Skupština Srbije je najbolja metafora nereda u kome živimo. Usred erupcije nezadovoljstva građana zbog nastavka projekta iskopavanja litijuma, sednica parlamenta sazvana je zbog Deklaracije o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Tu deklaraciju je, naravno, smislila i donela partija na vlasti. I baš sad je htela da ovaj dokument kao kišobran „sabere sve Srbe u vremenima koja dolaze“, kako je to patetično rekao premijer Miloš Vučević. Hteli su da podsete kako srpski narod predstavlja jedinstvenu celinu i ne podržava Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, koja je krajem maja izglasana u Ujedinjenim nacijama. Da potvrde, kao i Svesrpski sabor, da smatraju „neprimerenim“ postavljanje visokog predstavnika u BiH suprotno Aneksu X Dejtonskog mirovnog sporazuma i da Sretenje kao Dan državnosti ujedinjeno i zajednički proslavljaju Srbija i Republika Srpska. Za vanrednu sednicu parlamenta kandidovana je velika nacionalna tema zbog koje je i Milorad Dodik zakopčao dugmad na sakou čekajući da se obrati poslanicima Skupštine Srbije.
Ali, sve je krenulo drugačije. Ceo ovaj patetični scenario srušio se odmah kao loše postavljene kulise. Najpre ga je obrušila sama vlast uguravajući najvažniju nacionalnu temu među šezdeset drugih, pokazujući time da je Deklaracija u stvari pojas za spasavanje vlastima u trenutku kad tema iskopavanja litijuma preti da potopi sve druge.
Važnu ulogu je dobila Ana Brnabić da bude brana nabujalom nezadovoljstvu zbog projekta rudnika litijuma i mali je bonus za taj napor ekspresna uredba Vlade Srbije o promeni statusa rezidencije koja joj omogućava da sa porodicom ostane u vili Jovanke Broz na Dedinju
Tako je i bilo. Opozicija je suspendovala dnevni red i govorila uglavnom o litijumu. Dodik je morao da se zadovolji obećanjem da će govoriti drugom prilikom, možda na jesen. Predsednica parlamenta je mimo poslovnika prihvatila da se govori o onome što nije na dnevnom redu. I sve je, u stvari, bilo onako kako je i trebalo da bude. Sednica kao ventil za ispuštanje napetosti, nezadovoljstva i besa iz političkog ekspres-lonca. Stvorena je iluzija da se u parlamentu raspravlja o važnoj temi, a na kraju se i inače sve rešava tiranijom većine. Kako je to uostalom iz Pariza poručio i predsednik države: „Ako bude išlo po planu, možemo krajem sledeće godine da tražimo i izjašnjavanje građana… i mogu da biraju hoće li u Loznici, hoće li u Zapadnoj Srbiji ili u celoj Srbiji. Gde god i šta god da bude, pobedićemo ih.“ Ana Brnabić ima zadatak da do tada pokuša da kontroliše i kanališe nezadovoljstvo opozicije kombinacijom popuštanja i zatezanja, glumljene razložnosti i verbalne agresije, da nudi javno slušanje o litijumu, ekskurzije parlamentaraca po svetu, da pomirljivo govori kako smo svi zainteresovani za zaštitu životne sredine, i predlaže „hajde da vidimo kako zajedno da uradimo, da uspostavimo kontrolne mehanizme i pozivam ljude da daju predloge“…
Važnu ulogu je dobila Ana Brnabić, da bude brana nabujalom nezadovoljstvu zbog projekta rudnika litijuma i mali je bonus za taj napor ekspresna uredba Vlade Srbije o promeni statusa rezidencije koja joj omogućava da sa porodicom ostane u vili Jovanke Broz na Dedinju.
A koliko vlast u stvari blefira i ignoriše sve koji nisu saglasni sa njenim interesima pokazuje činjenica da već dve godine kriju Narodnu inicijativu koju je potpisalo 38.000 građana.
I opet smo na početku, u ambijentu u kome nijedna politička kriza ne može da prođe a da se ne overi na ulici. A podela je opasno oštra. Strategija vlasti kojom je kontrolisala društvo sad se okreće protiv nje. Ljudi prate i slušaju isključivo one koji podržavaju njihove lične stavove i žele potvrdu samo onoga u šta veruju. Ništa drugo ne žele da čuju. Tako je vlast želela. Takvu atmosferu je kreirala. I šta ćemo sad?
