Propagandno veličanje razvojnih učinaka u režiji aktuelne vlasti dojadilo je i Bogu i puku. Na mahove se dobija utisak da je za ostatak sveta, sve zemlje van Srbije, prava kob što nemaju politiku koja se ovde u Srbiji pokazala kao neprevaziđena i nedostižna. Latini su, pored ostalih, imali i mudru sentenciju o tome kako samohval zaudara (Propriia laus sordet). Latinske i druge mudrosti ne mogu, međutim, zbuniti niti pokolebati našu vlast.
Nije pomoglo ni to što je ugledni i pouzdani Fiskalni savet u većem broju svojih izvanrednih izveštaja pokazivao, tabelarno i na druge načine, da je Srbija, zajedno sa Hrvatskom, sve donedavno najsporije rastuća zemlja u grupi uporedivih privreda u centralnoj i istočnoj Evropi. A nekom naročitom svetlošću nije sinula ni u poslednje tri-četiri godine. Uz takav narativ sa državnog vrha patriotska je dužnost svakog obaveštenog građanina da promoviše istinu i da ovdašnju politiku nastoji da nekako prizove pameti. Jer, onaj ko se tako radikalno otkinuo od stvarnosti i prebacio u ugodni ali varljivi svet iluzija – sigurno nije u stanju da koncipira, a još manje je osposobljen da sprovodi racionalne mere ekonomske i bilo kakve druge politike.
Što je lošija situacija u nekom segmentu društvenog bića, to su bučnije i agresivnije pozitivne službene ocene relevantne situacije i učinaka politike u vezi sa njom. Kad privreda sustalo tapka iza većine zemalja sa kojima treba da se poredimo, iz političkog agitpropa stižu ubeđivanja da smo izuzetno uspešni – pravi balkanski tigar
Iz vrhova naše vlasti podastiru nam se ne čudni, nego čudno paradoksalni informacioni signali. Što je lošija situacija u nekom segmentu društvenog bića to su bučnije i agresivnije pozitivne službene ocene relevantne situacije i učinaka politike u vezi sa njom. Kad privredno rastemo sporije od drugih, službeno bivamo obasuti superlativnim ocenama. Kad privreda sustalo tapka iza većine zemalja sa kojima treba da se poredimo, iz političkog agitpropa stižu ubeđivanja da smo izuzetno uspešni – pravi balkanski tigar. Kad izborne „nepravilnosti“ dostignu takav stepen da iz ne baš dobro prikrivene krađe prerastu u otvorenu i bezočnu pljačku i otimačinu – vidljivu iz Brisela, Vašingtona, Berlina i odakle sve ne – iz vrha vlasti stižu tvrdnje da su baš ti izbori „najkorektniji“ u novijoj političkoj povesti ove zemlje.
Zemlja čuda ili nema pravog leka za pogrešnu dijagnozu
To je razlog za donekle neuobičajenu formulaciju naslova za ovaj tekst. Za one čije je gimnazijsko znanje jezika i književnosti donekle zastrla nesmiljena koprena zaborava, a takvih nas je podosta, evo razjašnjenja u vezi sa naslovom. Štrokav znači prljav i neuredan, toliko zapušten da je kožu delimično već načela neka bakterijska infekcija. Obangavljen je trpni glagolski pridev od glagola obangaviti izvedenog iz prideva bangav koji znači okljaštren, toliko hrom i šepav da jedva može da hoda. Za pobijanje jakih i jako pogrešnih tvrdnji potrebne su jake reči. Jer, te tvrdnje prešle su svaku meru prikladnog i dozvoljenog. Zbog takvog divana neki nisu mogli da odole iskušenju da Srbiju proglase zemljom čuda. Niko nema što Srbin imade!
Naopaka dijagnostika može da bude politički rentabilna, ali je ekonomski i razvojno pogubna. To važi i za neodmerenu sklonost zvaničnika da sve ekonomske agregate iskazuju u evrima i da to tumače kao realne, inflacijom nedotaknute privredne tokove i opsednutost investicijama u infrastrukturu i proizvodne kapacitete, ne vodeći računa o izvorima iz kojih se one finansiraju
U nastavku teksta biće obrađena tri krupna slučaja pogrešnog dijagnostikovanja nekih bitnih, dugoročno opredeljujućih osobenosti našeg privrednog razvoja, naopakih dijagnostičkih propozicija koje mogu da budu politički rentabilne, ali su ekonomsko-politički i razvojno pogubne.
Prvi je pogrešna percepcija razvojnog učinka, posebno tempa privrednog rasta, koja rezultuje iz neodmerene sklonosti da se mnogi makroekonomski agregati iskazuju u evrima i da se tumače kao da je reč o realnim, materijalnim, inflacijom nedotaknutim privrednim tokovima. Drugi je opsednutost ekonomske politike, pa i šire javnosti, investicijama u infrastrukturu i proizvodne kapacitete, ne vodeći računa o izvorima iz kojih se ta ekspanzija finansira, te iz toga rezultujuće ignorisanje domaće akumulacije (štednje) koja se decenijama već ne odvaja mnogo od nultog nivoa, a pokadšto pada u sablažnjivi domen negativnih vrednosti. Treći se svodi na uvek gromovito insistiranje na investicijama u infrastrukturu, uz ponovno zanemarivanje finansijskog aspekta, te tako kobno zanemarivanje činjenice da iza tih investicija, koje tako neodoljivo opsenjuju prostotu, stoji činjenica da su zastrašujuće velikim delom finansirane tuđim kapitalom, a skoro nimalo sopstvenim sredstvima.
Oduševljenje tim, inače preskupim, putevima, mostovima i stadionima silno bi splaslo ako bi se u obzir uzelo zastrašujuće strano zaduživanje koje stoji iza tih šljaštavih projekata. Opravdana je bojazan da nas, povodom tih projekata, neće po dobru pominjati naši unuci a verovatno ni praunuci.
Pogrešna predstava zbog precenjenog dinara
Što se pogrešne predstave o veličini i dinamici razvojnih agregata tiče, posebno oduševljenja sa kojim pratimo svoj BDP, dovoljno je reći da njihovo iskazivanje i praćenje u evrima sadrži valorizacionu deformaciju po dva osnova. Kad se, primera radi, BDP iskazuje u evrima, javljaju se i tu baš te dve opasne deformacije.
Prvo, veliko područje evrozone zahvaćeno je, kao i drugi delovi sveta, inflacijom, a obezvređivani evro nije dobra mera za ono što bismo, kad je razvoj u pitanju, hteli kvantitativno da predočimo. Nije se dalo zapaziti da se u našim ekonomsko-političkim raspravama u kojima se koristi evro dovoljno često i na pravi način uzima u obzir njegovo inflaciono obezvređivanje. Tako se redovno stvara utisak da su nam makroekonomski agregati veći nego što faktički jesu, a jednako tako i mnogo zavodljivije i da nam je stopa rasta veća nego što bi bila ako bi inflacija u evrozoni bila ispravno i eksplicitno uzeta u obzir.
Vlast gromovito insistira na investicijama u infrastrukturu, uz kobno zanemarivanje činjenice da iza tih investicija, koje tako neodoljivo opsenjuju prostotu, stoji činjenica da su zastrašujuće velikim delom finansirane tuđim kapitalom, a skoro nimalo sopstvenim sredstvima
Drugi, hronično aktuelni problem jeste jačanje dinara, pa se jedan dinar vrednuje sa više evrocenti nego što bi to bio slučaj ako bi privreda bila oslobođena hroničnog obezvređivanja evra. Kurs evra ne odražava, naime, konfiguraciju domaćih makroekonomskih tokova i osobenosti zatečene privredne strukture nego je pod snažnim uticajem obilnih finansijskih tokova koji se u naš sistem kontinuirano ulivaju iz inostranstva. Dobro su poznata tri takva ulivna toka: strane direktne investicije, strano zaduživanje i doznake građana zaposlenih u inostranstvu. Ovaj poslednji tok u novije vreme vidnije oživljava budući da nam u inostranstvo u sve većem broju odlaze kadrovi sa najvišim nivoom obrazovanja.
Precenjen dinar uslovljava i precenjivanje svih u evrima iskazanih makroekonomskih agregata. To deformiše informacionu osnovu za planiranje ekonomske politike i upravljanje transakcijama koje se odvijaju u evrima ili podrazumevaju konverziju evra u dinare i obrnuto. Uz ostalo, stvara se iluzija da nam je privreda manje zadužena nego što je u stvarnosti jer se u količniku spoljnog duga i BDP-a imenilac javlja u precenjenoj finansijskoj vrednosti.
Obračun akumulacije u Srbiji, drugi ključni problem, razočaravajuća je i odista deprimirajuća priča. Akumulaciju u privredi izračunavamo tako što od ukupnih privatnih i javnih investicija u fiksne fondove oduzimamo one njihove komponente koje se ne napajaju domaćom štednjom. Tu je pre svega amortizacija, a potom porast spoljnog duga, strane direktne investicije i priliv doznaka iz inostranstva. Kako je amortizacija uvek upitna (obračunska) kategorija, ovde je obračunata tako što na osnovu pretpostavljenog prosečnog veka trajanja kapaciteta u privredi kao celini utvrđujemo stopu amortizacije kao recipročnu vrednost tog veka. Stopa amortizacije izražena u procentu BDP-a jednaka je, dakako, umnošku tako dobijene stope amortizacije iskazane kao procenat ukupne vrednosti fiksnih fondova i kapitalnog koeficijenta za privredu kao celinu. Operativno je ova računica izvedena preko odgovarajućih učešća. Tako od stope investicija definisane kao učešće investicija u fiksne fondove u BDP-u oduzimamo učešća amortizacije, SDI-a, porasta spoljnog duga i doznaka u BDP-u, te tako dobijamo stopu domaće (ekonomske, pošto se po ustaljenoj konvenciji apstrahuju ulaganja unutar samog sektora domaćinstava) štednje. Opisane operacije izvode se na agregatima obračunatim u evrima.
Iskazivanjem svih ekonomskih parametara u evrima redovno se stvara utisak da su nam makroekonomski agregati veći nego što faktički jesu, a jednako tako i mnogo zavodljivije i da nam je stopa rasta veća nego što bi bila ako bi se u obzir uzela ne samo inflacija u evrozoni, već i veštačko jačanje dinara
Slična je računica kojom se utvrđuje struktura finansiranja važnog agregata javnih investicija. Obračun se operativno izvodi preko odgovarajućih stopa. Od stope javnih investicija, definisane kao njihovo učešće u BDP-u, oduzimaju se stope (analogno definisana učešća u BDP) porasta spoljne zaduženosti i amortizacije javnog sektora. To što ostane (kao pozitivna ili negativna veličina) meri deo javnih investicija koji je finansiran iz domaćih izvora.
Problematična informaciona osnova u planiranju razvojne politike
Opšte je poznato i generalno prihvaćeno da mora da se pouzdano predviđa i pažljivo planira jedan broj ključnih elemenata makroekonomskog sistema, te da ekonomski automatizmi ne mogu sami po sebi produkovati rezultate koji bi bili u skladu sa društvenim potrebama i preferencijama i tako zadovoljili uobičajene dinamičke uslove efikasnog rasta. Uspešno planiranje ne može da se obezbedi bez pouzdane i tačne informacione osnove, a za takvu osnovu treba da budu zadovoljeni neki bezmalo samopodrazumevajući, ali stoga ništa manje važni uslovi. Dovoljno je da u množini uslova jedan jedini ne bude ispunjen pa da sveukupnost razvojnih planova bude pogubno pomerena sa razvojne putanje koja sintetički obuhvata i iskazuje poželjne pravce i oblike razvoja. Privreda Srbije dugo već, i to na rok koji je možda bio srednji ali je uveliko prerastao u dugi, ne ispunjava elementarni uslov racionalnog planiranja, koji se sastoji u tome da privreda raspolaže jedinstvenim i univerzalno korišćenim, u svim transakcijama jednako i konzistentno važećim novcem.
Precenjeni dinar stvara iluziju da nam je privreda manje zadužena nego što stvarno jeste, a potkopava i sam temelj konkurentnosti srpske privrede. Naši stočari i voćari ne mogu da opstanu ako se uvozna svinjetina i voće na našem tržištu prodaju po neizdrživo niskim cenama, zbog neodmereno niskog kursa evra
Taj uslov već decenijama nije u ovoj privredi ispunjen. Veliki broj transakcija, osobito onih krupnijih, odvija se u evrima, a evro u ključnim segmentima sistema preovladava ne samo kao sredstvo prometa, nego i kao sredstvo obračuna, mera vrednosti. Razvojne projekcije velikim delom iskazuju se u evrima, a tako se iskazuju i merodavni planski ciljevi i mere njihove eventualne realizacije. Sa vrha vladajućeg direktorijuma stižu projekcije u evrima makroekonomskih agregata, za neku nešto dalju budućnost; u evrima se planiraju prosečne plate i penzije, a i očekivano kretanje per capita dohotka ponajčešće se navodi u evrima.
U prethodnom delu već su naznačeni razlozi zbog kojih u našim uslovima veličine izražene u evrima mogu da budu defektne i zavodljive i da produkuju motivacione impulse koji politiku ne prilagođavaju imperativima efikasnog razvoja. Rizici ovakve informacione dezorijentacije sadržani su u krajnje disfunkcionalnoj kombinaciji inflacije i precenjenosti nacionalne valute. Zbog precenjenosti dinara, uslovljene velikim deviznim prilivima koje ne generiše domaća privreda (spoljno zaduživanje, strane direktne investicije i još uvek velike doznake iz inostranstva) interakcije ponude i tražnje na deviznim tržištima opredeljuju devizne kurseve koji su daleko van sklada sa strukturnim osobenostima naše privrede.
Slab evro podstiče uvoz i ugrožava srpsku privredu
Precenjen dinar iz samog temelja potkopava konkurentnost naše privrede, a po istom osnovu veštački pojeftinjen uvoz pogubno ugrožava i deo privrede orijentisan na domaće tržište. Tako stočari, uzgajivači voća i mnogi drugi ne mogu dugoročno da opstanu bez velikih šteta ako se, primera radi, uvozna svinjetina na našem tržištu prodaje po neizdrživo niskim cenama, jer se uvozna cena u evrima množi sa neodmereno niskim kursom prilikom preračunavanja na dinarske cene. Obično se naglašava kako precenjen dinar saseca našu konkurentnost na stranim tržištima, a manje se uviđa jednako nepovoljan efekat obaranja konkurentnosti na sopstvenom, domaćem tržištu.
Kad se u privredi koja se nije obračunala sa inflacijom sve iskazuje u evrima, preovladava iluzija da je ekonomska politika mnogo uspešnija nego što jeste. A kad se obećava prosečna plata od 1.400 evra, ne vodi se računa o tome da se za tako „visok“ dohodak često može kupiti mnogo manje nego nekad, kad su dohoci u evrima bili na mnogo nižem nivou
Kad se u privredi koja se nije obračunala sa inflacijom relevantni planski pokazatelji i prateći agregati iskazuju u evrima, preovladava iluzija da je ekonomska politika mnogo uspešnija nego što to odgovara stvarnosti. Kad se, na primer, obećava prosečna plata od 1.400 evra, ignoriše se opisani efekat precenjenosti, pa predvidivo dolazi da zabune i nedoumice s obzirom na okolnost da se za tako „visok“ dohodak često može kupiti mnogo manje nego u nekom proteklom vremenu, kad su preovladavali dohoci na mnogo nižem, u evrima iskazanom, nivou.
Slične zablude i rizici pogrešnog odmeravanja javljaju se u komparativnim analizama ekonomskih učinaka u odnosu na druge zemlje: naša politika ispada daleko uspešnija u poređenju sa tim zemljama prosto zato što se kroz precenjen dinar domaći dohoci, izraženi u evrima, iskazuju na neodmerenom i nerealnom brojčanom nivou.
U sledećem nastavku: Put u raj ludaka vodi preko evra
