Pre dve nedelje slavili smo važan trenutak u životu moje rođake, njen 40. rođendan. Uprkos slavlju, bilo je upečatljivo koliko je pretnja ratom prožimala naše razgovore, potiskujući sve druge teme kao da je njegov dolazak neizbežan. Nekoliko dana kasnije srela sam prijatelja iz Srbije koji je bio u poseti Libanu. Stajali smo na planini iznad Bejruta, čija je obala blistala. Rekla sam mu da bismo, kada bismo imali dvogled, možda mogli da ugledamo Kipar. Prisetila sam se kako su Libanci na tom ostrvu nalazili utočište tokom brutalnog petnaestogodišnjeg građanskog rata od 1975. do 1990. godine. Tada je moj prijatelj pokazao na deo zemlje na južnoj ivici prestonice i pitao: „Šta je ono?“ Odgovorila sam: „To je aerodrom; to je pista s koje bi trebalo da poletiš, pod uslovom da rat ne počne i da ne ostaneš zaglavljen ovde.“
Nekoliko dana kasnije Izrael i Amerika pokrenuli su udare na Iran, rasplamsavši sukob u Persijskom zalivu i označivši početak rata. Rakete, projektili, dronovi i borbeni avioni obasjali su nebo iznad Irana, Omana, Jemena, Bahreina, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katara, Saudijske Arabije, Kuvajta, Iraka, Sirije, Jordana, Izraela i Libana. Posledice tog haotičnog rata do sada su se osetile čak i na Kipru, u Turskoj i Azerbejdžanu. Letovi su obustavljeni, pa je moj prijatelj iz Srbije ostao zarobljen u Libanu. Tek kasnije je evakuisan. U međuvremenu su Libanci, osećajući nadolazeći sukob, u redovima opsedali benzinske pumpe i supermarkete, panično praveći zalihe goriva, hrane, lekova i drugih osnovnih potrepština.
Nema sigurne zemlje
Svi ovi događaji dobili su dodatnu težinu kada je Hezbolah lansirao šest raketa na Izrael dan nakon početka rata u Iranu, što je podstaklo Izrael da započne novi sukob i nastavi neprijateljstva koja traju decenijama. Tog dana srela sam rođaku i bilo mi je zanimljivo kako je ona ove događaje povezala sa iskustvom svoje generacije. Rekla je da su proveli detinjstvo tokom libanskog građanskog rata, adolescenciju pod okupacijom Asadovog režima i više ratova s Izraelom: 1996, 2006, 2023, 2024. i najzad ovaj 2026.
Mnogi ljudi raseljeni su tokom svetog meseca ramazana i našli su se na putevima, pod otvorenim nebom, izloženi hladnoći, ostavljajući za sobom svoje najosnovnije stvari i uspomene
Ta generacija je takođe svedočila nekoj vrsti građanskog rata 2008, kada je Hezbolah zauzeo Bejrut u znak odmazde protiv libanske vlade, koja je donela zakon kojim se ograničavaju obaveštajne sposobnosti Hezbolaha, što je završeno tek kada je vlada povukla svoju odluku. Uz to su tokom dvehiljaditih godina preživeli talase terorizma, bombaške napade i atentate. Danas se i dalje bore sa razornom finansijskom krizom koja je počela 2019. i označila duboki ekonomski slom. Njihova priča dostigla je tragični vrhunac 2020. eksplozijom u luci u Bejrutu, katastrofom koja je bila rezultat spoja dominacije Hezbolaha u zemlji i rasprostranjene državne korupcije.
Priča moje rođake ne govori samo o borbi njene generacije, već pruža i širi kontekst o izazovima s kojima se suočavaju narodi Bliskog istoka u različitim državama, među različitim etničkim grupama, religijama, polovima i generacijama. Nekada su postojale jasne razlike među državama u pogledu bezbednosti: neke su bile utočišta, dok su druge bile u ratu. Danas se to promenilo i nijedna zemlja više nije sigurna. Utočišta više ne postoje. Posledice su dalekosežne, jer ovaj eskalirajući sukob preti da destabilizuje čitav Bliski istok i ima ozbiljne implikacije za Evropu i region Kavkaza.
Ono što ovaj rat čini prekretnicom sadržano je u rečima izraelskog predsednika Isaka Hercoga, koji ga je opisao kao „jedinstven rat… fokusiran rat… sukob koji nastaje u trenutku kada je moguće ostvariti stvarne promene na Bliskom istoku za budućnost“. Opsesija transformacijom Bliskog istoka bila je pokretačka snaga iza izraelske invazije na Liban 1982. i američke invazije na Irak 2003. godine. Kao i svaka velika transformacija, ona zahteva drastične mere i gotovo neizbežno uključuje krvoproliće.
Bolna sećanja
Zanimljivo je kako Libanci sadašnji sukob između Izraela i Hezbolaha posmatraju kroz prizmu izraelske invazije 1982. godine, kada je Izrael stigao do prestonice Bejruta i grad stavio pod opsadu. Samo dva dana nakon izbijanja sadašnjih neprijateljstava, moja rođaka i njena majka došle su u posetu. Pratili smo vesti kada smo čuli izraelsko saopštenje kojim se stanovništvo južnog Libana poziva da napusti određena sela i gradove. Majka moje rođake počela je da se priseća izraelske invazije na jug 1978. godine, kada je Izrael tražio od ljudi da napuste svoje domove kako bi uspostavio tampon-zonu. Živo se sećala kako su raseljeni bili primorani da spavaju na ulicama i pored mora. Misli su joj se vratile na ogromnu ljudsku patnju i bol koje su ti događaji izazvali.
Ona se takođe osvrnula na političke okolnosti koje su dovele do tog trenutka i do opsade Bejruta 1982, čiji je cilj bio proterivanje Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). Za nju su tadašnje akcije PLO-a slične današnjim postupcima Hezbolaha. Obe organizacije deluju kao države u državi koje same odlučuju o ratu i miru. Libansku vladu, tada kao i sada, vidi kao slabu, neodlučnu i rascepkanu zbog verski uslovljenog ustrojstva zemlje. Uvereno je rekla: „Zapamtite moje reči: ako sadašnja libanska vlada ne preduzme ozbiljne korake da razoruža Hezbolah, Izrael će izvršiti invaziju na jug, a ko zna – možda se neće zaustaviti dok ne stigne do Bejruta. Bog neka bude uz narod i ovu zemlju.“
Živim u ratovima od svoje šeste godine. Sedamdesetih, osamdesetih, dvehiljaditih. I još uvek – ratovi, ratovi, ratovi, kazuje jedna Libanka
Podsetila je i da je Hezbolah nastao kao posledica iranske Islamske revolucije 1979. i izraelske invazije na Bejrut 1982. godine. Tvrdila je da će isti sukob između Irana i Zapada, naročito Izraela i SAD, koji je doprineo njegovom nastanku, na kraju odrediti i njegov nestanak. U međuvremenu je stigla vest o izraelskom kopnenom upadu u južni Liban, što je dovelo do masovne evakuacije trećine tog regiona. Cilj je bio uspostavljanje tampon-zone na libanskoj teritoriji. U tom trenutku zavladala je tišina, misli su nam bile uz ljude, njihovu borbu, patnju i neizvesnost.
Dan kasnije izdato je alarmantno naređenje za evakuaciju: svi stanovnici južnog predgrađa Bejruta, u kojem živi oko 700.000 ljudi, pozvani su da napuste svoje domove. Izraelski ministar finansija Bezalel Smotrič upozorio je da bi predgrađe moglo doživeti razaranje slično onome u Gazi. Ova najava izazvala je paniku širom Bejruta. Ulice su se zakrčile dok su ljudi žurili ka severu. Dronovi su ispunili nebo, a poruke na Votsapu kružile su među stanovnicima, savetujući im da otvore prozore kako bi se smanjio rizik od lomljenja stakla u očekivanim eksplozijama. Izraelska kampanja usmerena na južno predgrađe, uporište Hezbolaha i dom mnogih njegovih šiitskih pristalica, predstavlja značajnu eskalaciju u sukobu s Iranom i nosi potencijalno ozbiljne i dugotrajne posledice.
Međutim, neposredne posledice ove situacije najviše se osećaju u Libanu među njegovim raznolikim stanovništvom. Kada je Izrael naredio šiitskim stanovnicima da napuste svoje domove, precizirao je i gde bi trebalo da odu, u oblasti u kojima žive druge verske zajednice Libana, uključujući hrišćane, sunite i Druze. Ova situacija povećava pritisak na svaku zajednicu, podiže tenzije i potkopava društvenu koheziju.
U unakrsnoj vatri
Libanski narod preplavljen je dubokim besom, umorom i strepnjom. U središtu tih osećanja nalazi se raširen osećaj izdaje, koji proizlazi iz uveravanja koje je Hezbolah davao libanskoj vladi da se neće uključiti u tekući sukob. Suprotno tim tvrdnjama, Hezbolah je, sledeći direktive iz Irana, pokrenuo neprijateljstva protiv Izraela, potez koji mnogi smatraju štetnim ne samo za šiitsku zajednicu već i za čitav Liban. Raketni napadi Hezbolaha, predstavljeni kao osveta za smrt iranskog vođe Hamneija, prikazani su kao odgovor na produženi period izraelskih napada na njegove položaje. Ipak, dublja realnost sugeriše da Iran troši zalihe dalekometnih raketa koje mogu pogoditi Izrael i zato pribegava raketama kraćeg dometa. Taj zaokret ogleda se u povećanoj agresivnosti prema zalivskim zemljama i u angažovanju Hezbolaha za napade na Izrael.
Opsesija transformacijom Bliskog istoka bila je pokretačka snaga iza izraelske invazije na Liban 1982. i američke invazije na Irak 2003. godine. Kao i svaka velika transformacija, ona zahteva drastične mere i gotovo neizbežno uključuje krvoproliće
Pokretanjem sukoba s Izraelom Hezbolah je naneo veliku štetu sopstvenom biračkom telu. Mnogi ljudi raseljeni su tokom svetog meseca ramazana i našli su se na putevima, pod otvorenim nebom, izloženi hladnoći, ostavljajući za sobom svoje najosnovnije stvari i uspomene. To je bila stvarnost kojoj smo moja rođaka i ja svedočile razgovarajući sa onima koji su bili primorani da pobegnu. Jedna žena briznula je u plač uz reči: „Gde ljudi da idu?“ Ispričala je kako su upozorenja stigla iznenada dok su porodice postile, pa su u panici bežali bez hrane i pripreme. „Morali smo čak da povedemo i ptice, mačke i pse“, rekla je, oslikavajući strah i haos koji su obavili ljude dok su napuštali domove. Sada na putu, priznala je da ni sama ne zna kuda idu. „Izgubljeni smo“, rekla je. „Samo vozimo… Ne poznajemo ni ove četvrti.“ Druga žena je rekla: „Živim u ratovima od svoje šeste godine. Sedamdesetih, osamdesetih, dvehiljaditih. I još uvek – ratovi, ratovi, ratovi.“ Ovim pogrešno procenjenim potezom Hezbolah je izgubio veliki deo podrške šiitskog stanovništva, koje se oseća iznevereno, besno i napušteno.
Nezadovoljstvo je usmereno i prema libanskoj vladi, koja je vojne akcije Hezbolaha proglasila nezakonitim. Šiitska zajednica oseća se izolovano u suočavanju sa sopstvenim ranjivostima. Istovremeno, šira libanska javnost smatra da je reakcija vlade nedovoljna i reaktivna, posebno u odsustvu konkretne strategije za razoružavanje Hezbolaha. Libanska vojska okleva da upotrebi silu iz straha od ponovnog rasplamsavanja građanskog sukoba. U međuvremenu Izrael i Sjedinjene Države ostaju čvrsti u svom cilju da razoružaju Hezbolah, čak i ako to zahteva opsežniju vojnu invaziju na Liban nalik onoj iz 1982. godine. Tako se Libanci nalaze uhvaćeni u unakrsnoj vatri sukobljenih interesa Irana, Izraela i neefikasne političke elite.
Izdato je alarmantno naređenje za evakuaciju: svi stanovnici južnog predgrađa Bejruta, u kojem živi oko 700.000 ljudi, pozvani su da napuste svoje domove. Izraelski ministar finansija Bezalel Smotrič upozorio je da bi predgrađe moglo doživeti razaranje slično onome u Gazi
Oni koji su zahvaćeni ovim sukobima često istovremeno izražavaju zamerke prema više strana, odbijajući polarizovana svrstavanja. Moguće je kritikovati vladu, biti sumnjičav prema vojsci, nezadovoljan Hezbolahom i razočaran Izraelom. Istovremeno, neki upozoravaju na ozbiljnost situacije i njene društvene i ekonomske posledice. Kako je jedan mladić rekao: „Ovo je verovatno najveća kriza raseljavanja u istoriji Libana. Mogli bismo svedočiti širokom društvenom raspadu i osiromašenju, uz mogućnost sporadičnih sukoba i nasilja.“ Zbog toga raste bojazan da bi Liban mogao da prestane da bude društvo koje s vremena na vreme zahvate ratovi i da se pretvori u društvo u kojem rat postaje stalno stanje i osnovni okvir života. Put ka oporavku vodi kroz izgradnju države, cilj koji ostaje nedostižan dok ne dođe do kolektivnog razumevanja razlike između verskih identiteta i nacionalnih interesa, razlike koja još nije zaživela među većinom Libanaca.
Nakon što sam svedočila patnji ljudi i čula njihove brige, setila sam se jednog teksta koji postavlja pitanje: „Koliko ratova čovek može da izdrži u jednom životu? Gledajući na Liban i Bliski istok, odgovor je očigledan: mnogo.
