„Pravda će trijumfovati“, ponavlja uvereno Tanasije „Zuba“ Bojić, učitelj iz fikcionalne Gradine, u televizijskoj seriji Više od igre. I, gle čuda, na Evropskom prvenstvu u fudbalu pravda je, za promenu, trijumfovala i u stvarnom životu: titulu kontinentalnog prvaka superiorno je osvojila reprezentacija Španije, po svim merilima daleko najbolja selekcija na šampionatu – koji bi se inače, da nije bilo nje, po malo čemu imao pamtiti.
Započeli smo pre nešto više od mesec dana na ovom mestu najavu prvenstva podsećanjem na nezaboravno ostvarenje iz slavnih dana Televizije Beograd, pa ima smisla s iste tačke krenuti i s rekapitulacijom viđenog na njemu i oko njega, kad već nikome od blistavih umova na državnoj televiziji („medijski javni servis“: mo’š misliti…) nije palo na pamet da se period trajanja šampionata i pojačanog interesovanja za sve u vezi s fudbalom iskoristi za emitovanje serije koja je ostavila tako dubok trag; a koju je, kao i tolike druge bisere iz prebogate arhive te kuće, nemoguće videti na nekom od njena svima dostupna tri kanala, na kojima se inače besomučno repriziraju po mnogo čemu inferiornije recentnije produkcije. Biće da se Više od igre ideološki ne uklapa u duh vremena i savremenog, podrazumevajuće negenocidnog srpskog bića.
Ali vratimo se onome što se događalo – ili nije, a mislilo se da hoće – u Nemačkoj.
„Furija“ kao Brazil
Ono što se definitivno nije dogodilo, to je dobar fudbal. Ne, naravno, da ga nije bilo uopšte, opet zahvaljujući pre svega Španiji, tek drugoj selekciji u istoriji evropskih i svetskih šampionata koja je – samo jednom moravši da igra produžetke – ostvarila pobede u svih sedam nastupa; to je pre nje uspelo samo Brazilu na Svetskom prvenstvu 2002. Pritom je za evropske šampione rekordnih 15 golova postiglo čak deset različitih igrača, a ekipa je na čitavom turniru u rezultatskom minusu bila tek 33 minuta, protiv Gruzije i Francuske. Moglo bi se ređati još, ali poenta bi bila ista: Španija je trenutno daleko ispred svih.
Mlade zvezde koje su zasijale najjačim sjajem su, prikladno, dvojica Španaca: malo je reći izvrsna krila te selekcije, Niko Vilijams i senzacionalni Lamin Jamal
Igrale su solidno, ali ne u kontinuitetu i svakako ne ni na približnom nivou kao Španci, i neke druge reprezentacije poput Nemačke i Holandije, od kojih se određeni standard nekako i podrazumeva; kao i neke od kojih se to nije očekivalo, poput Austrije, Turske ili debitanta Gruzije. U celini, međutim, bilo je to nedovoljno za pozitivan utisak, iako su prva dva kola grupne faze davala (pokazaće se: lažni) nagoveštaj kako bi ovaj evropski šampionat mogao biti jedan od najzanimljivijih.
Sumorni Englezi i Francuzi
Od trećeg kola nadalje opšta slika je naglo postajala sve sumornija, u velikoj meri – i krajnje ironično – zaslugom baš dve reprezentacije koje su uoči prvenstva smatrane najvećim favoritima: Francuske i Engleske. Pri čemu je ona prva ispadanjem u polufinalu konačno kažnjena za najvećim delom negledljive nastupe; dok se ova druga – uprkos samoj sebi, a zahvaljujući izuzetnom individualnom kvalitetu igrača u svom rosteru – po drugi put uzastopno na evropskim prvenstvima probila sve do finala, da bi tamo opet bila poražena. Kao što, osim jednom davno, u odlučujućim mečevima s Englezima uvek i biva.
Ta negativnost koja je, prvenstveno zaslugom njihovih selektora (od kojih je jedan, Garet Sautgejt, dva dana posle finala podneo ostavku), od početka do kraja pratila Francuze i Engleze – s tim da su potonji u polufinalu protiv Holandije i finalu sa Španijom osim snage karaktera konačno pokazali i nešto kvaliteta – ostaće tako kao verovatno najjači utisak na minus strani salda ovog prvenstva. Na kojoj je završilo mnogo reprezentacija, počev od dve po prikazanoj igri najslabije: Škotske i Srbije.
Ali nije ni plus strana ostala upražnjena. Zbog onoga što su pružili španski fudbaleri – uvek kao kolektiv, individualno kad situacija nalaže – ali i sijaset izvanredno nadarenih mladih igrača iz te i još nekoliko selekcija. Zato možda ipak ne bi trebalo previše mračiti nad opštim kvalitetom prikazane igre i budućnošću evropskog fudbala, koliko god inače bilo toga što protiv te budućnosti radi. Od ukalupljivanja same igre do njenog pretvaranja (zahvaljujući uplivu modernih tehnologija i svojevrsnoj amerikanizaciji tehničkog aspekta sporta – gde se svaki, ma koliko marginalni aspekt igre analizira i kvantifikuje do apsurda) u puku matematičko-statističku operaciju van njega. Od korozivnog dejstva ogromnog novca koji se oko fudbala vrti i malignog uticaja finansijski najmoćnijih klubova do neutažive pohlepe i puke nekompetencije krovne organizacije, Evropske fudbalske federacije (UEFA).
Mlade zvezde koje su zasijale najjačim sjajem su, prikladno, dvojica Španaca: malo je reći izvrsna krila te selekcije, Niko Vilijams i senzacionalni Lamin Jamal, koje osim nacionalnosti i vanserijskog talenta spajaju i neke druge važne okolnosti, poput one da su obojica deca imigranata prve generacije. Što ne bi bilo posebno vredno pomena da su u pitanju reprezentacije Engleske, Francuske, Portugalije, pa čak i Nemačke; ali jeste nešto relativno novo kada je reč o Španiji.
Na krilima mladosti
Čak su im i rođendani dan za danom: Vilijams je dva dana pre finala napunio 22, Jamal dan kasnije tek 17 – a onda je u finalu ovaj mlađi starijem asistirao za prvi pogodak, da bi na kraju bio proglašen i za najboljeg mladog igrača prvenstva na kome je, osim spektakularnog gola koji je dao Francuzima, zabeležio čak četiri asistencije. Poređenja radi: Kristijano Ronaldo ih na šest evropskih šampionata ima ukupno osam.
Savršeno dobro integrisani u očito i van terena skladnu, harmoničnu grupu, Vilijams i Jamal su ovaploćenje svetle sadašnjosti i budućnosti španskog fudbala, kao i dalje dominantne nacionalne škole u poslednjih četvrt veka (od ukupno četiri španske titule evropskog prvaka tri su osvojene u tom periodu – kao i, naravno, ona jedina svetska). Ali i španskog društva, koje nastavlja svoju dugu transformaciju, otpočetu još davnih sedamdesetih, kada se konačno oslobodilo višedecenijskih okova diktature.
Ispostavilo se da pozitivni stereotipi o visokoj organizovanosti nemačkog društva ne odgovaraju realnosti, posebno u situaciji kad se ta odgovornost deli s UEFA, koja je po ko zna koji put iznova demonstrirala svoju bahatost i nesposobnost
Ali nisu samo u španskoj reprezentaciji mladi igrači ostavili najjači utisak; i Engleska je, takva kakva je, još jednom pokazala da raspolaže fenomenalnim talentima. Ako je najveća zvezda među njima, Džud Belingem – tokom prvenstva napunio 21 – uprkos povremenim bleskovima i dva briljantna gola u celini ipak podbacio, to se ne može reći za dve godine mlađeg Kobija Majnua, kome je bila namenjena uloga epizodiste da bi se brzo nametnuo kao starter, što će ostati do kraja šampionata; ili za Kola Palmera, 22-godišnjaka već potvrđenog potencijala i nesvakidašnje hladnokrvnosti. A supernadarenim igračima mogu da se pohvale i manje razvikane selekcije kakva je ona Turske, u kojoj uz već afirmisanog tinejdžera Ardu Gulera stasava još par veoma obećavajućih mladih igrača.
Možda, dakle, stanje zdravlja evropskog fudbala nije baš najbolje. Ali makar su – kao što su davno pevali The Who – klinci u redu.
Propusti UEFA
Ako se, pak, vratimo na ono čega sve tokom prvenstva nije bilo, a mislilo se da će ga biti, onda je visoko na tom spisku i – red. Ne u igri: tamo ga je bilo i suviše, do obamrlosti. Nego red na terenu i oko njega, red na tribinama, čak i vozni red: tamo gde je trebalo da se podrazumeva često ga uopšte nije bilo.
Ispostavilo se, naime, da pozitivni stereotipi o visokoj organizovanosti nemačkog društva ne odgovaraju realnosti, posebno u situaciji kad se ta odgovornost deli s UEFA, koja je po ko zna koji put u skorije vreme (dovoljno se setiti opasnog haosa uoči finala Lige šampiona 2022. u Parizu – a to je samo najdrastičniji primer) iznova demonstrirala svoju bahatost i nesposobnost.
Logistička noćna mora u kojoj su se našli mnogi strani navijači pokušavajući da pronađu prevoz kojim bi stigli do stadiona u, recimo, Gelzenkirhenu, ili da nađu smeštaj u okolini. Deutsche Bahn čiji vozovi debelo kasne ili uopšte ne polaze. Katastrofalno – i po bezbednost igrača opasno – stanje travnjaka na stadionu u Frankfurtu. Nikad brojniji i iritantniji upadi na teren gledalaca – mahom lovaca na selfije – tokom trajanja meča, i s tim u vezi nikad nesposobnija redarska služba. Hektolitri i hektolitri piva kojima su s tribina zasipani svi živi: ne samo navijači, protivnički (u slučaju Engleza i vlastiti) igrači, nego i novinari čiji su kompjuteri i druga skupa oprema ostali nezaštićeni pred maliganskim haosom – a oni sami bili izloženi riziku da zadobiju čak i povrede ukoliko ih pogodi neka puna čaša lansirana s visine. I tako redom.
Nešto od pobrojanog svakako je prevashodno na nemačkim organizatorima; ali svejedno stoji da ni UEFA ponovo svoj deo posla nije odradila kako treba – iznova potvrđujući da je, kao i u slučaju FIFA, upravljanje globalno najpopularnijim sportom u pogrešnim rukama. I to se neće promeniti nabolje.
Pa kad je već tako, onda se barem s ovog prvenstva sećajmo Španije.
