Hamza Ziljkić i Nikola Marjanović, studenti iz Novog Pazara, privedeni su 22. marta pod sumnjom da su pripremali krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, ali i napad na nosioce najviših državnih funkcija, te im je određen pritvor od 30 dana. Po rečima njihove advokatice Maide Toković, ta sumnja je zasnovana na jednom telefonskom razgovoru, u kom su njih dvojica „u šali izgovorili reč ‘snajper’“. U njihovim pretresenim kućama policija nije našla ništa što bi ukazivalo na dela za koja su mladići osumnjičeni.
Novopazarski slučaj poslednji je u nizu hapšenja za navedena i slična najteža krivična dela, zasnovana na vrlo spornim dokazima. Tako se 12 aktivista Pokreta slobodnih građana i studentske grupe STAV tereti za pripremanje dela protiv ustavnog uređenja samo na osnovu snimljenog razgovora u novosadskim prostorijama Pokreta slobodnih građana, u kojem su razrađivali eventualne scenarije protestnog skupa 15 za 15 (15. marta). Tada se na beogradskim ulicama okupilo oko 350.000 građana, i svaki od njih, kao i ljudi koji su ih bodrili od kuće, imao je neko svoje predviđanje predstojećeg protesta.
Ali samo su njih šestoro iz PSG-a, Marija Vasić, Mladen Cvijetić, Srđan Đurić, Lazar Dinić, Lado Jovović i Davor Stefanović, proveli u pritvoru sedam meseci, za primer ostalima. Šestoro članova grupe STAV – Mila Pajić, Branislav Đorđević, Doroteja Antić, Jovan Dražić, Anja Pitulić i Dejan Bagarić – hapšenje su izbegli jer su dan ranije otputovali u Dubrovnik zbog učešća na aktivističkom festivalu ZNA DU, pa su u izgnanstvu duže od godine.
Sve se vrti oko zakazanih protesta
Do privođenja PSG-ovaca došlo je uoči velikog skupa Vidimo se na Vidovdan u Beogradu, tek „slučajno“. Međutim, oko tog datuma vrti se i krivični postupak zbog dela nasilnog rušenja ustavnog poretka protiv Luke Stevanovića, studenta Ekonomskog fakulteta iz Kragujevca, za kojim je raspisana poternica jer je bio van grada tog 29. juna 2025. Stevanović se zatim sam javio Višem sudu u Beogradu, da bi se branio od (eventualno) pogrešnih tumačenja telefonske i onlajn konverzacije sa drugim studentima, opet vezane za proteste (dozvoljene po Ustavu).
Neposredno pre vidovdanskog okupljanja, zbog sumnje u krivično delo pripremanja dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, lane u junu, uhapšeno je šest osoba, među kojima i Ivan Matović iz Udruženja starosedelaca Kraljeva. Njegova fotografija potom je osvanula na plakatima sa natpisom „ustaški starosedelac“, svuda po ovom gradu, dok je on i dalje u kućnom pritvoru, čekajući suđenje.
Prisluškivani su i hapšeni i ratni veterani D. R. (51) i M. R. (43) iz Kraljeva, pod sumnjom da su od decembra 2025. do februara 2026. dogovarali nasilnu promenu ustavnog uređenja Srbije i svrgavanje najviših državnih organa, targetirajući predsednika Aleksandra Vučića, njegovu suprugu i decu. Zbog sumnje u isto krivično delo uhapšen je i Miša Bačulov, sportski trener i odbornik u Skupštini grada Novog Sada iz pokreta Budi heroj, i to 31. oktobra 2025, dan pred veliko okupljanje u tom gradu povodom godišnjice pada nadstrešnice na Železničkoj stanici.
Država koja tako olako poseže za ozbiljnim kvalifikacijama i instrumentalizuje pravosuđe, ostaje samo gola sila, što je znak slabosti, a ne snage
Vanja Bajović
I da više ne nabrajamo žrtve zloupotrebe kvalifikacije najtežih krivičnih dela iz Krivičnog zakonika Republike Srbije, čime ne samo da se vrši represija nad istaknutim protestantima, već se obesmišljava i urušava pravni sistem u celosti. Paradoksalno, za to se optužuju studenti i građani koji od nosilaca javnih funkcija od samog početka studentskih protesta zahtevaju da se vrate u ustavne i zakonske okvire, kako zapaža Vanja Bajović, vanredna profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu.
Po njenim rečima, ključni problem ove raširene pojave jeste i u „brisanju jasne granice šta zaista jeste rušenje ustavnog poretka, kada država gubi sposobnost da reaguje na moguću stvarnu opasnost“. Jer, „ako se prskanje policajaca vodom ili gađanje jajima tako kategoriše, onda stvarni pokušaji destabilizacije sistema mogu proći neprepoznato i relativizovano“, kako kaže Bajović.
„Zatim, time se veštački stvara binarna podela na one koji brane državu i one koji je ruše, pa svako neslaganje ili kritika režima mogu biti predstavljeni kao bezbednosna pretnja, a politički protivnici kao potencijalni osumnjičeni. To u konačnici vodi prihvatanju represije pod izgovorom ’odbrane države’. Krivično pravo se tako pretvara u sredstvo političke borbe, a pravosuđe se delegitimiše jer deluje kao produžena ruka vlasti. Država koja tako olako poseže za ovako ozbiljnim kvalifikacijama i instrumentalizuje pravosuđe, ostaje samo gola sila, što je znak slabosti, a ne snage“, profesorka ističe.
Krivi bez dokaza
Poenta ovakvih kvalifikacija nije u dokazivanju krivičnih dela, s obzirom na to da je sama optužba dovoljno teška, bez obzira na presudu, po njenom mišljenju. „Njihova svrha je da kod građana proizvedu efekat i pre nego što sud bilo šta odluči, čime se studenti i njihove pristalice označavaju kao opasnost, a samim tim se i delegitimiše njihov pokret“, ona kaže za Radar.
Ne želeći da učestvuje u opisanim manipulacijama, Veće sudija u prethodnom postupku se sredinom prošle godine složilo oko odluke da se više a priori ne prihvataju formulacije iz spektra dela protiv ustavnog poretka. „Do pre početka studentskih protesta, ulični izgredi bili su svrstavani u prekršaje, kada su o ishodu postupaka odlučivali osnovni sudovi. Međutim, kako takvih sudija ima mnogo, te ih je teže kontrolisati, glavni tužilac Višeg suda u Beogradu, Nenad Stefanović, sukobe građana sa policijom počeo je da svrstava u dela pod ingerencijom viših sudija, nad čijom većinom ima kontrolu“, smatra Aleksandar Olenik, advokat i potpredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine.
Od tada, većina upitnih formulacija nije prolazila, odnosno, sudije u prethodnom postupku nisu određivale pritvor za osumnjičene, što je mera da se spreči ponavljanje dela u kratkom roku, uticaj na svedoke, kao i da osumnjičeni pobegne, navodno.
Veće sudija u prethodnom postupku sredinom prošle godine složilo se oko odluke da se više a priori ne prihvataju formulacije iz spektra dela protiv ustavnog poretka, ali to se promenilo kad je stvar u svoje ruke uzeo Nenad Stefanović
„Suština je da se ti, mahom mladi ljudi izvan kriminogenog miljea, u pritvoru psihički ili fizički zastraše, kako bi neko od njih priznao izvršenje datog dela. Kad jedan prizna, tužilaštvo drugi i ne zanimaju, jer će na osnovu saopštenja o tom jednom priznanju, javnost zaključiti da su svi krivi, odnosno – teroristi“, Olenik ističe. Time se zapravo šalje politička poruka javnosti: izađi na demonstracije i evo šta ti se može desiti, makar tu samo stajao.
Potezanje sporne pravne konstrukcije u slučaju Ziljkića i Marjanovića iz Novog Pazara, on vidi u „najvećem Vučićevom strahu da se slože fes i šajkača“. „Aktuelna vlast ne ume da se snađe u mirnodopskim uslovima, pa veštački stvara krize, bilo izmišljanjem spoljnjeg neprijatelja, bilo potenciranjem nesloge između muslimana i Srba u Sandžaku“.
A ako mladi ne prihvate te iskonstruisane podele, „najbolji Šešeljev đak odlazi u istoriju“, po Olenikovom viđenju.
Kad smo već kod istorije, u krivičnom zakonodavstvu Jugoslavije, do izmena i dopuna KZ iz 1990, krivično delo u našem fokusu nazivalo se neprijateljskom propagandom, i bilo je najmasovniji politički delikt, često korišćen u svrhu političkog progona, naročito nakon studentskih protesta iz 1968, Maspoka u Hrvatskoj i posle smrti Josipa Broza, kako objašnjava profesorka Bajović.
Neprijateljska propaganda u SFRJ
„Za neprijateljsku propagandu, uključujući i pevanje pesama i pričanje viceva sporne sadržine, prema arhivskim izvorima 1968. optuženo je 1.486 osoba. Međutim, za razliku od samoupravnog socijalizma koji je bio represivan prema kritičarima, ali je građanima garantovao radna i socijalna prava, besplatno i dobro obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, socijalnu sigurnost i bezbednost, ovaj režim im ne garantuje ništa od toga, već represivnim metodama brani isključivo svoj opstanak na vlasti i svoje milijarde“, Bajović je izričita.
Suština je da se mladi ljudi u pritvoru psihički ili fizički zastraše, kako bi neko od njih priznao izvršenje datog dela. Kad jedan prizna, tužilaštvo drugi i ne zanimaju, jer će javnost zaključiti da su svi teroristi
Aleksandar Olenik
Pomama vlasti za targetiranjem sumnjama ili optužbama za dela protiv ustavnog poretka, druga krivična dela ne čini pravno lakšim, ali ih čini manje vidljivim, prema njenoj opservaciji. Tako se po režimskim medijima priča o studentima – ustašama, a ćuti recimo o tome da Srbi na Kosovu faktički postaju strani državljani, što takođe može da se protumači kao rušenje države.
„Ako se najteže kvalifikacije koriste ovako proizvoljno, pravna sigurnost nestaje, i pravni sistem prestaje da bude regulator ponašanja. Građani počinju da gube poverenje u sudove i ostale institucije, čime se ulazi ili u diktaturu ili u anarhiju. Diktatura bi značila neograničenu samovolju i represiju od strane vlasti, a anarhija vraćanje u preddržavno stanje, oslanjanje na samopomoć i pravo jačeg. Sudeći po učestalim bombaškim napadima po centru Beograda u poslednje vreme, realan je i jedan i drugi scenario“, upozorava naša sagovornica.
(Skoro) svi atentati na predsednika
Zasad, Srbija se doživljava kao „umerena autokratija“, po Transformation Index-u 2026, premda predsednik za domaće potrebe kreira utisak „država – to sam ja“. Pa kad prorežimski mediji objave da je pripreman atentat na njega, vest se širi munjevito. To dovodi do čudnovatog podatka, da ako u Google pretraživač ukucate takav upit, dobićete 620.000 rezultata, kako je o tom rekordu govorila profesorka komunikologije Snježana Milivojević. Primetivši da se po istom upitu za Zorana Đinđića, stvarno ubijenog, dobija 12 puta manje nalaza.
Držimo li se ipak samo tabloida, oni javnost godinama šokiraju tvrdnjama da je Vučiću prećeno na najrazličitije načine, još od 2016, dok je bio premijer. Pa su izvesne „ubice htele da ga raznesu zoljom“, da bi se 2017. u njegovo službeno vozilo „zakucao bentli“, u nespornoj nameri vozača i dvojice njegovih saputnika da Vučića liše života.
Sledeće godine, „puškama su mu pretili Šiptari na Kosmetu“. O glavi su mu radili opozicija, Amerikanci, Belivukov klan, bivši predsednik FSS-a Slaviša Kokeza, predsednik Višeg suda Aleksandar Stepanović, reditelj Goran Marković, bivši američki predsednik Džozef Bajden, N. N. lica, grupe N. N. lica, pa i novinari Tamara Skroza i Milan Ćulibrk (član uredničkog kolegijuma Radara)… Pripreman mu je i infarkt u avionu, u inscenaciji bivšeg zaštitnika građana i osnivača Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića, u saradnji sa „jednim ambasadorom“, kako su upozoravala prorežimska glasila.
Na sreću, Vučiću se nikad ništa nije desilo, ali građanima nažalost jeste, „skrenuta pažnja sa korupcije i zloupotrebe javnih funkcija, na osećaj stalne ugroženosti predsednika, izazvan takvim učestalim medijskim navodima, bez jasnih dokaza“, kako zapaža profesorka Bajović.
Lakše prihvatanje represije
Ovo dalje vodi u destabilizaciju javnosti, čemu je cilj da se ljudima i društvom lakše upravlja. Jer, sluđeni takvim narativima, građani neće tragati za istinom, već za sigurnošću, tražeći spas u onom ko im nudi „mir i stabilnost“, kaže naša sagovornica.
„Destabilizovano društvo je podeljeno i nepoverljivo, a ljudi se međusobno sumnjiče umesto da deluju zajedno. U takvom društvu je onda teže utvrditi šta je zaista problem i ko je odgovoran, već se fokus sa odgovornosti pomera na krizu. A kada postoji osećaj stalne pretnje, javnost lakše prihvata represiju i sužavanje prava zarad bezbednosti. Što je veći osećaj krize veća je i potreba za ’jakim vođom’, što onda ide u prilog režimu“, Bajović zaključuje.
Ali, to prolazi, nadovezuje se Olenik, inače predsednik ne bi za tim posezao, opremljen redovnim istraživanjima javnog mnjenja. Plaćenim novcem poreskih obveznika, u koje samo on ima uvid.
