Čarls Ajvs je jedan od najoriginalnijih kompozitora dvadesetog veka. Ceo radni vek je proveo u osiguranju.
Sa partnerom je 1907. osnovao agenciju u Njujorku koja je izrasla u jednu od većih u zemlji. Uz to je smislio način strukturiranja polisa iz koga je izraslo ono što danas zovemo planiranjem nasleđa, i napisao knjigu o tome koja se u struci čitala. Kolege iz kancelarije su, priča se, bile iznenađene kad bi saznale da komponuje.
Muziku je pisao uveče i vikendom, u sobi na spratu kuće u Konektikatu. Decenijama ga gotovo niko nije slušao. Izdavači njegove partiture nisu hteli, pa ih je štampao o svom trošku i delio besplatno.
Ono što je o svemu tome rekao vredi zapamtiti. Rekao je da mu je rad u muzici pomogao poslu, a rad u poslu pomogao muzici.
Rečenica koju ponavlja već trideset godina
Ta rečenica mi se vraćala dok sam slušao čoveka koji sedi preko puta mene već nekoliko meseci.
Njemu je pedeset i nešto godina, inženjer je, dobro zarađuje i po svemu što se spolja vidi ima uspešnu karijeru. Muzikom se bavio od gimnazije. Nastupao je na nekoliko festivala, pojavio se par puta na televiziji, i onda se ništa naročito više nije dogodilo. Danas ponekad svira na manjim lokalnim priredbama, gde ga malo ko primeti.
Rečenicu koju ponavlja zapamtio sam od prvog puta. Kaže da ga je muzika ostavila dok je završavao prokleti fakultet.
Ajvs je nagradu dobio 1947, sa sedamdeset dve godine, za simfoniju napisanu četrdesetak godina ranije. Na izvođenje nije otišao. Novac je poklonio, a polovinu je dao čoveku koji je delo konačno dirigovao. Rekao je da su nagrade za dečake i da je on odrastao
Ta rečenica je sklopljena pažljivije nego što izgleda. U njoj muzika ima volju i ona odlazi. Fakultet je taj koji je nešto oduzeo. A on u njoj nije uradio ništa, nego mu se dogodilo.
Ne kažem to podrugljivo. Takve rečenice ljudi ne prave svesno i uglavnom nisu izgovorene da bi nekoga prevarile. Prave se zato što su potrebne.
Zašto je gore ako ste jednom dobili priliku
Ono što je u njegovom slučaju teško izgovoriti, a što obojica znamo, jeste da je on ipak dobio priliku. Bio je na festivalima i bio je na televiziji. To je više nego što dobije ogromna većina ljudi koji sviraju.
I baš u tome je nevolja.
Čovek koji nikada nije ni pokušao može ceo život da veruje da bi uspeo. Čovek koji je pokušao i dobio umerenu meru ima podatke, a podaci govore nešto što on ne želi da prihvati.
Prokleti fakultet je tu da ti podaci ne važe. On objašnjava zašto ono što se dogodilo nije bila prava provera, jer bi, da nije bilo njega, sve izgledalo drugačije. Rezultat se time poništava.
To je zaštita i radi tačno onoliko koliko treba da bi se moglo živeti dalje.
Ima i nešto što otežava, a tiče se same prirode tog posla.
U većini zanimanja postoji trenutak kad se stvar zatvori. Fudbaler u trideset petoj zna. Čovek koji se tri puta prijavio na isto mesto i tri puta ga nije dobio zna. Neko mu je poslao papir.
U muzici, i u umetnosti uopšte, taj papir ne stiže nikada. Niko vam ne javi da se neće dogoditi. Ne postoji komisija koja bi to saopštila i ne postoji rok posle koga ne važi. Čovek od pedeset i nešto godina može savršeno legitimno reći da se to još uvek može desiti, jer se takve stvari zaista ponekad dese.
Zbog toga taj predmet ostaje otvoren decenijama. Niko ga nije zatvorio, a on sam nema način da to uradi.
Život zaveden kao privremen
I sad ono što mi se čini da je prava šteta, a što nije muzika.
Taj čovek trideset godina živi u nečemu što je u sopstvenoj glavi zaveo kao privremeno.
Posao, plata, kuća, porodica, sve ono što bi drugi nazvali dobrim životom, kod njega stoji pod naslovom koji glasi dok se ne vratim onome pravom. On to ne izgovara i verovatno ne bi ni potpisao da tako misli. Ali se vidi po tome kako o tome govori, jer o poslu govori korektno i bez emocija, kao o nečemu što se odrađuje.
Ajvs nije sedeo u osiguranju i čekao. Smatrao je da mu jedno pomaže drugom, i to je bio stav o tome kako se radi, a ne naknadno tešenje. Verovao je da čovek koji zna kako ljudi zaista žive piše bolju muziku od onoga koji to ne zna
Teško je biti zadovoljan u životu koji je razvrstan kao čekaonica.
Zbog toga ne mislim da je pitanje da li da se vrati muzici. To pitanje se postavlja stalno i uglavnom vodi u prazno, jer je odgovor obično da i ne menja ništa.
Pitanje koje mi se čini korisnijim glasi šta bi bilo ako bi ovih trideset godina prestalo da bude skretanje.
To nije isto što i pomiriti se sa neuspehom, i ne bih tu reč ni koristio. Bliže je onome što je Ajvs rekao. On nije sedeo u osiguranju i čekao. Smatrao je da mu jedno pomaže drugom, i to je bio stav o tome kako se radi, a ne naknadno tešenje. Verovao je da čovek koji zna kako ljudi zaista žive piše bolju muziku od onoga koji to ne zna.
Da li je bio u pravu, ne umem da presudim. Ali je živeo jedan život, a ne jedan pravi i jedan privremeni.
Kod mog klijenta bih ipak bio oprezan sa ovim, jer je moguće da je njegova tuga sasvim opravdana. Moguće je da je zaista bio sprečen i da je nešto izgubljeno. Ono što se sa priznanjem radi posle je važnije od samog priznanja. Gubitak koji je priznat ume da se smesti negde i da prestane da uzima ceo dan. Gubitak koji se svakog jutra iznova pregovara ostaje otvoren i troši godine u kojima se, u međuvremenu, živi.
Kad priznanje konačno stigne
Ajvs je prestao da komponuje oko 1927, i to nije izabrao.
Jednog dana je sišao niz stepenice u suzama i rekao ženi da više ne može da komponuje, da pokušava i pokušava a da ništa ne ispada kako treba. Imao je nešto preko pedeset godina. Tri godine kasnije je napustio i agenciju.
Dakle, ni njemu se nije dogodilo ono čemu se nadao. Ostatak života je proveo uređujući ranije napisano i tiho finansirajući mlađe kompozitore, uglavnom anonimno.
Nagradu je dobio 1947, sa sedamdeset dve godine, za simfoniju napisanu četrdesetak godina ranije. Na izvođenje nije otišao. Novac je poklonio, a polovinu je dao čoveku koji je delo konačno dirigovao. Rekao je da su nagrade za dečake i da je on odrastao.
Ajvs je, doduše, izuzetak kome je priznanje na kraju stiglo, pa bi se iz njegovog primera lako mogao izvući pogrešan zaključak, da vredi čekati. Ono što je kod njega važno je nešto drugo. Kad je stiglo, više mu nije trebalo, jer je odavno prestao da čeka da mu neko saopšti presudu.
Onaj moj klijent i dalje čeka. Ima pedeset i nešto godina, dobar je inženjer, ponekad svira u malim salama, i svakog jutra ustaje u životu koji je sam sebi zaveo kao privremen.
Presuda neće stići. To je, možda, i jedina dobra vest u celoj ovoj priči.
