Silovita jutarnja vrelina pritiska prostor oko Novog dvora, čiju baroknu fasadu su novi stanari geački odavno oskrnavili klima-uređajima, dajući tako svoj prepoznatljiv doprinos očuvanju spomeničkog nasleđa Beograda. Niko već godinama ne može da ih natera da tu bruku, kojoj se čude turisti, a Beograđani od nje odvraćaju poglede, odatle uklone. Sa drugog sprata palate vise platna aranžirana u bojama srpske zastave.
Zastave su i na mobilnim barijerama, postavljenim nehajno oko cele zgrade, kao da je zdanje okupirano od nekoga ko nije stvarna pretnja njegovom stanaru, ali ipak nečim remeti njegovu sliku sveta, tera ga da se ogrće zastavom. Podseća na nešto neprijatno… na uzurpaciju, na leševe u ormanu.
Policajci u uniformama i civilnom odelu su na svojim pozicijama, oznojeni, ozbiljni. Dosađuju se. Ispred glavnog ulaza, ergela skupih automobila. Fontana ispred spomenika Andriću, čiju glavu prigodno sakriva krošnja precvetale lipe, u kvaru je.
„Izvinite, je l` ova zgrada neka državna institucija?“, pita doterana žena srednjih godina, neodređenog akcenta.
Ovaj zvučnik je hapšen tri puta do sada. Tri puta mi je vraćan iz sudskog depozita, jer je bespravno oduzet
Kroz vazduh gust kao glicerin, iz pravca Terazija probija se prvo nejasan pa sve jači zvuk sirena, vuvuzela i pištaljki. Malo pomalo nadjačava sve druge zvukove užarenog prepodneva. Dolazi sa zvučnika koji na kolicima za pijacu vuče čovek srednjih godina sa kačketom na glavi i telefonom na stativu kojim snima prostor ispred sebe…
To je Srđan Žunić, koji već tri nedelje, svakog radnog dana od 10 do 12 časova, bukom protestuje ispred Predsedništva Srbije, vraćajući tako stanaru Andrićevog venca delić onoga što njegova vlast već godinama priređuje građanima Srbije: Razgovor gluvih u kojem je jedan „sagovornik“ mnogo glasniji.
Ima neke više pravde u tome da kada sterilišete medije i ukinete svaki ozbiljan dijalog, satanizujete opoziciju i protiv nje koristite državne mehanizme sile, kada strahom paralizujete pravosuđe i ukinete krivičnu odgovornost za svoje prijatelje i članove partije, parlament pretvorite u vodvilj, organizujete armije botova da javni prostor poklapaju banalnom propagandom, kao odgovor dobijete buku od koje ne čujete sopstvene misli.
Dok započinjemo razgovor, i mi smo u Žunićevom lajv prenosu, a na plato između starog i novog dvora neprimetno stiže grupa žena iz gradskog zelenila. Pitamo ko ih je poslao da na temperaturi od preko 35 stepeni sade cveće? Umesto odgovora, dobijamo samo bolećiv osmeh.
„Ovo nije protest neke političke organizacije ili partije. Mi smo udruženje građana Ujedinјeni narod Srbije, a protest smo nazvali Bukom protiv diktature. Cilj nam je da se narod oslobodi straha. Vidimo da su na prošlim izborima građanske inicijative dobile mnogo veću podršku od brendirane opozicije.“
Na molbu da prokomentariše kako se odlučio na ovu formu protesta, kojom je, valjda jedini uspeo da ućutka Simu Spasića, još jednu od paradigmi odnosa ove vlasti prema društvenom dijalogu i drugačijem mišljenju, Žunić ističe da ta osoba nije jedina koja pokušava da ih omete u protestu:
„Sem što smo ga ućutkali, Spasić sa nama ima i četiri krivična procesa, pošto je to njegovo ponašanje gde viče i pokušava da uplaši ljude svojom pojavom nedozvoljeno, a policija to očigledno dopušta. Svakodnevno smo predmet napada provokatora. Juče smo imali i fizički kontakt naočigled inspektora koji su u lajv prenosu na moj zahtev odbili i da postupe, ali i da se legitimišu jer su službenu dužnost obavljali u civilu. Onda smo kontaktirali sa operativnim centrom MUP da vidimo ko su ta lica koja se predstavljaju kao policija, a oni su bežali ispred nas i sve je to dokumentovano.“
Žunić kaže da će uskoro promeniti formu protesta i dati mogućnost građanima da se bez cenzure obrate predsedniku preko njihovog ozvučenja
Iako ovog petka protest izgleda kao rutina, on to svakako nije, o čemu svedoči stalni oprez našeg sagovornika koji dok razgovaramo sve vreme prati događanja ispred i oko sebe. Naime, više puta su pokušala da ga liše slobode lica koja se nisu identifikovala kao policija.
Žunić kaže da ova forma protesta traje već duže od dve godine, a u tom periodu je, kako je rekao za Radar, gonjen za krivično delo pokušaja nasilne promene ustavnog uređenja, i proveo je skoro pola godine u kućnom pritvoru, a zatim pravosnažno oslobođen:
„Pre godinu i po sam danima bio držan u Centralnom zatvoru zbog navodnog pripremanja atentata i ugrožavanja bezbednosti predsednika. Oslobođen sam i te optužbe. Imam preko stotinu postupaka na sudu, ali sudije donose oslobađajuće presude. I to je dokaz da ima časnih ljudi u pravosuđu, jer mi svojim protestom ne kršimo zakon.“
Žunić kaže da će uskoro promeniti formu protesta i dati mogućnost građanima da se bez cenzure obrate predsedniku preko njihovog ozvučenja.
„Ima nekih stvari koje predsednik posebno teško podnosi, tako na primer kada smo puštali govore pokojnog Vladimira Cvijana, onda se događalo da dođe 20 policajaca i skoče na nas, oduzmu nam ozvučenje. Ovaj zvučnik je hapšen tri puta do sada. Tri puta mi je vraćan iz sudskog depozita, jer je bespravno oduzet.“
Iako je njegova organizacija uredno registrovana u APR, nijedna komercijalna banka nije želela da im otvori žiro-račun, pravdajući odbijanje svojim diskrecionim pravom.
„Predsednik svih građana nikada se nije udostojio da izađe i da nas pita zašto smo ovde. Umesto toga više puta me na medijima pominjao imenom i prezimenom zbog mog aktivizma i tako mi crtao metu kod svojih pristalica. Ja sam običan čovek i iza mene ne stoje ni političke stranke ni strane ambasade. Svakodnevno sam na meti pretnji, opservacija, praćenja. Dva puta ne mogu da me ubiju. Dok god sam živ, ja ću se boriti da se oslobodimo, jer hoću da živim u demokratskoj zemlji.“
Dok mala i bučna povorka pravi krug oko zgrade, jedno od oštrih lica državnih službenika, koje sam ranije primetio, prati ih pomno hodajući na nekoliko koraka udaljenosti
Dok završavamo razgovor, nekoliko aktivista u Ulici kralja Milana lepi selotejp traku između uličnih svetiljki na koju potom postavljaju papire sa ispisanim naslovima najvećih afera vlasti i poziv narodu da se probudi. Kada se protest okonča, vredni državni radnici ih uklone, i tako iz dana u dan.
Dok mala i bučna povorka pravi krug oko zgrade, jedno od oštrih lica državnih službenika, koje sam ranije primetio, prati ih pomno hodajući na nekoliko koraka udaljenosti. Priča sa nekim telefonom, a pošto završi kratak razgovor, ponovo usmerava pažnju ka toj maloj neobičnoj litiji. Ne želi da komentariše protest. Slaže se međutim sa ocenom da reprezentacija ne može igrati sa dva centarfora, Vlahovićem i Mitrovićem, a bez veznog reda:
„Možda je Neko ipak mogao da razgovara sa tim čovekom?“
„O čemu, kad on ne zna šta traži.“
Sada se ja ne slažem… Ali taj razgovor ne vodi nikuda i nastavak događanja posmatram iz duboke hladovine parka.
Kada priđem na nekoliko metara od epicentra buke, oslonjen na krimsku lipu, pod ne baš sjajnom zaštitom države, zapisujem detalje te nadrealne slike. Ali nešto se događa, pokreću se limuzine, obezbeđenje zauzima pozicije.
Kroz vrata Predsedništva na vrelinu dana i u buku protesta stupa ambasador Sjedinjenih Država Kristofer Hil. Zastaje na vrhu stepenica, gleda u pravcu grupe od desetak ljudi, koji dobacuju povike u njegovom pravcu. Nisam siguran da je to osmeh na njegovom licu dok bez žurbe ulazi u službeni automobil. Tek pošto ambasadorov automobil krene, Predsedništvo zajedno napuštaju Bratislav Gašić, ministar odbrane i Milan Mojsilović, načelnik Generalštaba. Ne pozdravljaju se međusobno. Na njihovim licima nema ni nagoveštaja osmeha. Pljušte uvrede, buka je nesnosna i svi znamo da je za taj dan završeno.
Dok hodam ka redakciji i muzika buke polako bledi, smejem se naglas. Mislim na Žunićeve vuvuzele i jerihonske trube.
