Da li se sećate kad su bila samo dva kanala na televiziji? Emitovanje je, koliko se sećam, prestajalo oko 23 časa uveče i počinjalo tek ponovo u 6 ujutru. Tako nekako. Zlatno doba čitanja knjiga, razgovora, ponekad čak i tišine. Zlatno doba i da se bude na televiziji, pojaviš se nekoliko puta, barem ja kao klinac, u čuvenom školskom programu i odmah te prepoznaju na ulici čak i deca što prodaju šumske jagode po zlatiborskim putevima.
Sada je toliko televizijskih kanala da su verovatno skoro svi bili bar jedanput ili dva puta na televiziji. Televizija je, tako se govorilo, prozor u svet i naravno da je imala veliki uticaj na mene. Roditelji su nam govorili da ćemo oslepeti. Nismo. Teško je da se prestane kad je zarazno i zabavno.
Kako sam upoznao Duška Dugouška lično
Tako je danas sa mobilnim telefonima. Prvo sam, naravno, gledao samo crtane filmove. Puštao se samo jedan crtać dnevno u čuvenih 7 i 15. To je bilo magično vreme. Čekao sam tih 7 i 15 i najviše sam se radovao ako bi pustili Duška Dugouška. Koliko sam se samo sekirao kad bi umesto Duška pustili Loleka i Boleka ili Gustava, bio sam mali i nisam umeo da cenim istočnoevropske crtaće.
Duško Dugouško je bio moj omiljeni junak. Koliko je samo superiorno razluđivao lovca Elmera i svog drugara Paju
Duško je bio moj omiljeni junak. Koliko je samo superiorno razluđivao lovca Elmera i svog drugara Paju. Moram da napomenem da smo imali sreće da slušamo maestralnu interpretaciju Nikole Simića, Đuze Stojiljkovića, Miće Tatića, Baje Bačića i ostalih. Imao sam sreću da upoznam Duška Dugouška lično, tačnije Nikolu Simića. Pričao mi je da su sve radili sa jednim mikrofonom iz „tejka“, dakle u isto vreme. Neko vikne: „Ide tejp!“, a onda oni ceo crtać izvedu pred jednim mikrofonom i ako neko pogreši mora sve ponovo. Jednom pročitaju i odmah se snima.
Imali smo sreće da slušamo maestralnu interpretaciju Nikole Simića, Đuze Stojiljkovića, Miće Tatića, Baje Bačića i ostalih. Sve su radili sa jednim mikrofonom, neko vikne: „Ide tejp!“, a onda oni ceo crtać izvedu pred jednim mikrofonom. I ako neko pogreši, mora sve ponovo. Promenila se tehnologija, a i vreme. Sada može da se greši, a glumci se čak i ne sretnu
Promenila se tehnologija, a i vreme. Sada može da se greši, a glumci se čak ni ne sretnu. Danas imamo tri-četiri kanala sa crtaćima, 24 sata dnevno. Složićemo se da je lepo da ih ima više, ali mi se čini da su zbog toliko velike ponude nekako izgubili na vrednosti.
Za nove generacije 7 i 15 je 22, a za moju je to bila asocijacija na crtani film
Pitao sam neke nepoznate ljude da li im nešto znači 7 i 15? Uvek bi usledio osmeh i davno zaboravljena reč – crtani film. Jedan mladić me je baš zbunio kad mi je odgovorio – 22?! Objasnio mi je da je to zbir ta dva broja. Generacijska razlika i samim tim odsustvo kolektivnog sećanja.
Dnevnik je, takođe, bio samo jedan. Sećate se? Čak i ako bi gledali neki kulturni sadržaj na drugom kanalu u uglu bi počeo da se pali i gasi broj jedan, gore u uglu ekrana podsećajući nas da upravo počinje Dnevnik na prvom. Pola osam. Opšta uzbuna i maksimalna tišina tokom trajanja vesti. Kad sam ja bio mali meni je sve to bilo neverovatno dosadno. Ali, ipak, samo jedan Dnevnik uveče i to vam je to. A onda su se osamdesetih stvari radikalno promenile. Negde u Americi je neki nesrećni dečak upao u nekakvu cev, bio je svestan, ali nije mogao da se pomera. Pronašli su ga, ali nisu mogli da ga izvuku jednostavno. Morali su da smisle način kako da ga spasu. Baš tada je Ted Tarner bio pred lansiranjem probnog kanala koji bi puštao vesti 24 sata dnevno. Sve se poklopilo. Odmah su počeli sa prenosom napora spasilaca da dođu do dečaka, razgovarali sa očevicima, familijom, drugovima iz škole, ekspertima za spasavanje dece iz cevi… Amerika je bila opčinjena, a vrlo brzo i čitav svet. Tako je nastao CNN.
Dečaka su spasili, ali nama nije bilo spasa, kanal je ostao i sad ceo svet ima takve kanale. Nama je sad sasvim normalno da imamo 24 sata vesti, a nekad smo imali samo sat vremena. Nema baš uvek toliko vesti za ceo dan pa se cedi suva drenovina i od ničega pravi udarna vest. Samo da nas nasekiraju isto kao i ovi mobilni. Mislim da treba naći meru informisanosti i sopstvenog mira, ali to je i inače velika tajna života.
„Zimski bioskop“, Rolerbol i Majkl Džordan
Da li se sećate „zimskog bioskopa“? Za vreme zimskog raspusta su se puštali filmovi svake večeri, a po podne bi išla i repriza za nas koji ranije ležemo. Za razliku od današnjeg vremena gde svako gleda šta hoće i kad hoće u svetu sa samo dva kanala na TV-u bilo je jednostavnije da se nađe društvo za igru. Na primer, ja pogledam neki film i izađem ispred zgrade i svi su gledali taj isti film.
Rolerbol na primer. Dakle svi se naložili na taj film i odmah bi da se igramo toga što smo gledali. Da podražavamo, kako se to stučno kaže. Film o surovom sportu koji se odigrava na jednoj kružnoj pisti, gde dve ekipe, jedna protiv druge, na rolšuama i na motorima pokušavaju da ubace čeličnu kuglu u nekakav gol, to jest rupu. Mi smo koristili sanke i skijice, a komad leda kao loptu, znak na kraju ulice je bio gol. Provod svake večeri. Preko dana su mala deca i nije vreme za Rolerbol.
Ako se ne sećate zapleta filma, Džonatan E. je neviđen igrač, najbolji svih vremena i postaje veći od same igre. Ljudi ne skandiraju „Rolerbol“ nego „Džonatan“. Gazde igre i sponzori hoće da ga se reše na sve prljave načine, ali on uspeva da nekako izbegne sve zamke i napade i da im zabije tu čeličnu kuglu u svečanu ložu dok raja na stadionu u delirijumu skandira „Džonatan! Džonatan!“
Čudno je kako nam se ponekad mešaju fikcija i zabava sa realnim činjenicama. Koliko su samo romantizovani Skarfejs i Kum 1 i 2. Naši „mafijaši“ su odmah okačili slike po svojim picerijama i kafićima i imitirali grimase i semplovali rečenicu: „Ovo je samo posao, ništa lično.“ Sve je to, da vam ja kažem, od zimskog bioskopa
Posle mnogo godina pričalo se da se isto događa sa Majklom Džordanom i da zato ima porodične probleme jer je postao veći od igre, a kao krunski dokaz se sa dramskom pauzom izgovaralo: „Da li si gledao Rolerbol?“ U smislu – sve je jasno. Čudno je kako nam se ponekad mešaju fikcija i zabava sa realnim činjenicama. Koliko su samo romantizovani Skarfejs i Kum 1 i 2. Naši „mafijaši“ su odmah okačili slike po svojim picerijama i kafićima i imitirali grimase i semplovali rečenicu: „Ovo je samo posao, ništa lično“. Sve je to od „zimskog bioskopa“, da vam ja kažem.
Ko od nas nije podražavao nešto što bi video u filmovima? Kao klinac lomio sam neko šiblje i koristio ga kao lažnu cigaru i pritom bulaznio nešto na kvaziengleskom. Voleo sam kaubojske filmove, ali samo zbog Indijanaca. Ako ima Indijanaca ja bih ostajao i gledao film, a ako ih nema svima bih poželeo laku noć i otišao bih da spavam. Baš me briga da gledam kauboje
Ko od nas nije podražavao nešto što bi video u filmovima? Ja sam ko klinac lomio neko šiblje i koristio ga kao lažnu cigaru i pritom bulaznio nešto na kvaziengleskom. To sam pokupio iz kaubojskih filmova. Voleo sam kaubojske filmove, ali samo zbog Indijanaca. Kad na televiziji puste neki kaubojski film ja pitam moju mamu: „Mama, da li ima Indijanaca u ovom filmu?“ Moja mama zna sve kaubojske filmove, verovatne ne sve, ali poznatije zna. Ona bi odgovorila ima ili nema. Ako ima Indijanaca ostajao bih i gledao film, a ako nema svima bih poželeo laku noć i otišao bih da spavam. Baš me briga da gledam kauboje.
Omladinski ili OK kanal
Devedesetih se, pored postojeća dva, pojavio još jedan, treći kanal – Omladinski ili OK kanal, predviđen za omladinske sadržaje, koji je od ponoći do šest ujutru puštao spotove MTV-a. Čoveče, to je bio pravi preokret. Prvi put smo mogli da vidimo muziku koju smo slušali. Mislim da je ceo svet bio hipnotisan ili barem omladina, uživaoci popularne kulture i rokenrola.
Na mene je najveći uticaj imao spot grupa Run-D.M.C. i Aerosmith za pesmu Walk This Way. Ako se sećate, jedan i drugi bend imaju probu i prostorije im se nalaze jedna do druge, buka smeta jednima i drugima i kreće prepucavanje i iz muzičkog nadgornjavanja nastaje svetski hit. U jednom momentu momci iz Run-D.M.C. silaze niz neke stepenice sa adidas patikama bez pertli. Koliko sam samo bezuspešno pokušavao da i ja tako „teram“ modu. Spadale su mi šangajke sa nogu, nije to patika za bez pertli, a tad nije bilo adidas patika kod nas da se kupe. Na kraju sam stigao do šešira koji sam kupio u New Yorku, relativno skoro, a siguran sam da ste ga videli na meni.
Kažu da učimo i rastemo kroz podražavanje, a ja bih dodao i kroz „loženje“.
