Godine 1980. biznismen iz Sinsinatija spremao se da započne televizijsku revoluciju. Sve je bilo spremno za redovne novinarske okolnosti i ostalo mu je još samo da smisli program za slučaj smaka sveta. To što je smislio, nije bilo naročito originalno – američku publiku bi na nebesa ispratio vojni orkestar koji izvodi hrišćansku himnu „Bliži tebi, gospode“ (Nearer, My God, to Thee) – ali takvo je bilo vreme u kome je Ted Tarner pokretao Si-En-En. Američka televizija je tada mogla bez svega drugog, ali ne i bez pripremljenog oproštaja za slučaj nuklearnog rata.
Robert Edvard Tarner Treći (1938-2026) bio bi javna ličnost i pod drugim okolnostima. Za medije nije bio samo onaj koji kameru usmerava, već i onaj koga kamera snima, jer je bio suprug Džejn Fonde, vešt kormilar, vlasnik slavne NBA franšize Atlanta hoks, najveći američki privatni zemljoposednik, gazda 50.000 bizona, i tako dalje. Međutim, planetarnu slavu mu je donelo upravo bolesno okruženje. Prvi je shvatio da bi ljudi koji se boje smaka sveta, a svet im je sve globalizovaniji i apokalipsa može da počne na svakom ćošku planete, mogli da budu zainteresovani za vesti koje se emituju 24 sata dnevno.
Planetarnu slavu mu je donelo upravo bolesno okruženje. Prvi je shvatio da bi ljudi koji se boje smaka sveta, a svet im je sve globalizovaniji i apokalipsa može da počne na svakom ćošku planete, mogli da budu zainteresovani za vesti koje se emituju 24 sata dnevno
Si-En-En je takvim pristupom počeo da se proslavlja već 1981, kada je iz časa u čas nudio nove informacije o atentatu na predsednika Ronalda Regana, ili 1986, kada je na isti način pratio katastrofu spejs šatla „Čelendžer“. Status prve asocijacije na termin „globalni medij“ zakucao je 1990, izveštavajući o Zalivskom ratu. Predsednik Džordž Buš Stariji jednom prilikom je rekao da je od Si-En-Ena saznavao više nego od CIA.
E sad, takva izjava zvuči kao krunski kompliment za televiziju, ali je istovremeno zabrinjavajuća. Međunarodni novinarsko-akademski portal Konverzejšn podsetio je 7. maja, dan posle Tarnerove smrti, na niz kritika kojima je Si-En-En zasipan od devedesetih, kada je postao globalna sila. Kritičari su još tada upozoravali da njegov spoljnopolitički pravac nije dovoljno nezavisan od američke politike.
Možda i gore, smatrali su da po svom konceptu, po svojoj vratolomnoj brzini, više pažnje pridaje dobrim kadrovima nego dubinskoj obradi teme. Takođe devedesetih godina, tadašnji američki državni sekretar Džejms Bejker rekao je da mu izveštavanje iz minuta u minut više ne daje dovoljno vremena da razmisli o sopstvenim potezima. Njegova sekretarka za štampu Margaret Tatviler govorila je da u tom „sabijenom vremenu za reakciju“ više nema mesta za savesno skupljanje podataka i analize. Takozvani „Si-En-En efekat“ proučava se i danas.
I sam Ted Tarner je barem povremeno uspevao da odstupi od američkog državnog pravoverja, i to na načine koji su danas teško zamislivi
Naravno, čak i ako bi se dalo zaključiti da savremeni mediji pritiskaju političare da postupaju još grdnije no što bi inače, ostaje činjenica da nisu tu grdnost izmislili. I sam Ted Tarner je barem povremeno uspevao da odstupi od američkog državnog pravoverja, i to na načine koji su danas teško zamislivi. Kubanski lider Fidel Kastro je osamdesetih obavestio Tarnera da krade signal Si-En-Ena i da poštuje njegov rad, na šta je Tarner uzvratio nizom poseta Kubi.
Godine 1997. Si-En-En je postao prvi američki medij sa predstavništvom u Havani. Godine 2002. Tarner se usudio da izgovori nešto nalik osudi Izraela, optužujući Tel Aviv da i sam postupa teroristički. Zbog toga je morao da se izvini, ali se četiri godine kasnije pitao zašto Iran ne bi imao deset nuklearnih bojevih glava kada ih Izrael ima barem sto, a SAD ih imaju 28.000. Podsećao je da je Amerika jedina zemlja „Prvog sveta“ koja nema opštu zdravstvenu zaštitu.
Tarner se usudio da izgovori nešto nalik osudi Izraela, optužujući Tel Aviv da i sam postupa teroristički. Zbog toga je morao da se izvini, ali se četiri godine kasnije pitao zašto Iran ne bi imao deset nuklearnih bojevih glava kada ih Izrael ima barem sto, a SAD ih imaju 28.000
Tarner je, međutim, i pre 21. veka gledao kako mu iz ruku izmiče imperija koju je sagradio. Spajanja, preuzimanja i ostale korporativne glagolske imenice, navele su ga da se protivi koncentraciji medijskog vlasništva, da upozorava na to da „gubitak malih biznisa znači gubitak velikih ideja“. Si-En-En je danas u vlasništvu multinacionalnog medijsko-zabavnog kolosa Vorner braders diskaveri, a i taj bi uskoro trebalo da potpadne pod istovrsnog kolosa, Paramaunt skajdens. Pitanje je šta će pod tim vlasničkim teretom ostati od ideja sa kojima je Ted Tarner pošao u osamdesete. A svet, ukratko, nije ništa zdraviji no što je bio tada.
