Istekom ugovora Novi START nisu uklonjeni samo brojčani limiti nuklearnih arsenala Rusije i Sjedinjenih Država. Prestankom važenja sporazuma demontiran je čitav jedan sistem zajedničkog znanja – inspekcija, razmene podataka i režima obaveštavanja – koji je omogućavao verodostojnu posvećenost obavezama proisteklim iz tog sporazuma.
Ovakav ishod odražava više od neuspeha neke pojedinačne politike. On reflektuje pogled na svet Donalda Trampa – nazovimo to epistemologijom osobe koja sklapa dilove. Sa tog stajališta, trajno institucionalno znanje nije prednost, već ograničenje. Pregovori nisu kumulativni procesi kroz koje države vremenom saznaju više jedna o drugoj, već pojedinačne transakcije u kojima su poluga uticaja važnije od istorijskog pamćenja.
Otud Trampova samouverenost da izaslanike-amatere poput Stiva Vitkofa i Džareda Kušnera – neopterećene znanjem o prethodnim pregovorima – šalje da rešavaju izuzetno složene konflikte. Posmatrano iz te perspektive, neiskustvo nije teret, već kvalifikacija.
U Trampovom svetu, pregovori nisu kumulativni procesi kroz koje države vremenom saznaju više jedna o drugoj, već pojedinačne transakcije u kojima su poluge uticaja važnije od istorijskog pamćenja. Zato izaslanike-amatere poput Vitkofa i Kušnera – neopterećene znanjem o prethodnim pregovorima – šalje da rešavaju izuzetno složene konflikte
Trampova poslovna karijera – ispunjena stotinama sporova oko plaćanja s izvođačima i dobavljačima – nudi poučan uvid u jedan mikrokosmos. Njegovi bivši saradnici opisuju uobičajenu praksu: agresivno pregovarati, a zatim ponovo otvoriti pregovore nakon što je posao obavljen, i tako poslovne partnere praktično primorati da prihvate manje iznose, ili se pak upuste u skupe sudske sporove. Stručnjaci za ugovorno pravo ovaj način poslovanja opisuju kao „rasprodaju dobre volje“ – izvlačenje vrednosti trošenjem reputacionog kapitala umesto njegovog očuvanja.
Ista logika očigledna je i u Trampovom pristupu savezništvima. Njegova učestalo ponavljana tvrdnja kako evropski saveznici moraju da „plaćaju“ za američku zaštitu – u kombinaciji sa sugestijama da Rusija treba da se oseća slobodnom da „radi šta god hoće“ s onim članicama NATO koje ne poštuju obaveze (kada je reč o budžetskim izdvajanjima za odbranu, prim.) – više nalikuje ucenjivanju nego tradicionalnoj diplomatiji raspodele tereta.
Ali Tramp nije mafijaški bos. On nije u stanju da održi reč. Čak i dok se evropskim saveznicima govori da povećaju izdvajanja za odbranu kako bi obezbedili američku zaštitu, oni su primorani da sumnjaju u posvećenost Amerike garantovanju uzajamne odbrane na koju su se obavezale sve članice NATO. Rezultat takvog stanja nalikuje na zaštitni reket koji se naplaćuje, ali se zaštita koja bi time trebalo da bude obezbeđena uskraćuje.
Takva dvoličnost može biti profitabilna pod veoma specifičnim uslovima. Najbolje funkcioniše u jednokratnim interakcijama, kada strane ne očekuju da će ponovo imati posla jedna s drugom, i kada informacije o prošlom ponašanju ne mogu lako da se prošire. Trampov geografski disperzivni poslovni model – hotel na jednom tržištu, kazino na drugom, licencni sporazum na nekom trećem mestu – neobično dobro odgovara ovim uslovima.
Međunarodna diplomatija ne funkcioniše na taj način. Odnosi između država nužno podrazumevaju ponavljanje. One međusobno motre jedna na drugu, razmenjuju obaveštajne podatke i kolektivno ažuriraju očekivanja. Reputacija nije lokalna; ona je globalna i kumulativna. O vladi koja istupi iz nekog sporazuma sud stiče ne samo neposredni partner s druge strane stola, već i svaka druga država koja procenjuje svoje buduće obaveze.
Zato gubitak ugovora Novi START ima značaj koji daleko prevazilazi američko-ruske odnose. Taj sporazum je održavao zajedničku epistemsku infrastrukturu: inspekcije na licu mesta, razmenu telemetrijskih podataka i izveštavanje o premeštanjima arsenala. Ti mehanizmi umanjivali su neizvesnost. A kada je reč o nuklearnom odvraćanju, umanjivanje neizvesnosti često ima jače stabilizirajuće dejstvo od redukovanja arsenala. Režimi verifikacije nisu birokratski dodaci kontroli naoružanja; oni su mehanizmi pomoću kojih se države na kredibilan način obavezuju kako će postupati sutra.
Kada verifikacije više nema, nastalu prazninu popunjava sumnja. A u kontekstu nuklearne strategije, sumnja jača sama od sebe. Svaka strana mora da pretpostavi najgore o tuđim sposobnostima i namerama. Racionalan odgovor postaje diverzifikacija rizika – raspoređivanje više bojevih glava, podizanje nivoa pripravnosti i ubrzanje programa modernizacije. Trka u naoružanju, u tom smislu, nije uvek proizvod agresivne namere. Ona je često rezultat propasti sistema uzajamnog informisanja.
Kada glavni arhitekta bezbednosnog poretka ustanovljenog nakon 1945. demonstrira ravnodušnost prema institucionalnom kontinuitetu, druge države racionalno skraćuju svoje vremenske horizonte. Međunarodni sistem postaje manje fokusiran na budućnost ne zato što države iznenada počinju neodgovorno da se ponašaju, već zato što se krune informacione osnove dugoročne uzdržanosti.
U osnovi ovih izbora nalazi se dublji sukob oko političkog vremena. Ključna razlika nije između lidera kojima je stalo do budućnosti i onih kojima nije; ona je između dva poimanja kako će se upravljati budućnošću.
Institucionalno vreme je kumulativno. Ono zavisi od stručnosti, sistema provere, saveza i sećanja. Poverenje se gradi polako, a održava ga čitav niz administracija, pa čak i generacija.
Epizodno vreme je transakcijsko. Pregovori su dramatični susreti glavnih aktera, od kojih se svaki najvećim delom neobavezujuće odnosi prema prošlosti, a samo je labavo limitiran budućnošću. Uspeh se meri trenutnim ishodom, a ne trajnošću postignutog dogovora. Kada Tramp obećava da će okončati ratove za jedan dan, to nije samo hvalisanje; to je ukidanje budućnosti kao nečega što podrazumeva proces, zahteva strpljenje, kultivisanje i ulaganje.
Epistemologija osobe koja sklapa dilove inherentno je epizodna. Duboko poznavanje partnera može izgledati kao teret, a ne kao prednost. Razumevanje ograničenja koja su oblikovala prethodne sporazume može da bude doživljeno kao slabost, a ne kao realizam. Institucionalno pamćenje postaje oblik zarobljenosti prošlošću, umesto resurs za snalaženje u budućnosti.
Ali nuklearna stabilnost pripada institucionalnom vremenu. Odvraćanje ne zavisi samo od sposobnosti već i od predvidljivih očekivanja o tome kako će se te sposobnosti razvijati. Kada su sistemi verifikacije potkopani, države ostaju ne samo bez ograničenja, već i bez zajedničkih načina interpretiranja postupaka druge strane. Pretpostavke najgoreg mogućeg razvoja događaja postaju racionalne podrazumevane pozicije.
Na njujorškom tržištu nekretnina je epistemologija osobe koje sklapa dilove na kraju naišla na svoju prirodnu granicu. Izvođači radova, banke i dobavljači koji su jednom izvukli deblji kraj poslujući sa serijskim prevarantom Trampom jednostavno su odbili da ponovo ulaze u poslovne aranžmane s njim
Epistemologija osobe koje sklapa dilove pretpostavlja da se, ako pregovori ne uspeju, može ustati od stola i iznova pokušati s nekim drugim. U nuklearnoj strategiji nema sledećeg tržišta, nema novog partnera i nema druge šanse da se ispravi katastrofalno pogrešna procena.
Na njujorškom tržištu nekretnina je epistemologija osobe koje sklapa dilove na kraju naišla na svoju prirodnu granicu. Izvođači radova, banke i dobavljači koji su jednom izvukli deblji kraj poslujući sa serijskim prevarantom Trampom jednostavno su odbili da ponovo ulaze u poslovne aranžmane s njim. Takva njegova reputacija počela je da se odražava na praksu.
Ali to nije slučaj i s američkim biračkim telom, koje je u dva navrata mesto predsednika poverilo čoveku čija je definišuća poslovna veština bila izneveravanje poverenja koje su mu drugi ukazali. Hoće li se ispostaviti da je takvo stanje stvari ozbiljno štetno ili nepovratno katastrofalno ostaje da se vidi. Ali istek ugovora Novi START treba da razjasni jednu stvar: Trampova spremnost da pogazi preuzete obaveze nije unutrašnji problem Amerike, pa čak ni problem odnosa s evropskim saveznicima. To je planetarni problem. Po prvi put za više od pola veka, za oko 8.000 bojevih glava u arsenalima dve zemlje ne važe obavezujuća ograničenja i nema sistema verifikacije. Zastrašujuće je saznanje da nuklearnu stabilnost, građenu decenijama, u roku od nekoliko meseci može da demontira lider koji veruje kako samo „gubitnici“ daju obećanja kojih moraju da se drže.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
