Da je Iran tražio vrhovnog vođu oglasom, odziv verovatno ne bi bio sjajan. Moć jeste velika, ali je rizik ovih dana neuporediv, što niko ne zna bolje od čoveka koji je zaista postao lider. Modžtaba Hamnei je u izraelsko-američkim vazdušnim udarima već ostao bez oca, majke, supruge i sestre. A tvrdnja da pripada nepomirljivoj struji iranskog režima, pratila ga je i pre te lične tragedije.
Drugi sin pokojnog vrhovnog vođe Alija Hamneija rođen je 1969. u Mašhadu. Godine 1987, tek što je završio srednju školu, pridružio se Iranskoj revolucionarnoj gardi (IRGC), vojnoj organizaciji koja će pod rukom njegovom oca postati moćnija i od iranske armije. Preživeo je nekoliko krvavih ratnih operacija u klanici iračko-iranskog sukoba, koji se u to vreme bližio kraju, i posvetio se studijama teologije.
Daleko od reflektora
Uprkos prezimenu, nije tražio reflektore, nije se kandidovao za neko od brojnih mesta u kompleksnoj strukturi iranskog političkog sistema, ali decenijama je bio na glasu kao uticajan čovek u očevom krugu moći. Poznavaoci Bliskog istoka univerzalno pominju upravo IRGC kao jedan od izvora njegovog uticaja. Godine 2009, nakon predsedničkih izbora, reformisti su optužili Modžtabu Hamneija da je nezakonito gurao konzervativnog pulena Mahmuda Ahmadinedžada do drugog mandata i da se potom služio paravojnim krilom IRGC da razbija proteste.
Reformisti su 2009. optužili Hamneija da je nezakonito gurao konzervativnog pulena Mahmuda Ahmadinedžada do drugog predsedničkog mandata
Dobrovoljci milicije Basidž bili su ekstremno nasilni i na protestima u januaru ove godine, ali mlađi Hamnei bi u teoriji mogao da bude problematičan izbor i za Irance kojima režim ne smeta. Njegov klerikalni ugled je manji kamen spoticanja. Istina je da Modžtaba Hamnei nije postao ajatolah pre nego što je postao vrhovni vođa, ali taj status nije imao ni njegov otac kada je 1989. zamenio ajatolaha Homeinija. Ako se može suditi po tome kako su mu se obraćali neki čestitari, mlađi Hamnei je u međuvremenu možda već dobio to cenjeno versko zvanje. A ime njegovog oca bi istovremeno moglo da mu bude i snaga i slabost. Modžtaba Hamnei verovatno garantuje ideološki kontinuitet, ali sa njim nastaje i zametak dinastijskog kontinuiteta. Savremeni Iran podignut je upravo na gnevu protiv monarhije, što je uzgred jedan od razloga zbog kojih ga zalivske monarhije ne smatraju prijateljem ni pola veka nakon revolucije.
Manjak entuzijazma
Čim je 88 članova Skupštine stručnjaka proglasilo Modžtabu Hamneija novim vrhovnim vođom, počele su da stižu čestitke i potvrde lojalnosti – od IRGC, od armije, od policije, od šefova sudstva, parlamenta, vlade. Al Džazira je, međutim, u ponedeljak 9. marta nagovestila da bi moglo biti i disonantnih glasova. Njen izveštač iz Teherana je zaključio da je Ali Laridžani, sekretar Vrhovnog saveta nacionalne bezbednosti, „emitovao nešto manje entuzijazma, mada je dodao da je izbor bio zakonit, te da ga podržava“. I spoljnopolitički urednik britanskog Gardijana Patrik Vintur dan ranije je primetio da u Iranu ima uglednika koji smatraju da novajlija nije pravo rešenje za zemlju koja ratuje i misle da je barem vojska trebalo da bude u rukama nekog iskusnijeg – poput Alija Laridžanija.
Spoljnopolitički urednik britanskog Gardijana Patrik Vintur dan ranije je primetio da u Iranu ima uglednika koji smatraju da novajlija nije pravo rešenje za zemlju koja ratuje
Bilo kako bilo, i sam Laridžani je pozvao zemlju da se ujedini oko novog vrhovnog vođe. I eksperti koji imaju simpatija za iranski režim i oni koji ih nemaju, podvlače da Modžtabi Hamneiju predaja u sadašnjem ratu ne pada na pamet, a brojni mudri ljudi ukazuju na to da sukob sa spoljnim neprijateljem često učvrsti režim. To se godinama jasno vidi i u Izraelu, čija je vojska već najavila smrt svakome ko nasledi ili pokuša da izabere naslednika Alija Hamneija.
