Da li bi Kina do 2027. mogla da napadne Tajvan? Odlazeći zapovednik američke Indopacifičke komande, Filip Dejvidson, tako je verovao 2021, da bi nedavno iznova potvrdio tadašnju procenu. Drugo je, međutim, pitanje da li su Sjedinjene Države i Kina predodređene da zarate. Opasnost da do sukoba dođe jeste realna, ali takav ishod nije neizbežan.
Kina Tajvan smatra odmetnutom provincijom i nerešenim pitanjem iz kineskog građanskog rata četrdesetih godina prošlog veka. Mada su američko-kineski odnosi normalizovani tokom sedamdesetih, Tajvan je ostao tačka sporenja. Ali pronađena je diplomatska formula kojom je to neslaganje zabašureno: Kinezi s obe strane Tajvanskog tesnaca složili su se oko toga da postoji samo „jedna Kina“. S američkog stanovišta, odbijanje da se prizna bilo kakvo de iure proglašenje nezavisnosti Tajvana trebalo je da bude garancija da će odnosi ostrva s Kinom biti regulisani sporazumnim putem, a ne silom. Kina, međutim, mogućnost upotrebe sile nikad nije odbacila.
Američki pristup je dugo bio poznat kao „strateška ambivalencija“, ali bi ga bilo bolje opisati kao „dvostruko odvraćanje“. SAD su želele da Kinu odvrate od upotrebe sile, ali isto tako i Tajvan od provociranja Pekinga u vidu formalnog proglašavanja nezavisnosti. Ovo je podrazumevalo snabdevanje Tajvana naoružanjem potrebnim da bi se sam branio, ali bez davanja formalnih bezbednosnih garancija, kako to Tajpej ne bi dovelo u iskušenje da proglasi nezavisnost.
Mao je Niksonu rekao kako je Kina u stanju da čeka i čitavo stoleće da bi na kraju povratila Tajvan. Si zvuči mnogo nestrpljivije
Zato sam, kad sam 1995. kao predstavnik Klintonove administracije, posetio Peking i bio upitan da li bi SAD rizikovale rat kako bi odbranile Tajvan, odgovorio da je tako nešto moguće, ali da u to niko ne može biti siguran. Ukazao sam da je 1950. državni sekretar Din Ačeson obznanio kako je Koreja izvan perimetra američke odbrane; ali nije prošla ni puna godina, a Kinezi i Amerikanci su na Korejskom poluostrvu ubijali jedni druge. Istorijska pouka bila je da Kina ne bi trebalo da se izlaže takvom riziku.
Naredne godine, kada više nisam radio za vladu, pozvan sam da se priključim grupi bivših američkih zvaničnika – sastavljenoj od predstavnika obe stranke, demokrata i republikanaca – koja se spremala za posetu Tajvanu. Tamo smo se sastali s predsednikom Čen Šui-bijanom, čija je prethodna „nezvanična“ poseta Americi izazvala krizu: Kinezi su ispalili rakete u pravcu mora, dok su Amerikanci u vode nadomak Tajvana uputili nosače aviona. Upozorili smo tada Čena da, u slučaju da proglasi nezavisnost, ne bi mogao da računa na američku podršku. Takva je bila „strateška ambivalentnost“.
Uprkos različitim interpretacijama, čitavih pola veka su formula „jedne Kine“ i američka doktrina strateške ambivalentnosti održavale mir. Sada, međutim, neki analitičari pozivaju na preciznije strateško definisanje američkog stava po pitanju odbrane Tajvana. Oni ukazuju na to da je Kina danas mnogo snažnija nego što je to bila 1971. ili 1995, te da na epizode poput one kada je Nensi Pelosi, tadašnja predsedavajuća Predstavničkog doma, 2022. posetila Tajvan, reaguje mnogo žustrije. Potencijalnu nestabilnost uvećava to što su dva poslednja predsednika Tajvana iz redova Demokratske napredne partije, koja se zvanično zalaže za nezavisnost, a ankete pokazuju da većina Tajvanaca sebe ne doživljava kao Kineze. Da li dvostruko odvraćanje i dalje ima efekta?
Tajvan mora postati „bodljikavo prase“
Predsednik Džo Bajden je dosad u četiri navrata nagovestio da bi stao u odbranu Tajvana ukoliko bi Kina pribegla sili. Posle svakog od tih istupa, međutim, Bela kuća bi izlazila s „pojašnjenjima“ da Amerika nije promenila svoju politiku. Administracija tako pokušava da ojača vojni aspekt odvraćanja Kine od mogućeg napada, istovremeno vodeći računa o tome da Peking ne isprovocira na rizičnije ponašanje time što bi u pitanje dovela politiku „jedne Kine“. Krajnji cilj je da se status quo održi neograničeno dugo.
Hoće li upaliti? Prema Henriju Kisindžeru, koji je sedamdesetih godina imao ključnu ulogu u normalizaciji kinesko-američkih odnosa, Mao Cedung je Ričardu Niksonu rekao kako je Kina u stanju da čeka i čitavo stoleće da bi na kraju povratila Tajvan. Ali aktuelni kineski lider Si Đinping zvuči mnogo nestrpljivije. Njegovi prioritetni ciljevi su kontrola nad Komunističkom partijom, te nastavak njene kontrole nad Kinom. Neuspela invazija na Tajvan u pitanje bi mogla da dovede i jedno i drugo, ali bi Si i u slučaju da Tajvan proglasi nezavisnost mogao da se oseti ugroženim i stoga spremnijim na povlačenje visokorizičnih poteza.
Zvanične objave mogu da imaju uticaja na ovu delikatnu ravnotežu. Ali u diplomatiji su konkretni potezi ti koji govore najglasnije, a Amerika na raspolaganju ima nekoliko mera kojima bi odvraćanje bilo ojačano. Budući da ostrvo s 24 miliona stanovnika nikako ne može da nanese vojni poraz zemlji s preko milijardu stanovnika, Tajvan mora biti u stanju da pruži otpor dovoljno snažan da Sija natera da promeni računicu. Nužno ga je naterati da shvati kako ni u jednoj varijanti neće moći da računa na brzi fait accompli. Kako bi se to postiglo, Tajvanu su potrebni ne samo napredni borbeni avioni i podmornice, nego i rakete kopno-more čije bi lansirne baze, sakrivene u pećinama, preživele inicijalni kineski napad. Tajvan je nužno pretvoriti u bodljikavo prase koje nijedna sila neće moći brzo da proguta.
Bajden je u više navrata nagovestio da bi stao u odbranu Tajvana ukoliko bi Kina pribegla sili. Ali posle svakog od tih istupa Bela kuća bi izlazila s „pojašnjenjima“ da Amerika nije promenila politiku
Budući da je reč o ostrvu na nekih 160 kilometara od kineske obale, Tajvan evidentno ima koristi od toga što taj široki „šanac“ invaziju čini teže izvodljivom. Ali to što je okružen vodom istovremeno znači i da bi Kina mogla da ga stavi u pomorsku blokadu i Tajvance na taj način natera da joj se pokore. Iz tog razloga je neophodno da Tajvan napravi što veće zalihe hrane i goriva, dok SAD i njihovi saveznici moraju jasno da stave do znanja da kinesku blokadu neće poštovati. Ovo znači pozicioniranje američkih vojnih sistema u Japanu, Australiji i na Filipinima na tačkama s kojih se do Tajvana može stići za manje od nedelju dana. To bi umanjilo ambivalentnost u američkoj strategiji odvraćanja.
Ali SAD ne treba ni da odustanu od osnovnih postavki dvostrukog odvraćanja. Sprečavanje rata zahteva da se Kini stavi do znanja kako Amerika i njeni saveznici imaju kapacitet da brane Tajvan, uz istovremeno stalno podsećanje tajvanskih lidera da bi de iure proglašenje nezavisnosti predstavljalo provokaciju i bilo neprihvatljivo.
Mnogo toga se promenilo otkako su Nikson i Mao izmislili formulu „jedne Kine“. Ali ta formula, ukoliko bude kombinovana s drugim ovde navedenim merama, i dalje može da doprinese tome da se izbegne rat oko Tajvana.
