Kada u američkom fudbalu šutnete loptu preko prečke, to je dobro. Zavisno od konteksta šuta, tako ekipi donosite jedan ili tri poena. Ali kada preko prečke raspalite u fudbalu kakav se ovih dana igra u Americi, to je loše. U najboljem slučaju upropastili ste jednu akciju. U najgorem, ekipi ste zapečatili treće uzastopno razočarenje na Svetskim prvenstvima.
Nemac koji je svom timu udario taj pečat 29. juna u Foksborou zove se Džonatan Ta. U odlučujućoj rundi jedanaesteraca protiv Paragvaja poslao je loptu pravo na tribinu, koja je, da sve bude još gore, bila krcata nemačkim navijačima. Ali ne treba ga pamtiti po tome. Naprotiv, treba ga upamtiti po hrabrosti. Štoper minhenskog Bajerna je u 31. godini izveo prvi penal u karijeri zato što se niz njegovih šuterski darovitijih saigrača nije usudio da priđe beloj tački.
„Videli ste kako (kapiten) Jozua Kimih traži izvođača. To je za mene najupečatljiviji momenat ovog neuspeha. Vrhunska ekipa u tim trenucima ne mora da traži dobrovoljce. Ima igrače koji sami zahtevaju da šutnu“, sumirao je legendarni nemački golman Oliver Kan.
Ako čitalac ima vremena, sada bi mogao da baci pogled na penale kojima su Kanovi saigrači „cepali mrežu“ pre ravno trideset godina, u polufinalu Evropskog prvenstva 1996, protiv Engleske, na Vembliju, što će reći pod maksimalnim pritiskom. Tako se to radi.
Međutim, nemački problemi u Foksoboru bili su vidni mnogo pre jedanaesteraca. Specijalizovani fudbalski portal Transfermarkt procenjuje da „panceri“ na tržištu vrede otprilike šest puta više od paragvajskih rivala. Svejedno, Paragvajci su u 42. minutu izradili nemačku odbranu kao da je amaterska, kao da u poslednjoj liniji nema dvojicu iz Bajerna i jednog iz Reala. Seriju defanzivnih omaški krunisao je neshvatljivo lošim postavljanjem Manuel Nojer, generalno prihvaćen kao jedan od najboljih golmana u istoriji fudbala.
Ako je u fudbalskoj istoriji neko stekao glas mašine u kojoj se svakom zupčaniku, svakoj poluzi, svakom šrafu i zavrtnju zna mesto i uloga, to je reprezentacija Nemačke. I ta se mašina treći put uzastopno raspala baš onda kada je ceo svet gledao
Upravo primer Manuela Nojera podseća na to da su Nemci grešili i pre nego što su poleteli za Ameriku. Nojer jeste legenda, ne manja od Kana, ali ima 40 godina i uopšte nije branio u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo jer se iz reprezentacije povukao još 2024. Te je kvalifikacije na gol-liniji izneo Oliver Bauman, a onda je Nojer krajem maja ove godine naprasno poželeo da odigra još jedno SP. I starešine nemačkog fudbala su to prihvatile. Ako je u fudbalskoj istoriji neko stekao glas mašine u kojoj se svakom zupčaniku, svakoj poluzi, svakom šrafu i zavrtnju zna mesto i uloga, to je reprezentacija Nemačke. I ta se mašina treći put uzastopno raspala baš onda kada je ceo svet gledao.
***
Odmah posle Taovog nesrećnog penala, dobar je deo tog sveta počeo da priča o „promenjenom DNK“ nemačke selekcije. Nisu to više „oni Nemci“, ona družina, recimo, koja je šutirala penale na Vembliju – Tomas Hesler, Tomas Štrunc, Štefan Rojter, Kristijan Cige, Štefan Kunc, Andreas Meler. Prema toj tezi, sastav nemačke reprezentacije trebalo bi da zvuči kao spisak optuženih u Nirnbergu i sve bi bilo u redu. Međutim, nije uopšte potrebno potezati teške termine poput rasizma da bi se zaključilo koliko je ta teza šuplja.
Kada su 2018, na SP u Rusiji, Nemci završili na dnu grupe, ispod Švedske, Meksika i Južne Koreje, samo šestorica od 26 igrača imali su „egzotična imena“, a među tom šestoricom su bili i ozbiljni znalci poput Ilkaja Gundogana, Samija Kedire, Mesuta Ozila. Kada su se 2022, u Kataru, Nemci raspali u istoj fazi takmičenja, ključni poraz protiv Japana potpisali su Manuel Nojer, Niklas Zile, Niko Šloterbek, David Raum, Jozua Kimih, Tomas Miler, Kaj Haverc, Jonas Hofman, Leon Gorecka, Mario Gece, Niklas Filkrug – i petorica „egzotičnih“.
Ne bi trebalo zanemariti ni to da su penale protiv Paragvaja promašili i Kaj Haverc i Nik Voltemade. A pogodili su ih Džamal Musijala i Nadim Amiri. Iznad svega, svi ti „egzotični“, svi do jednog, rođeni su u Nemačkoj, od Hamburga preko Berlina i Dizeldorfa do Minhena, što znači i da su sve što o fudbalu znaju, u Nemačkoj naučili. Ukratko, ako nešto u nemačkom fudbalu ne valja, to sigurno nije boja kože igrača.
Nisu to više „oni Nemci“, ona družina, recimo, koja je šutirala penale na Vembliju – Tomas Hesler, Tomas Štrunc, Štefan Rojter, Kristijan Cige, Štefan Kunc, Andreas Meler. Prema toj tezi, sastav nemačke reprezentacije trebalo bi da zvuči kao spisak optuženih u Nirnbergu i sve bi bilo u redu
Šta je onda problem? Godine 2014, u Belo Horizonteu, u Brazilu, Nemci su pobedili Brazil 7:1. Jedan od tvoraca te pobede, verovatno najšokantnije u istoriji Svetskih prvenstava, sjajni Filip Lam, u autorskom tekstu za Gardijan imao je nekoliko zanimljivih zapažanja. Nemačka, prema Lamu, luta u koncepciji igre.
„Nekada smo bili poznati kao ’turnirmanšaft’, ekipa za turnire. To je značilo da je tim bio sve bolji kako je takmičenje odmicalo. Sada je iz utakmice u utakmici bio sve lošiji. A to se dogodilo zato što smo odbacivali dobre ideje čak i kada su davale rezultata. Upalilo je kada smo upotrebili Deniza Undava kao izmenu, ali (selektor) Nagelsman je od toga odstupio protiv Paragvaja. Nagelsman voli da menja sisteme i formacije. Takav mu je stil, sam kaže. Ali veliki timovi poput Španije i Francuske uvek igraju isto. Prepoznajem njihove šablone čim ih vidim. Jednostavno ih izvode tako dobro da su nezaustavljivi. Ne treba da činimo fudbal komplikovanijim nego što jeste…“
To izvesno jeste deo odgovora. Španija je na Evropskom prvenstvu 2024. jedina među „velikima“ izgledala kao tim, a ne kao vreća dobrih igrača, i zato je i trijumfovala. Čini se da se isto najzad zbiva i sa Francuskom.
***
Filip Lam je duhovito primetio da ne treba da komplikujemo fudbal. Jedna od već odigranih utakmica šesnaestine finala tek će biti povod da se priča o komplikovanju. Zapravo i o nečem većem od toga. Kada u američkom fudbalu igrač prebaci loptu preko prečke za jedan poen, to se zove „pretvaranje“ (conversion). Ljubitelji našeg fudbala odavno imaju običaj da šuteve koji završe na tribinama, poput Taovog, takođe posprdno zovu „pretvaranjem“. A poslednji minut meča Portugal – Hrvatska navodi na pitanje u šta pretvaramo taj naš fudbal.
Ako neko nije gledao, Portugalci su vodili 2:1 i Hrvati su dali gol za izjednačenje. Potom se javila VAR soba. Senzor smešten u lopti zakukao je da je tokom akcije registrovao dodir Igora Matanovića, što bi značilo da su Hrvati bili u ofsajdu. Sudija je morao da prihvati šta mu tehnologija kaže, poništio je pogodak i Hrvatska je ispala. U čemu je problem? Pogledajte snimak pet, deset, koliko god hoćete puta i nećete videti taj Matanovićev dodir. Lopta ga prolazi i ne menja ni pravac ni obrtaj. Nesrećni napadač Frajburga posle utakmice je „priznao“ da je osetio kako je loptu dotakao kosom. I verovatno govori istinu.
Ljudi koji razumeju da fudbal, ako je ikako moguće, treba gledati na stadionu, a ne na ekranu, dobro znaju da sa tribina ne može da se vidi sve. Znaju da čak ni sudija ne može da vidi sve u tom divnom haosu koji stvori dvadeset dvoje rastrčanih ljudi. Zato smo dobili VAR. Nema ovde mesta, naravno, da se analiziraju njegove prednosti i mane, ali izvesno je da se još nismo navikli na takvo prožimanje haotične lepote igre i hladne preciznosti tehnologije. Nismo ni to još sVARili, a o igri nam već odlučuju čipovi. Senzor je pretvorio dodir lopte kosom, koji nikako nije uticao na igru, u prevagu na utakmici Svetskog prvenstva. A takva „igra čipova“ deluje strašnije čak i od Nemaca u izdanju iz Belo Horizontea.
