Sve do pre nekoliko dana, u tajnosti i, najverovatnije, uz ozbiljnu finansijsku podršku iz budžeta Republike Srbije, anonimna filmska ekipa iz Banjaluke radila je na igrano-dokumentarnom projektu Kako sam pobedio Hag. Naslov ne govori mnogo, jer u Srbiji ima mnogo pobednika Haškog tribunala. Stranke kao što su SNS, SRS i SPS zasnovane su na ratnim zločinima i zločincima koji su odrobijali svoje i vratili se u zavičaj kako bi podržali evropske integracije Aleksandra Vučića. Ipak, radi se o Vojislavu Šešelju kog, na čuđenje beogradske palanke, igra glumac – Branislav Lečić, prvi demokratski ministar kulture nakon 2000. Danas je on jedan od ćacilendskih maskota, protiv koga je glumica Danijela Štajnfeld 2021. podnela krivičnu prijavu za silovanje. Više javno tužilaštvo u Beogradu je potom odbacilo ovu prijavu, pošto je utvrdilo da „nema osnova za pokretanje krivičnog postupka“.
Kao što obično biva u Srbiji, svako ko je napravio neko krivično delo ili ratni zločin, uvek može da pronađe sigurnu kuću u vladajućoj stranci, pa je to učinio i Branislav Lečić. No kada se napravi takav transfer, onda se plaća doživotno i s kamatama. Sada je na red došao projekat o ideologu poretka u kome živimo – Vojislavu Šešelju, ratnom zločincu, čije su paramilitarne formacije počinile etničko čišćenje, ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni, uključujući i masovna silovanja žena. Razume se, o tome neće biti ni reči u filmu anonimne ekipe iz Banjaluke, ali će biti o „herojskim danima“ jednog zločinca, koji je uz ogromnu podršku Republike Srbije zamajavao Tribunal godinama, da bi na kraju, usled nedostatka dokaza, bio oslobođen i vraćen u rijaliti šou „Srbija“.
Danas se mnogi pitaju kako je moguće da je Branislav Lečić, kome je Beograd oduvek tepao Leka, mogao toliko da se sroza i zaigra ratnog zločinca Šešelja. Zapravo, Lečić je prihvatio možda najznačajniju ulogu koju je naprednjačka produkcija ponudila nekom ovdašnjem glumcu za poslednjih petnaest godina, jer filmski switch Branislav–Vojislav, predstavlja suštinu nastanka i opstanka srpskih radikala kroz naprednjake
Nakon povratka iz Haga, plasirana je priča o makrobiotici i čudesnoj ruskoj medicini zasnovanoj na derivatima cvekle, kojima je Šešelj pobedio kancer i Tribunal. Ali kada se vratio u zemlju, gde je trebalo da umre, kako se govorilo, cvekla je tek počela da pokazuje svoja čudesna svojstva, pa se ratni zločinac našao u svim skupštinskim telima zaduženim za bezbednost i odbranu zemlje. Naprednjačka Srbija je aplaudirala, Šešelj se umnožavao po medijima. Tribunal je bio zadovoljan. Na cedilu su ostavljene samo žrtve tog čoveka, njegove zločinačke stranke i paramilitarnih formacija koje su pod okriljem JNA operisale širom Jugoslavije.
Danas se mnogi pitaju kako je moguće da je Branislav Lečić, kome je Beograd oduvek tepao Leka, mogao toliko da se sroza i zaigra ratnog zločinca Šešelja. Zapravo, Lečić je prihvatio možda najznačajniju ulogu koju je naprednjačka produkcija ponudila nekom ovdašnjem glumcu za poslednjih petnaest godina, jer filmski switch Branislav–Vojislav, predstavlja suštinu nastanka i opstanka srpskih radikala kroz naprednjake. Naime, bez kadra iz DS-a, URS-a i LDP-a, bio bi nemoguć uspon SNS-a. Nijedan projekat s Emiratima, Nemcima, Kinezima, ništa ne bi bilo od jadarita, iskopavanja diljem Srbije, ništa od investitorskog urbanizma, bila bi to samo stranka koja je do juče bez gaća sedela na stiroporu, a potom uskočila u skupocena odela. Branislav Lečić je u ulozi Vojislava Šešelja odigrao upravo to istorijsko stapanje demokrate sa ratnim zločincem iz devedesetih. U toj ulozi su se našli mnogi iz beogradskog tzv. građanskog miljea.
Dugo je Aleksandar Vučić igrao Zorana Đinđića, uz aplauze sa svih strana. Ta se uloga potrošila usled silnih laži i nasilja. Sada je trenutak da žuti reprezentuju crni ološ – čije su sluge postale u međuvremenu.
