Još od onog trenutka, nakon majskih tragedija u „Ribnikaru“ i selima pored Mladenovca, kada je vlast preteći zarežala da „sistem nije zakazao“, postalo je jasno da nasilje nije incident već način na koji režim artikuliše sopstvene, darvinističke interese. I kad je naoko jedva vidljivo, nasilje je najrazgovetniji jezik naprednjačke politike. Čak i kad pokušavaju da nas obmanjuju i manipulišu, kao u slučaju pomenutih masakra, nasilje je po pravilu najprecizniji i, čini se, jedini jezik koji ova vlast razume. U nasilju se vide svi njeni meandri, tu ih zatičemo bahate i uplašene, u isti čas.
Zato samo potpuno inertne može da iznenadi vest da je učenik u Bačkoj Topoli krvnički pretukao nastavnika, da je njegov kolega iz Beograda završio u bolnici sa teškim telesnim povredama jer je pokušao da zaustavi obračun dvojice gimnazijalaca, da je u Osnovnoj školi „Jovan Dučić“ na Novom Beogradu majka učenika petog razreda teško povredila nastavnicu, nezadovoljna ocenom koju je njeno dete dobilo.
Zašto nam se sve to događa možda nije pitanje koje će spasiti Carigrad, ali sedam jezika govori. Previše je u ove tri decenije za ovom zemljom ostalo nasilne istorije da bi odgovor mogao da bude lak i jednoznačan. Svašta je te tri decenije izrodilo, pa je tako Vučić od političara koji Bošnjacima preti odmazdom „sto za jednoga“ stigao do uzdanice američkih diplomata iz doba jure, a sav politički ološ koji je oko Vučića i naprednjaka okupio goli interes sledio je ovaj, davno definisani, obrazac ponašanja. I upravo taj agresivni model okotio je kastu povlašćenih, nedodirljivih, zaslužnih, braće, kumova, kumovih kumova, režimskih starleta i drogiranih propagandista… Koji se ne znoje ni od rada, ni od stida, dok ispod šinjela oberkomandanta buja plodno tlo za još jedan krug urnisanja Srbije.
Nevolja je u tome što režim očekuje da se većina saobražava njegovom modelu. Nešto poput udaje za silovatelja. Dogodi li se to, biće da je nešto i do nas
Zato se u ovu sliku idealno uklapa i novi šef BIA, Vladimir Orlić, taj lažljivi naprednjački kadar otrovnog jezika, sa pameću radikala i odanošću šarplaninca. Tako je novi šef „žbir službe“, iz fotelje predsednika parlamenta opoziciju nazivao nacistima, razularenom bandom koja bi „sve temeljno opljačkala i uništila“ samo kad bi im u kandže ponovo pala Srbija.
A ako takve reči dolaze sa tako visokog položaja, onda niko ne treba da se čudi što legitimne mete postaju politički protivnici, aktivisti, novinari, profesori, učitelji, pa i sama deca. A Orlić nije izolovan slučaj, on samo pažljivo njuši tragove koje za sobom ostavlja njegov i njihov gospodar.
I zato uvredljivo deluje obećanje novog-starog ministra policije Ivice Dačića da nema zaštićenih i nedodirljivih kada je reč o borbi protiv nasilja. Ma važi! Samo još da nam kaže ko je godinama štitio Belivuka, ko je ubio Olivera Ivanovića, ko je prijave protiv Uroša Blažića, ubice iz Dubone i Malog Orašja, sklanjao u fioke, ko brani generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, neformalnog vođu stranačkih batinaša, ko drži leđa Milanu Lađeviću…? I na kraju ko je štitio njega samog dok je prijateljski ćaskao sa narko-bosom Mišom Bananom?
I zato nije ni preterano zaključiti da je u srpskom društvu na delu sudar kulturnih modela, a ne sukob političkih koncepata. Kao što nije teško zaključiti da je ovaj konflikt razorniji od političkih ratova. Posebno ako znamo da naprednjački model koji sebe doživljava superiornim jeste okidač za podelu društva i ogoljeno nasilje. Baš kao u Miloševićevo vreme.
Nevolja je u tome što režim očekuje da se većina saobražava njegovom modelu. Nešto poput udaje za silovatelja. Dogodi li se to, biće da je nešto i do nas i da smo tu rupu sami iskopali.
