Pre desetak godina upitali smo Karla Uvea Knausgora da li autor mora da sačeka budući „oblik knjige“, inače ništa?, ubeđeni da će nas odgovorom spustiti na zemlju. „Forma mora da dođe, ne može da se uzme“, rekao je ipak Knausgor. „Uzme li se, kao u krimiću, ume da bude veoma zabavna, ali ako nije verna životu na bilo koji način – mrtva je. U slučaju kada sama dođe, ona živi, ali samo jednom: ukoliko ste je vi ili neko drugi pokupili – više je nema.“
Budućem čitaocu najnovije zbirke Srđana V. Tešina pod naslovom Žan Grenije, navodni vukodlak (izdavač: Arhipelag), u kojoj ispisuje četrdeset devet priča na temelju isto toliko proza domaćih i svetskih književnika i književnica – knausgorovska opaska mogla bi da bude od značaja. Taman onoliko koliko i esej Judite Šalgo o pisanju po porudžbini, na zadatu temu; o radu, vremenu i trudu potrebnom „da se oko tog stranog tela uhvati moja priča, da jedna spoljašnja slučajnost postane unutrašnja nužnost“.
Govorili o planu sadržaja ili izraza, Tešin nije učinio ništa drugo do preskočio zid do sopstvenog književnog sveta, oslanjajući se na naše i prevedene klasike, češće savremenike, kao na pruženu ruku, „na lopovsku“. Nesumnjivo, precizno je naveo reference, citate, sve podatke o izdanjima, ali oni ovde jesu isključivo garnirung.
Između korica zatvorio je lični, prepoznatljiv, tvrd pristup stvarnosti, „strujanje čemernog života“, vraćajući se u rodni Banat, pa na studentsku Karaburmu, među ljude sa margine, u crnu hroniku. Na doživljaje pripadnika poslednje generacije jugoslovenske vojske ostale bez zemlje, zatočene po kasarnama.
Svakako, na vudialenovske i almodovarovske ljubavi: „Stajali smo zagrljeni pored te-a peći kao par iz one tugaljive pesme Frane Lasića… Izgledao sam kao pripiti akrep u iscepanom džinsu… Valentina reče: Uh, zaboravila sam da uključim veš mašinu! Rekoh joj da nemam više čistog donjeg veša. Rekla je: Daću ti svoje gaćice koje više ne nosim. Bilo nam je dosta jamba, pa smo seli da večeramo. Hleb i pašteta. Hleb i pavlaka.“
Pominjanje kulinarskih termina nije zgodno jer po stranicama često jure ljudožderi. Ne odustaje od upliva najstrašnijih elemenata bajke, niti natprirodnog; od „mađija“ što najpre služe osobenoj duhovitosti. „Baka Vidin duše, da li si u ovoj sobi?“
Dok za obradu uzima tuđi narativni iskaz, mi preturamo po njegovim džepovima. Opet su tu noževi: vračevi, od opasidijana, za vađenje srca; banatska brisa – to opasno oružje! No, za čim god da potegne, u čije god cipele da uđe, tematizuje smrt majke, život sa ocem.
Zadivljujuće je kako se u šarenolikoj zbirci ističu teme spasa i opraštanja. Unutrašnja nužnost – govorila je Judita Šalgo – ma koristio metodu tobožnjeg prepisivanja, kome društveni i kulturni kontekst daju nova značenja. Takoreći imitirao zvezde čiji je fan, pravio pačvork, ili hibrid, umetanjem novog i neočekivanog u znanu pripovetku klasika. Prisvajao odbačeno, sekao, lepio. Kombinovao elemente različitih žanrova, koketirajući s fantastikom.
Pominjanje kulinarskih termina nije zgodno jer po stranicama često jure ljudožderi. Ne odustaje od upliva najstrašnijih elemenata bajke, niti natprirodnog; od „mađija“ što najpre služe osobenoj duhovitosti
Srđan V. Tešin je za Arhipelag 2015. i 2018. priredio zbornike Skrati priču i U šta smo se to pretvorili, predstavljajući modernu svetsku fleš-fikciju i anglofonu međužanrovsku književnost. Tu se, pored ostalog, mogu pronaći tviter priča Tedžua Kola, autobiografski fragment Malkoma Gledvela, štampan na papirnoj čaši lanca brze hrane Chipotle. Zapleti dati u vidu dramoleta, horoskopa, plana kuće, pesme, recepta za pripremanje jela, epistole, spiska, upitnika… (Na 105. stranici i „Kako je nastao hrast“ aktuelne Megi O’Farel!)
Ponet takvim postupcima ili ne, sada je valjda i sâm hteo da napravi eksperiment, da proveri dokle idu granice pripovedanja, koliko je rastegljiva i izdržljiva forma u najkraćoj literarnoj vrsti.
Ne sluteći možda da idejom postiže nešto važnije.
Nabrajajući imena i dela na koja se naslonio, otkrio je uticaje, lektiru, i načinio svojevrsni autopoetički inventar. Razgolitio se – da ostanemo verni jeziku junaka – pa sakupljajući mrvice, prosute tokom tridesetogodišnjeg spisateljskog rada, u tim gaćicama – kad već hoće – verovatno nenamerno baš na značajan jubilej, krenuo unazad, dospevši do prvih priča i ranih postmodernističkih igara zasnovanih na paradoksu i lažnim citatima.
Pozivajući se naizgled na druge, našalio se sa sobom, omogućivši nam da uvidimo kakvim je putem stigao do današnjeg izraza.
