Najsvežiji mitropolit SPC, visokopreosvećeni vladika budimljansko-nikšićki Metodije, odlikovao je, povodom osvećenja crkve u selu Dapsići kod Berana, predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića Ordenom Svetog Georgija Pobedonosca prvog reda. „Za pokazanu ljubav i dobročinstvo prema svojoj Svetoj Crkvi“, tako piše, a vladika je u besedi još i pojasnio kako se odlikovani „najviše trudio i ugradio u ovaj hram“.
Kako to tačno, nije nam poznato, premda svi znamo da je Vučić i inače stručnjak za „ugrađivanje“.
Ipak, pošto je reč o čoveku koji živi od relativno skromne plate, kome su roditelji penzioneri, a supruga i brat državni činovnici srednjeg i nižeg ranga (pritom, otac troje dece od kojih samo jedno radi za petstotinjak evra, dakle, minimalac), teško da je reč o nekakvom novcu. Jer odakle njemu par desetina ili stotina hiljada evra, što je, nema sumnje, cifra koja bi opravdala „najveću ugradnju“ u jedan hram?
Naravno, ovde je reč o skromnijoj seoskoj crkvi, a ne o, šta ti ja znam, Hramu Svetog Save u čiji su se „završetak izgradnje“ ozbiljni trudbenici ugrađivali u milionima. Vučić, takođe, ne raspolaže ni nečim poput Fondacije „Dragica Nikolić“, pa da može da podiže crkve „ličnim sredstvima“, kako je to prvi vladar iz svetorodne loze SNS učinio u rodnoj mu Bajčetini.
Teško da je Vučić pomogao novcem izgradnju seoske crkve. Odakle mu par desetina ili stotina hiljada evra kad živi od relativno skromne plate, roditelji su mu penzioneri, supruga i brat državni činovnici srednjeg i nižeg ranga, a od troje dece samo jedno radi za petstotinjak evra, dakle minimalac. Osim ako nije prodao nekoliko odela i cipela iz „fundusa“
Mada, moglo bi se pomisliti da je Vučić prodao neko od odela iz „fundusa“. Zavaljaš desetak komada, to je dovoljno da skromnu seosku crkvu staviš pod krov. Prodaš par cipela, to je dovoljno da oslikaš oltar, recimo, ili da postaviš ikonostas. Ali to je „fundus“, to nije njegovo, on to nosi zbog nas, i nema šanse da bi tek tako mogao da valja stvari koje u osnovi pripadaju nama, građanima Srbije.
Onda mora biti da se Vučić bukvalno „ugrađivao“, znamo da on sve zna najbolje, da je teglio džakove, zidao, mešao malter, razvlačio kablove za struju. Možda ga je i Dragica Nikolić naučila da slika ikone i da veze. Ali ne, nema šanse; čovek je, od kad je počeo da služi Srbiji, bukvalno svakoga dana u medijima i na mrežama. Znamo šta jede, šta pije (premda ne znamo koliko to košta i ko to plaća, ali nema veze, voli ga narod, časte ga), koliko često ide u WC, nema šanse da ne bismo zapazili nešto poput: „Danas sam, u malenim Dapsićima, ozidao pet redova cigala više nego…“
Ne znamo, dakle, odakle mu. Ne zna ni vladika Metodije, ne može biti da zna. Iako je pripadnik 63. padobranske, dugo je već kaluđer, pa on to sve, što bi rekao Momčilo Bajagić, posmatra „sa očima civila“. Valjda nije više u kontaktu sa svojim klasićima, pa ne zna da oni već više od pola godine dežuraju širom Srbije i čuvaju decu na koju njegov laureat Ordena Sv. Georgija prvog reda šalje bande nakoksanih bilmeza. Ne zna Metodije ni da je, svega desetak dana pre nego što ga je on odlikovao, njegov laureat javno pomilovao četvoricu takvih bilmeza koji su se iživljavali nad jednom dvadesetogodišnjakinjom. I da ih je nazvao „junacima“.
Za razliku od Tomislava Nikolića, Vučić ne raspolaže ni nečim poput Fondacije „Dragica Nikolić“, pa da može da podiže crkve „ličnim sredstvima“, kako je to prvi vladar iz svetorodne loze SNS-a učinio u rodnoj mu Bajčetini
Ili možda zna. E, ako zna, onda smo u problemu. A evo i zašto (nav. prema S. Basara).
Nema ubojitije kritike religije od one koju je, u jednom predavanju, lakonski, u jednoj rečenici, sažeo američki fizičar Stiven Vajnberg. Kaže on: „Nezavisno od religije, dobri ljudi čine dobro, a loši ljudi zlo; no, ako hoćete da dobri ljudi čine zlo, potrebna vam je religija.“ Dakle, religija je (ili njena zloupotreba – ostavimo raspravu o tome postoji li religija bez njene zloupotrebe za neku drugu priliku) alat kojim se dobri ljudi mogu naterati da čine zlo.
Metodije je dobar čovek. Provereno. Znam ga kao poštenog i hrabrog. Međutim, Metodije u poslednje vreme čini ozbiljne svinjarije, da ne kažem zlo. I, naravno, kriva je religija.
Ali koja religija? Hrišćanstvo ili tzv. pravoslavlje nije. Metodije je i ranije bio pobožan, dugo je već kaluđer, pa nije činio svinjarije, da ne kažem zlo. Ali jedna religija retko kada ide sama. Čovek može verovati u različite, često i kontradiktorne stvari. Možeš verovati u to da je Bog ljubav, na primer, i u to da „grešnika“ spasavaš tako što ga spališ.
Religija koja je od dobrog i poštenog Metodija napravila moralnog idiota ili „glupaka“, kako bi to rekao Ditrih Bonhefer, to je kužna izlučevina žlezde za unutrašnje sagorevanje srpskog naroda koja voli da se predstavlja kao „Služba“. Srpski svet, tako se to zove. Zato Metodije, prilikom dodele ordena „kojom se pokazuje jedinstvo srpskog naroda“, zajedno sa svojim „bratom“ Milošem Vučevićem, mora i da ispovedi veru u to da se „granice koje nas i sa istoka i sa zapada, i sa sjevera odvajaju od naše braće… prelaze i poništavaju, da se ne računaju ni u šta… nevidljive i beznačajne, jer mi smo jedan narod i jedan prostor, jedna krv, jedna vjera, braća, svi čeda Svetog Save“.
Iako je pripadnik 63. padobranske, vladika Metodije je dugo kaluđer i možda ne zna da njegovi klasići čuvaju decu na koju njegov laureat šalje bande nakoksanih bilmeza, da je javno pomilovao četvoricu takvih bilmeza i nazvao ih „junacima“. Ili možda zna. E, ako zna, onda smo u problemu
Metodije ne vidi, zaslepljen je religijom Srpskog sveta, da ono što razdvaja braću nisu granice, inače zaista „beznačajne“, već mržnja koju seju oni koji braću neprestano dele na „naše“ i „njihove“, i to samo kako bi sačuvali vlast i pokradeno bogatstvo, kako bi i dalje mogli da se „ugrađuju“ i da se narodnim parama razmeću kao „najveći ktitori“.
I kao i svako ko je zaslepljen, Metodije ne vidi da se pretvorio u sopstvenu senku. On ne vidi koliko se ponižava i koliko je ponižen. Bilo bi tužno, da nije poučno. Metodije ispoveda kako „Visoko Dupe“ (nav. prema S. Basara), o koje je okačio najviše odlikovanje svoje eparhije namerivši da se u njega uvuče, ne samo da ga nije udostojilo svoga prisustva prigodom dodele, već ni običnog, Bože me prosti, „hendšejka“ (ono kao: „Kad god Vam odgovara, gospodine predsjedniče“).
„Nezavisno od religije, dobri ljudi čine dobro, a loši ljudi zlo; no, ako hoćete da dobri ljudi čine zlo, potrebna vam je religija“, kaže američki fizičar Stiven Vajnberg. Metodije je dobar čovek. Provereno. Znam ga kao poštenog i hrabrog. Međutim, u poslednje vreme čini ozbiljne svinjarije, da ne kažem zlo. I, naravno, kriva je religija – Srpskog sveta
„Gospodine Vučeviću“, veli tako Metodije, „prenesite gospodinu predsjedniku koga, nažalost, nisam imao prilike da sretnem… neka nastavi da sabira srpski narod i da pomaže ovdje u Crnoj Gori, kao što je i do sada pomagao. A srpski narod ovdje će sa svoje strane učiniti sve da majku Srbiju i majku Rusiju nikad ne zaboravi.“
„Da vidimo“, misli se tako Metodije, „granice, ugroženost, Vučić spasitelj, Majka Srbija, Majka Rusija… Jesam li nešto zaboravio? Aha, čekaj, četnici heroji, partizani zločinci? Ne, ne, sve okej, to sam već odradio.“
