Jedan od postojanih repertoarskih tokova Ateljea 212, bar od početka devedesetih godina prošlog veka, jesu tzv. lake komedije (određenje denotira žanrovske specifičnosti, a ne bi trebalo da konotira, iako se to često dešava, i estetsku vrednost), u rasponu od renesansne komedije Svećar Đordana Bruna do vodvilja Knjeginja od Foli Beržea Žorža Fejdoa. Ovaj tok je paralelan, prateći u odnosu na glavnu struju repertoara komedije u Ateljeu 212 koja je, od njegovog osnivanja, nosilac umetničkog identiteta ovog pozorišta, a to su one oporije, mračnije podgrupe ovog žanra, kao što su tragička farsa ili komedija apsurda, ponekad i s primesama komedije mentaliteta, čiji su autori i domaći i strani (Beket, Žari, Aleksandar Popović, Dušan Kovačević…).
Komad Fedora Šilija Oda radosti spada u ovaj prateći tok, jer je u pitanju žanrovski čisto napisan vodvilj. Radnja se dešava u međuratnom Beogradu u veoma dekadentnoj, aristokratskoj, mađarsko-srpskoj familiji koja je, usled neodgovornog, rasipničkog stila života, upala u finansijske nevolje, a kako ne ume da stegne kaiš, a još manje ume da radi, jedini spas vidi u ženidbi svog najmlađeg člana, koji je stidljiv te za brak nespreman, sa prebogatom, trudnom, od njega starijom zavisnicom od alkohola i opijata. Glavnu priču razrađuju i komički obogaćuju situacije kao što su hipnotisanje u funkciji lečenja stidljivosti, prepoznavanje i spajanje davno razdvojenih ljubavnika, deluzija jednog grmalja iz Čačka da je španski ambasador. Vodviljske situacije su dramaturški vešto uvezane, a krokiji ovih pre svega pohlepnih, ličnim interesom rukovođenih likova jasno ocrtani… Međutim, problem drame nalazi se u lokalizaciji radnje, jer da nije imena likova i vrlo sporadičnih referenci na društvene prilike, nipočemu se ne bi dalo zaključiti da se radnja dešava u okruženju u koje je, ispostavlja se samo nominalno, smeštena. To je šteta jer ima toliko legendi iz miljea tog dekadentnog međuratnog Beograda koje bi osočile priču i učinile je plastičnijom, a isti kvalitet se mogao dobiti, ako autor nije bio sklon istraživanju, i samo na bazi imaginacije.
Vodviljske situacije su dramaturški vešto uvezane, a krokiji ovih pre svega pohlepnih, ličnim interesom rukovođenih likova jasno ocrtani
Gordan Kičić svojim je bravuroznim tumačenjem patološkog zavodnika grofa Andrenjija, čija je glavna akcija eskiviranje posledica raskalašnog života, zadao je, u pogledu fizičke radnje, tempo-ritma, karakterizacije lika (ovlašne, ali oštre i precizne), smernice za vodvilju najprimereniji način igre. On je te smernice postavio i kao tumač glavne uloge, ali i kao reditelj predstave, koja je, zapravo, njegov autorski projekat. Od svih partnera najbolje ga je pratila Milica Trifunović, koja je, groteskno zaoštreno, s vrlo bizarnom mimikom, pogrbljenim stavom i posrtanjem, takođe bravurozno donela lik bogate naslednice sklone promiskuitetu i psihoaktivnim supstancama. Za njima nije zaostajao, u pogledu žanrovske preciznosti, ni Stefan Bundalo kao gorostasni, sumanuti, ufiksirani i na oružju lak Rajko iz Čačka, alijas španski ambasador. Ostali glumci su varirali nešto drugačije komičke registre, od kojih je većina sama po sebi dobro funkcionisala, ali je donekle narušavala žanrovsku doslednost i preciznost igre.
Kostimi iz epohe Snežane Veljković pružili su značajan doprinos postavci likova, jer su ih jasno generacijski, staleški i karakterno izdiferencirali. Scenski dispozitiv za vodvilju primeren dinamičan mizanscen i fizičku radnju, s puno trčanja, brzopoteznih uzmicanja, posrtanja, skrivanja (koreografija Milan Gromilić i Nebojša Gromilić) pružio je dekor Gorčina Stojanovića, crno-beli, (stilizovano) modernistički salon, s galerijom, stepeništem i, naravno, brojnim vratima.
Na kraju se treba vratiti na pitanje repertoara, preciznije njegovog društvenog konteksta, a koje se ovde izdvaja kao jedno od najznačajnijih. Repertoar lakih žanrova u Ateljeu 212 razvija se, kao što smo istakli, u ranim devedesetim, u doba najžešćih ratnih dejstava na teritoriji bivše Jugoslavije, a za koja su nas lagali da nisu rukovođena iz Beograda. Upravo zbog neprikladnosti ovakvog repertoara u takvom kontekstu, prve godine te decenije u istoriji Ateljea 212 uveliko su, u teatrološkim istraživanjima nedavne prošlosti srpskog teatra, označene kao neslavne. Današnje vreme se nikako ne može poistovetiti s onim, ali je, ipak, činjenica da i sada živimo u okruženju opšteg nasilja koje su, ovog puta, srpske vlasti usmerile ka unutra, ka svojim građanima (uzgred, reč je o personalno istoj političkoj ekipi). Dakle, posmatranoj u njenom sopstvenom žanrovskom okviru, predstavi Oda radosti nema šta mnogo da se zameri, ali je veoma upitno da li je to primeren izbor za ovakvo vreme. Ima li mesta vodvilju (ne odnosi se na oporije podžanrove komedije!) u doba nasilja, to je pitanje na koje će svako od nas imati svoj odgovor.
