16. januar
Skoro da ne prođe mesec, a da mi prijatelj, poznanik ili kolega ne najave da se sele u Sloveniju. Razlog je skoro uvek isti: deca.
Ne iznenađuje me, a i drago mi je, na tri načina. Prvo, deca će se ipak oblikovati u normalnijoj, evropskoj sredini. Sistem curi u nas na mnogo suptilnih načina, pa je tako i ovde. Drugo, svako mlađi bi morao da provede neko vreme živeći u razvijenim zemljama, ne samo zbog usavršavanja u struci, već i usavršavanja u razumevanju šta je „uređeno“ i demokratsko društvo (koliko god da i ona imaju svoje probleme, razlika od nas je i dalje frapantna). Treće, neće biti daleko, što znači da brzo mogu i da skoče nazad, jednom kada sistem počne da se menja, i da ta svoja strana iskustva donesu i ovde.
Slovenija je za život u modernom svetu, posebno na Balkanu, ono što je naša planeta za mogućnost života u univerzumu: „Goldiloks“ mesto, politički ni previše vruće ni previše hladno, mesto bez ideoloških ekstrema, mesto utišanih strasti – u poređenju sa okruženjem i svetom – drugim rečima, jedan od poslednjih bastiona „prave“ socijalne demokratije (ili hrišćanskog socijalizma, ako vam se više sviđa taj ugao).
Slovenci su patriote, ali su uspeli da izbegnu masovni nacionalizam; „svoji su“, ali su i vrlo „jugoslavenski“; vrlo su prosperitetni, ali ne vole kada se bogatstvo pokazuje i kada se bogati „tajkunišu“; „mačka i mečka“ biznismeni su, tako… južnjačka stvar; Murgle, Rožna dolina i deo Bežigrada su njihova „Dedinja“, tu živi njihova elita, ali su kuće daleko od histerične opulentnosti ili kvadraturske manije u Srbiji i Hrvatskoj; u Sloveniji su antifašistički i antikapitalistički grafiti na svakom koraku; Slovenci su odlični u biznisu, ali većina ne voli neoliberalizam; deo su globalnog kapitalizma, sa jakom socijalnom državom; grade dosta, ali je dobar deo te novogradnje državno podržana „socijalna“ gradnja; kultura im je veoma važna, kao i čistoća zemlje; i samostalni umetnici imaju regulisani staž i socijalno; svi kukaju na korupciju, ali imaju puteve kao ogledala koji se ne raspadaju posle šest meseci.
Slovenija je za život u modernom svetu, posebno na Balkanu, ono što je naša planeta za mogućnost života u univerzumu: „Goldiloks“ mesto, politički ni previše vruće ni previše hladno, mesto bez ideoloških ekstrema, mesto utišanih strasti – u poređenju sa okruženjem i svetom – drugim rečima, jedan od poslednjih bastiona „prave“ socijalne demokratije
I geografski su „zlatokosna“ zemlja: jednim krajem na moru, jednim u Alpima, jednim u vinskim brdima Gorice, jednim u termalnim izvorima Panonije… Par sati vožnje na severozapad, u carstvu ste pica i tartufa; par sati na sever, bečka melanž kafa; par sati na istok, eto ćevapa i somuna… Kao i svi drugi narodi, imaju svoje budale i mufljuze, mračnjake i oportuniste, ali ih, za sada, drže pod kontrolom.
Drugim rečima, Slovenija je trenutno jedno od najprijatnijih mesta za život na zemlji. Čak i naši taksisti, obično iz Bosne ili Republike Srpske, koliko god da kukaju za svojim rakijskim kazanom i ražnjem, ne žele da se vrate, vole svoju penziju i svoj miran kraj, ne vole „propise“, ali još manje vole „ono dole kod nas“.
Nenamerno, jer znam da nas većina Slovenaca ne mrzi, naprotiv, oni nam pokazuju i jednu prefinjenu strategiju umanjenja konkurencije u komšiluku: srpskim rečima objašnjeno, najbolji način da „komšiji crkne krava“ je da od te krave skloniš svakoga ko tu kravu zna da hrani, leči, timari i umnožava. Kada kravu ostaviš budalama i neznalicama, sva vajda koju oni od nje imaju je da je zakolju.
To se sada dešava Srbiji.
18. januar
Ne bi trebalo da mi bude smešno, ali jeste… Pepa Pig crtać preveden na „navijački“ srpski je sjajna, na momente brutalna, parodija jednog dela naše svakodnevice. Za mene, većeg dela, za moju ženu manjeg – ona je manje cinična od mene. Ipak, previše je situacija iz života, i u prošlosti i sada, da bih ovo odbacio samo kao bizarni kuriozitet društvenih mreža.
Kada se strip koji je oličenje nevinosti i „maloengleske“ srednjeklasne umivene svakodnevice sinhronizuje na brutalni psovački diskurs srpske ulice, solitera ili predgrađa, čovek se štrecne. Samo naizgled je duhovito. Nama.
Da, mnogo puta u životu i meni se desilo i video sam (i na žalost i dalje vidim) da otac i majka i deca i tetke i strine i vozači autobusa i učitelji(ce) pričaju tako: grubo, psovački, prostački, agresivno… Trgne se čovek koji dugo živi „napolju“ na to. Odvikneš se od toliko nesvesnog psovanja, od te automatske agresije, od diskursa kome se gade nijanse, balans, bazična pristojnost. Pokušaj da se nešto objasni iz više uglova je „sereš“; ponekad imam utisak da su pridevi zamenjeni psovkama, kao i dobar deo glagola… Da ne kaljam kolumnu, svako može da se seti bar nekoliko ovih primera.
Da, mnogo puta u životu i meni se desilo i video sam da otac i majka i deca i tetke i strine i vozači autobusa i učitelji(ce) pričaju tako: grubo, psovački, prostački, agresivno… Trgne se čovek koji dugo živi „napolju“ na to. Odvikneš se od toliko nesvesnog psovanja, od te automatske agresije, od diskursa kome se gade nijanse, balans, bazična pristojnost
Ova Pepa parodija mi je mnogo brutalnija od mračnih modernih domaćih filmova baš zato što je diskurs radikalno izmešten, baš zato što originalni glasovi ovde deluju kao neka vrsta ogledala za naše dnevne ogrubelosti. I u najvećoj gužvi Londona retko čujem psovke na ulici, a gde ih i bude obično su u pitanju pijani ili hip-hoperi.
Ili sam samo to ja postao previše „fini“ u svojoj kulturnoj izolovanosti i intelektualnim idealima? Previše „mek“ za realnosti sadašnjeg sveta, posebno van Elizijuma biblioteke i „finog“ sveta u kome obitavam? Previše ušuškan, previše srednjeklasan…
20. januar
„Sila je poslednje utočište neposobnih“ rekao je davno Isak Asimov u svojoj čuvenoj Zadužbini.
To se vidi u Iranu, to se vidi u Srbiji. Oba režima se noktima drže za goli život, u Iranu mnogo brutalnije, velika je to zemlja i bogata, ima tu mnogo još da se pljačka, a i režim je – za razliku od naših plastičnih „Temu“ patriota i pravoslavaca – prava, duboko mračna i psihopatska teokratija. Šta je desetak hiljada mrtvih za očuvanje režima i vere?
Kod nas, režim zna da je nadbrojan, pa se pruža i prema tom guberu. Poneka čarka, ima prebijanja, maltretiranja su otpuštanjima, pritvorima, sudskim tužbama za duševni bol (od strane ljudi koji očigledno nemaju dušu) i lokalnim ucenjivanjima radnim mestom ili sitnim podmićivanjem. Kao i u Iranu – a ovo je priručnik svih modernih diktatura – „hakeri“ su takođe deo priče.
Režim ne može da obori gromadu protesta u jednom udaru, to je očigledno, pa mu samo preostaje da u nju kljuca i da je kruni sa mnogo strana. Malobrojni nezavisni mediji su deo te strategije. Kada pretnje redakcijama i pojedinačnim novinarima ne funkcionišu, kada je „trolovanje“/“botovanje“ izgubilo svoju oštricu, ostaje ometanje i privremeno gašenje njihovih profila na društvenim mrežama.
Kod nas, režim zna da je nadbrojan, pa se pruža i prema tom guberu. Poneka čarka, ima prebijanja, maltretiranja su otpuštanjima, pritvorima, sudskim tužbama za duševni bol (od strane ljudi koji očigledno nemaju dušu) i lokalnim ucenjivanjima radnim mestom ili sitnim podmićivanjem
Pored standardnog preuzimanja naloga, kada je bezbednost slaba, jedna od taktika je veštačka brza inflacija broja „pratilaca“ na nalogu, i po nekoliko desetina hiljada u roku od nekoliko sati, što kreira dodatne probleme: može da okine “antibotovske“ mere na samoj platformi (na primer, Instagram) ili da ti „pratioci“ počnu da masovno objavljuju sadržaj zbog koga nalog može da bude suspendovan. To se sada desilo nekoliko puta.
Srećom, ima „naših“ svuda, pa i u vrhovima svetskih digitalnih platformi, pa su pomogli da se nalozi vrate. Ova igra mački i zmija će se, očigledno nastaviti. Kao podsećanje, mačke imaju mnogo brže reflekse od zmija.
21. Januar
Ivan Minić i njegovo Pojačalo su kao Maršal domaće v/podcast produkcije: ne samo sveprisutni, nego i uvek pouzdani u svojoj izvrsnosti; moćan, pun i inspirativan glas i, bukvalno, pojačalo svesti (i inspiracije) o zanimljivim i talentovanim ljudima oko nas. Pojačalo uvek ide „do 11“…
Ivan je, i za sebe i za nas, kreirao novu vrstu terapije: nepoznatom izvrsnošću. Svaka epizoda me iznenadi na isti način na koji, znam, i mnoge druge: pa kako je moguće da ja za njega/nju nisam znao!? Plejada izvrsnih umova očigledno leti ispod našeg kolektivnog radara, ispod idiotluka estrade, dnevne politike, raspada i opšteg utiska da smo intelektualno opustošeni, nesposobni, neznalice, lopovi i lenštine. Nismo svi, samo naša vladajuća garnitura i njihovi sateliti.
Ispod (iznad?) tog mraka je konstelacija zvezda, ličnosti koje su pronašle smisao svog života u tome što rade i u čemu su vrlo dobre. Umovi koji vide prilike tamo gde je većina nas drugih slepa. Mudri ljudi, iako ne uvek i u godinama, ljudi koji su prošli svašta, „izmislili se“ više puta u životu, ljudi sa energijom, optimizmom ili makar stabilnim, solidnim zen realizmom života koji postoji da bi se njime upravljalo, ne da bi nam se samo dešavao. Namerno ovde ne koristim taj besmisleni izraz „uspešni“ jer niti postoji univerzalna definicija tog pojma, niti je ono što mase pod time podrazumevaju dobro: kao što to jednom lakanovski reče Rambo Amadeus, „uspeh je neuroza neoliberalizma“.
Pojačalo je za mene kao alternativna regrutna lista za lica koja mogu da pomognu u izgradnji novog društva: šta god da nam bude trebalo, u njemu je gostovao neko ko je u tome već dobar… Samo treba da ih pitamo
Pojačalo je mentalno sklonište i, što kaže Zoran Janjetov, resetište: mesto za štelovanje mentalne optike (reset) i popunjavanje naših rezervoara nade. Ivanovo Pojačalo nam daje jednu vrlo vrednu i vrlo jednostavnu poruku: uprkos raspadu, uprkos svesnim naporima režima da nas svuče u blato korupcije, nepotizma i nesposobnosti, talenta oko nas – zapanjujuće, neočekivano – ima; pitanje je samo da li ćemo ga, u novoj priči, iskoristiti.
Pojačalo je za mene kao alternativna regrutna lista za lica koja mogu da pomognu u izgradnji novog društva: šta god da nam bude trebalo, u njemu je gostovao neko ko je u tome već dobar… Samo treba da ih pitamo.
22. januar
Novo značenje akronima MAGA: Make America Go Away. Ubrzano raste u popularnosti.
Sada već sa sigurnošću možemo da kažemo dve stvari vezane za istoriju i za ponašanje pojedinaca koji upravljaju svetskim silama.
Prvo je večno pitanje da li pojedinci oblikuju istoriju ili okolnosti. Tramp, Putin i Si Đinping su nam dobro odgovorili na to pitanje. Sa druge strane, „okolnisti“ bi mogli da kažu da nijedan od njih ne bi postao to što jeste da neoliberalizam i njegova tehnološka platforma društvenih mreža – koje je svet progutao bez razmišljanja, kao i svu đubre-hranu koju tako uspešno promoviše – nije stvorio uslove za to razaranjem tradicionalnog socijalno-demokratskog okruženja principijelno baziranog na racionalnosti i empatiji. Novi mračnjaci su simptom, ne uzrok…
Drugo su nedoumice oko mentalnog zdravlja Donalda Trampa. Sada je više nego očigledno da su njegove bizarne akcije i još bizarnije proklamacije takođe simptom: starca sa ubrzano smanjujućim kognitivnim sposobnostima, „vreće nagona“ kako ga je jednom nazvao jedan od domaćina britanskog popularnog političkog podkasta, interne oluje beskrajne sujete, oštećenog ega, infantilizma, malog obrazovanja i vulkana neuroza. Jedino što takva osoba i može da uradi je da oštećuje sve oko sebe, bez obzira prema logici ili dugoročnoj šteti za samoga sebe.
Mi smo mislili da će Putin, suočen sa sopstvenom smrtnošću, zbog toga povući i svet u raspad. Ispostavilo se da to za njega, sa mnogo više resursa i mnogo više kukavičluka sistema oko njega, radi Tramp. Amerika kao društvo ima još jednu ili dve šanse da potisne najgore demone svoje duše. Bez toga, i njoj i nama predstoje neki vrlo mučni dani
U tom univerzumu nema poštovanja, integriteta i saradnje, samo jedna gigantska crna rupa koja proždire sve oko sebe, da bi na kraju proždrala i samu sebe.
Mi smo mislili da će Putin, suočen sa sopstvenom smrtnošću, zbog toga povući i svet u raspad. Ispostavilo se da to za njega, sa mnogo više resursa i mnogo više kukavičluka sistema oko njega, radi Tramp. Amerika kao društvo ima još jednu ili dve šanse da potisne najgore demone svoje duše. Bez toga, i njoj i nama predstoje neki vrlo mučni dani.
