Apsurdni poziv Aleksandra Šapića da se zabrani jedanaesti po redu festival Mirdita – dobar dan muzika je za uši nacionalistima svih boja koje je srpska vlast sabrala pod jednu kapu. I upravo to mu je svrha, da patriotskim patosom emotivno nahrani uvek sukoba gladnu desnu Srbiju i pokaže da i od Vulina ima radikalnijih. Ali i da pokaže kako je predstavnik vlasti moćan kad topom gađa miša i preti malom festivalu, a da pisnuo nije kad se Srbija povlačila sa Kosova, kad su se menjale registarske tablice, pasoši, lične karte, dokumenta i novac ili kad su poslaničku zakletvu pod kosovskim ustavom i zastavom polagali predstavnici Srpske liste. To je za Šapića i one do njega prihvatljiva politika. Problem je festival – mali praznik tolerancije, kamerni događaj sa stotinak učesnika i posetilaca koji veruju da ima smisla razgovarati i doprinositi pomirenju srpskog i albanskog društva. Na festival se iz ministarskog kabineta ustremila i Milica Đurđević Stamenkovski, koja je proteklih godina pravila haos sa desničarima na ulici, poručujući da ova manifestacija „podriva ustavni poredak i vređa nacionalna osećanja“. A stari politički lisac Ivica Dačić nazvao je festival skupom visokog rizika, ali je ipak „principijelno protiv zabrana“ i dužnost mu je da osigura bezbednost svih učesnika.
Kuriozitet je da je upravo festival Mirdita – dobar dan mala istorija transformacije srpske vlasti, sa Vučićem na čelu, iz liberalne kojom se preporučio srpskoj i svetskoj javnosti pre dvanaest godina u nacionalističku i radikalsku u koju se vratio danas. Prvi festival, inspirisan životom i delom Bekima Fehmiua, koji je celog života bio iznad etničkih podela, otvoren je 2014, u velikom stilu, u prepunoj sali Beogradske filharmonije. Sledeće godine gostoprimstvo festivalu je ukazao Dom omladine, a otvorio ga je ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac rečima da nam kultura pomaže da razbijemo međusobno nepoverenje. Na trećem festivalu koji su podržala ministarstva kulture Srbije i Kosova, otišlo se korak dalje pa je na otvaranju pročitano zajedničko pismo tadašnjih premijera Aleksandra Vučića i Edija Rame o putevima povezivanja dva naroda koji grade perspektivu za budućnost.
Kuriozitet je da je upravo festival Mirdita – dobar dan mala istorija transformacije srpske vlasti, sa Vučićem na čelu, iz liberalne od pre dvanaest godina u nacionalističku i radikalsku u koju se vratio danas
A onda je, proteklih nekoliko godina, entuzijazam naglo počeo da se topi, institucije države su se povukle iz podrške festivalu, nije više bilo ministara u prvom redu, a zavodljivi nacionalizam postao je glavna ideologija u skladu sa povratkom vlasti na izvornu radikalsku politiku. Desničari su divljali ispred Centra za kulturnu dekontaminaciju gde se preselio festival, a Vučić je postajao sve ciničniji u njegovim ocenama, sve dok taj posao nije prepustio čaušima, stručnjacima za subverzije u umetnosti. Kao pojačanje velikim borcima protiv malog festivala stigli su i navijači Crvene zvezde, a da politički folklor bude zaokružen, pojavio se i Sima Spasić sa megafonom. Od tada je postalo sve teže obezbediti čak i prostor u kome će se održavati festival.
I gde smo danas?
Dijalog, pregovori, mir i stabilnost samo su velika dimna zavesa koja skriva živi zid od netolerancije, sukoba i zabrana koji se pred nama podiže. A ono što je nebitno ili nema nikakvog stvarnog uticaja prividno postaje najvažnije. To je uobičajena inverzija srpske politike u koju se samo kao jedna kockica uklapa odnos prema festivalu Mirdita – dobar dan, prašina koja nam se baca u oči, dok srpsko društvo nezaustavljivo propada u ekstremizam.
