Međunarodni sud u Hagu u presudi iz 2007. godine u predmetu Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore, s tim što presuda ovog suda ima posebnu težinu i pravno dejstvo. Naime, Konvencijom je utvrđena nadležnost Međunarodnog suda za sporove u vezi sa tumačenjem, primenom izvršenjem ove konvencije, podrazumevajući tu i sporove koji se odnose na odgovornost neke države za genocid. To daje Međunarodnom sudu ulogu vrhovnog arbitra kada je reč o tumačenju i primeni odredaba Konvencije.
Međunarodni sud je zasnovao svoju ocenu o postojanju genocida na istoj činjenici na koju se poziva Zurof, da su ubijani samo muškarci, ali je iz nje izveo potpuno drugačiji zaključak – da je ubistvom svih odraslih muškaraca čitava nacionalna grupa kao takva osuđena na fizički nestanak
U pomenutoj presudi Međunarodni sud je utvrdio da je u Srebrenici u julu 1995. izvršen zločin genocida i da je postojala namera da se u potpunosti ili delimično unište bosanski muslimani u regionu Srebrenice. Ta namera se ogleda u nediskriminatornom i sistematskom ubijanju svih muškaraca sposobnih za vojsku, bez ikakve želje da se odvoje borci od civila. Po mišljenju Međunarodnog suda, ubijanje odrasle muške populacije neizostavno bi vodilo fizičkom nestanku bosanskih muslimana iz regiona Srebrenice.
Obrazloženje presude
Deportacija preostalog stanovništva: žena, dece i starih, u kombinaciji sa ubijanjem muškaraca, predstavlja dodatni dokaz o nameri uništavanja bosanskih muslimana u Srebrenici. Iz obrazloženja presude može se najbolje videti u kojoj meri je pojam zločina genocida evoluirao od Drugog svetskog rata do danas. Prvo, zločin genocida može biti ograničen samo na određeni region, u ovom slučaju Srebrenicu. Dakle, nije potrebna namera da se potpuno ili delimično uništi čitava društvena grupa na celokupnoj teritoriji države ili šire. Drugo, kao što se može videti, Međunarodni sud je zasnovao svoju ocenu o postojanju genocida na istoj činjenici na koju se poziva Zurof, da su ubijani samo muškarci, ali je iz nje izveo potpuno drugačiji zaključak. A to je da je ubistvom svih odraslih muškaraca čitava nacionalna grupa kao takva osuđena na fizički nestanak.
I pored toga što je utvrdio da se u Srebrenici dogodio genocid, Međunarodni sud je presudio da Srbija nije izvršila, planirala, podsticala, niti saučestvovala u izvršenju genocida u Srebrenici. Međutim, Međunarodni sud je utvrdio da je Srbija prekršila Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida tako što nije preduzela sve mere koje je imala na raspolaganju da spreči izvršenje genocida u Srebrenici. Srbija je takođe proglašena odgovornom za kršenje Konvencije zbog toga što nije izručila generala Mladića, optuženog za izvršenje genocida, Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju i zbog toga što nije u potpunosti sarađivala sa ovim tribunalom. Time je Srbija postala prva država u Evropi koja je odlukom Međunarodnog suda proglašena da povređuje Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.
Razlog za šire određivanje pojma genocida u Konvenciji treba tražiti u nameri da se blagovremeno prepozna, spreči i kazni svako moguće ponavljanje Holokausta iz Drugog svetskog rata, što, nažalost, nije uvek bio slučaj
Postavlja se pitanje šta najavljena rezolucija Generalne skupštine UN o sećanju na genocid može da promeni u tom pogledu? Odgovor je: ništa. Postojanje genocida je već utvrđeno od strane najviše svetske pravosudne institucije, Međunarodnog suda u Hagu. Da li su Srbija i srpski narod postali genocidni nakon presude Međunarodnog suda – nisu. Da li će to postati nakon usvajanja rezolucije Generalne skupštine UN – neće, nigde u rezoluciji se ne navodi odgovornost Srbije i srpskog naroda za genocid. Da li će rezolucija predstavljati osnov za naknadu štete – neće. Zahtev za naknadu štete je odbijen od strane Međunarodnog suda, a rezolucija je politički akt koji ne može biti osnov za naknadu štete. Samo će se neki predstavnici vlasti podsetiti svoje ružne prošlosti i uloge u ratu u BiH. Takođe će se postaviti pitanje u kojoj meri je Srbija država zasnovana na načelu vladavine prava. Ako je to slučaj, presuda Međunarodnog suda, ma koliko god bila neprijatna, morala bi da obavezuje državne organe u Srbiji.
Međunarodni sud je jedan od glavnih organa Ujedinjenih nacije, organizacije na čije odluke se Srbija poziva u vezi sa pitanjima Kosova i BiH. Zato bi svaka relativizacija presude Međunarodnog suda umnogome obezvredila argumentaciju Srbije u ovim pitanjima, bez obzira na to što bi ona bila zasnovana na međunarodnom pravu. Međunarodno pravo nije švedski sto sa koga države mogu da biraju koje pravilo će primeniti, a koje neće. Barem ne one male. A što se tiče međunarodnog ugleda Srbije, ne postaje se simbolom slobode i otpora širom sveta, kako je to najavio predsednik, osporavanjem genocida, već, sasvim suprotno, suočavanjem sa prošlošću, prihvatanjem sopstvene odgovornosti i činjenjem svega da se sličan zločin više nikada ne ponovi.
