Evo kako ja zamišljam da je bilo i da će biti. Ne tvrdim, ali slutim.
Bio je prolećni dan prepodne kada je e-mail poslat sa lažne adrese, sa anonimnom krivičnom prijavom u prilogu, prispeo na adresu elektronske pošte Javnog tužilaštva za organizovani kriminal (u naslovu i dalje u tekstu: „TOK“).
Anonimni podnosioci krivičnih prijava često u njima pripovedaju neke velike lične muke. One su tada više literatura nego pravo, svedočanstvo o nekoj nepravdi, nepovoljnim životnim okolnostima i lošim sudbinama njihovih podnosilaca. Neretko su inspirisane ličnim sukobima ili golom potrebom da se nekom prouzrokuje šteta, neprijatnost, pa i zlo. Njihov sadržaj ume da bude nejasan, opterećen nepotrebnim iskazima u kojima je teško povezati opisane radnje sa navedenim osobama, posledice sa radnjama, sve to smestiti u relevantan vremenski i prostorni okvir. Konkretni dokazi za navedene tvrdnje po pravilu izostaju. Dakle, dosta je u takvim krivičnim prijavama emocija a malo strukture, smisla i dokaza. Tužioci ih međutim vole, jer u njima retko ima materijala za postupanje, anonimnog podnosioca nije moguće izvestiti o preduzetim radnjama, a on sam nije u prilici da se dodatno interesuje za sudbinu svoje prijave. A opet, svaka takva prijava završi u nekoj tužilačkoj statistici, da ne kažemo da je za statistiku dobra.
Kao da je bilo poželjno prijavu tiho i neprimetno, u što kraćem roku, sprovesti u arhivu. Možda je postojala strepnja u kom pravcu bi njen duži boravak izvan arhive mogao da odvede tužioce koji su, odavno već, naučili i usvojili izreku koja kaže da svaki predmet ima svoje vreme. Izreku koja je, izgleda, ušla u genetski kod srpskog pravosuđa
Međutim, zamišljam (a možda i umišljam) da je anonimna krivična prijava prispela na adresu elektronske pošte TOK-a tog prolećnog prepodneva, dok su tužioci završavali doručak i pili svoju drugu jutarnju kafu, bila drugačija. Onaj ko ju je pisao znao je šta piše, o čemu piše, pa i kako da je napiše. Njena struktura bila je besprekorna, a jezik kojim je napisana, kao i njena sadržina, odavali su nekog ko ima više od osnovnog znanja iz različitih oblasti. Gotovo da se mogla nazreti erudicija anonimnog autora. Da, autora! Jer slutim da bi njena sadržina, u nekoj drugoj formi, gotovo mogla biti predmet autorske zaštite, samo da autor nije bio anoniman. Događaji su bili jasno opisani i smešteni u uzročno – posledični kontekst u kojem su se ležerno i samouvereno baškarila neka lica. Mogla se naslutiti njihova ubeđenost u bogomdani položaj moći. Različiti događaji bili su opisani na način koji je ukazivao na prisustvo fine emocije autora, neke vrsta ciničnog zadovoljstva, osećaja kontrole iz kojeg se nazirala poruka za nekog ko ne sedi u TOK-u. Anonimni autor iskazao je osećaj za naraciju i finu dramu. Sve u meri koja ne ugrožava egzaktnost i konzistentnost njegovog izlaganja.
Prvi čitalac anonimne prijave
Prvi čitalac predmetne anonimne krivične prijave u TOK-u (Prvi čitalac) mogao se predati njenom obimnom pripovedanju sa nestrpljivim iščekivanjem gde će ga ono odvesti, baš kako je u čuvenom romanu Porfirije savetovao Raskoljnikovu da se prepusti toku koji će ga osloboditi (možda je ovo zanimljiva igra reči?).
Međutim, u TOK-u, čije delanje je bilo oduvek i u potpunosti predvidivo u vezi sa određenim segmentom njegove nadležnosti; u TOK-u, u kojem, u vezi pomenute predvidivosti, postoje jasna očekivanja samih ljudi koji u njemu rade, i još jasnija očekivanja ljudi iz izvršne vlasti u pogledu onoga što bi oni smeli da rade, a koja su, očekivanja, za tužioce činovnički jednostavna, a za izvršnu vlast sovjetski precizna; u TOK-u, ova prijava, kada ju je Prvi čitalac ushićen i pomeren onim što je pročitao predočio nadređenim kolegama, nije ostavila naročiti utisak. Ćorava su to posla!
I pored diskretno iskazane zabrinutosti njegovih nadređenih za wellbeing Prvog čitaoca, on je ostao uporan u svom nastojanju da se sadržina anonimne krivične prijave pažljivo ispita, te da se i postupi u pogledu određenog događaja koji je u njoj opisan
Verujem da su nadređene kolege Prvog čitaoca odmah prepoznale situaciju! Onu u kojoj se aktiviraju svi odbrambeni mehanizmi i stečene veštine preživljavanja, u kojoj se biva „mudar“ i „iskusan“, u kojoj se ne trči pred rudu, onu situaciju koja ih momentalno pretvara u državne činovnike. Pretpostavljam da se nije mogla videti iskrena odluka pozvanih da se sa događajima iz predmetne krivične prijave bave na način na koji bi se to od njih moglo očekivati. Za njih je takva mogućnost delovala bespredmetno. Naprotiv, činilo se kao da su spremni na poznato postupanje sa anonimnim prijavama, a u ovom slučaju sa iskazanim dodatim stepenom opreza. Kao da je bilo poželjno prijavu tiho i neprimetno, u što kraćem roku, sprovesti u arhivu. Možda je postojala strepnja u kom pravcu bi njen duži boravak izvan arhive mogao da odvede tužioce koji su, odavno već, naučili i usvojili izreku koja kaže da svaki predmet ima svoje vreme. Izreku koja je, izgleda, ušla u genetski kod srpskog pravosuđa.
Moja pretpostavka je da je bezuslovna rešenost Prvog čitaoca da se prijavom bavi najpre zbunila, a potom, moguće je, i pomalo uplašila njegove nadređene kolege. Ne bih isključio ni mogućnost da su njegove postupke smatrali posledicom nastupanja nekog privremenog suženja svesti koje će proći, ili su prosto mislili da se tu radi o elementarnoj naivnosti neprimerenoj njegovim godinama, a koja će ga napustiti čim se suoči sa „realnošću“. Moguće je i da su nadređeni bili zatečeni njegovim direktnim i nekonvencionalnim pristupom. Ili su samo mislili da će neko drugi svakako rešiti taj „problem“ umesto njih. Ili je pak mogućnost svakog delanja i nastupanja bilo koje posledice odbačena jer je vlast apsolutna.
Uz kvalitetnu „šljivu“, uzajamno uvažavanje (prividno) suprotstavljenih strana i dobro razumevanje samih fundamenata autoritarnog, ali i klijentelističkog političkog sistema, „mudrost“ i „iskustvo“ naših ljudi, poput vode, pronađe svoj put. Vreme će pokazati
Kako god bilo, i pored diskretno iskazane zabrinutosti njegovih nadređenih za wellbeing Prvog čitaoca, on je ostao uporan u svom nastojanju da se sadržina anonimne krivične prijave pažljivo ispita, te da se i postupi u pogledu određenog događaja koji je u njoj opisan. Sve do sada rečeno o predmetnoj prijavi išlo mu je u prilog, kao uostalom i njegov osebujan karakter, pa i splet okolnosti koje su uprkos diskretnim, ili manje diskretnim, nastojanjima da do toga ne dođe, ipak dovele do pribavljanja odgovarajućih dokaza. Ti dokazi su pak krivičnu prijavu, u pogledu konkretnog događaja, činjenično potkrepili. Kakav je to splet okolnosti bio ne bih mogao da pretpostavim. Međutim, u tom momentu, u prisustvu dokaza zavedenih i složenih u debele tužilačke fascikle, verujem da je postalo teže biti „iskusan“ i „mudar“, doduše, ne i nemoguće. Jer, uz kvalitetnu „šljivu“, uzajamno uvažavanje (prividno) suprostavljenih strana i dobro razumevanje samih fundamenata autoritarnog, ali i klijentelističkog političkog sistema, „mudrost“ i „iskustvo“ naših ljudi, poput vode, pronađe svoj put. Vreme će pokazati.
U cirkusu se dešavaju neverovatne stvari
U svakom slučaju, leto je smenilo proleće, prošla je i jesen, a zatim je nastupila zima. I bi optužni predlog u tzv. slučaju „Generalštab“.
I bi cirkus! Jer u cirkusu se dešavaju neverovatne stvari, lav skače kroz vatreni obruč, medved sedi na stolici, na trapezu se dešavaju akrobacije, gutaju se mačevi, bljuje se vatra, klovnovi izvode svoju predstavu, ministar žonglira sa besmislicama i prostaklucima, baca ih u etar pa ih potom u letu hvata i ponovo u etar baca. Oko njega se prikazuju različite cirkuske atrakcije, utvare i nakaze. Stvarno nije stvarno, imaginarno postaje stvarno. U cirkusu je sve moguće! Na kraju cirkuske predstave, publika kojoj je bila namenjena odlazi zadovoljna jer je gledala predstavu koja osvaja ali ne obavezuje, predstavu koja uzbuđuje prostotom u odsustvu smisla. Ako je predstava bila zaista dobra, publika odlazi ubeđena da je sve oko nje samo jedan veliki cirkus. A pošto je sve cirkus, i oni postaju njegov deo i sve smeju i sve mogu, jer ništa ne vredi i ne obavezuje. Iluzija postaje sveobuhvatna!
A da li će taj cirkus ući i u sudnicu postupajućeg sudije u ovom predmetu zavisiće od njegove i tužiočeve „mudrosti“ i „iskustva“. Ali ne samo od toga. Da li će sve ovo biti samo cirkus, zavisiće i od toga da li smo cirkusa još uvek željni. A cirkus je lak i zavodljiv!
Eto, tako ja zamišljam da je bilo i verujem da će biti. Ne tvrdim, ali slutim.
Prvi čitalac je odlučio da može i sme, da mora i da je dužan! Eh, taj osećaj dužnosti! Da li je to odveć romantično? Možda je Prvi čitalac, u svojim zrelim godinama, pomislio da njegovo vreme u profesiji sada mora dobiti potpuni smisao? Možda je sa nadom pomislio na vreme koje predstoji? Međutim, kako god bilo, Prvi čitalac, neko bi rekao očekivano, bez reči i objašnjenja, u besprekornoj tišini njegovog profesionalnog okruženja, dobio je nove obaveze i zadatke, daleko od dokaza koje je pribavio, uredno zaveo i složio u tužilačke fascikle u vezi sa ovim predmetom.
Korisno je takođe znati da „mudrost“ i „iskustvo“ uvek traže „gazdu“. A ljudi su, uopšte uzevši, i ne samo ovde, „mudrosti“ i „iskustvu“ skloni. I to vam je tako!
Korisno je znati da se ovaj tekst odnosi na TOK samo usled puke slučajnosti, a zapravo, mogao bi se odnositi i na bilo koje drugo tužilaštvo, sud, javno preduzeće, državnu ustanovu, agenciju, organ ili na bilo koju drugu grupu ljudi (kolektiv) u tom nizu, o kojoj možda budete razmišljali na kraju ovog teksta. Korisno je takođe znati da „mudrost“ i „iskustvo“ uvek traže „gazdu“. A ljudi su, uopšte uzevši, i ne samo ovde, „mudrosti“ i „iskustvu“ skloni. I to vam je tako!
