Misao da fokus na ono što je izvodljivo danas donosi više rezultata nego vizija koja nema put do ostvarenja idealno opisuje političku borbu protiv režima u Srbiji godinama unazad, a posebno poslednjih godinu dana.
U svim sferama života: bilo u privatnim, porodičnim ili prijateljskim odnosima, kao i na primer u prosveti, biznisu, kod lekara, u sportu, itd, prenošenje jasnih poruka jedan je od ključnih uslova za uspeh. Politički marketing i komuniciranje političke poruke nisu izuzetak. Potvrđeno je empirijski kroz stotine, hiljade kampanja. Retki izuzeci samo dodatno potvrđuju pravilo.
U potpuno nefer političkoj borbi, koja se odigrava u vanrednim uslovima, odnosno neuslovima, protiv režima kakav imamo u Srbiji, ciljevi moraju biti jasno postavljeni, a komunikacija hirurški precizna. Sa druge strane je mašinerija koja ne prašta greške, dok je između priličan broj sluđenih građana, odnosno glasača od kojih mnoge treba prevesti na „pravu” stranu. Niko ne očekuje da će bilo koji politički akter izaći i javno reći svoje mane ili limite, ali jednako je pogubno obećavati to jest komunicirati megalomanske a ujedno potpuno nejasne ciljeve. Upravo jedno od takvih obećanja koja slušamo veoma često u proteklih godinu dana jeste da je uz promenu aktuelnog režima neophodno promeniti ceo sistem.
„Promena celog sistema” je slična naduvanom balonu – deluje veliko a zapravo je iznutra šuplje. Još jedna u nizu „revolucionarnih”, političkih floskula koje nisu jasne ni onima koji ih izgovaraju, još manje onima koji treba da ih „popiju”.
Obećanje promene celog sistema je slično naduvanom balonu – deluje veliko, a zapravo je iznutra šuplje. Još jedna u nizu revolucionarnih političkih floskula koje nisu jasne ni onima koji ih izgovaraju, još manje onima koji treba da ih čuju
Srbija je 24. septembra 2000.godine glasala da krene putem civilizovanog sveta i stvori normativni i institucionalni poredak po uzoru na razvijenije demokratije Evrope i sveta. Može se diskutovati o brzini kojom se tim putem ide, ali je činjenica da su sve vlasti i sve vlade u poslednjih dvadeset pet godina taj put nastavljale, sa manje ili više uspeha. Đinđićeva vlada je obnovila članstvo u Ujedinjenim nacijama, MMF-u, Svetskoj banci i Savetu Evrope. Koštuničina vlada je započela i završila pregovore sa Evropskom unijom o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, Cvetkovićeva je izdejstvovala bezvizni režim i status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, sve do poslednjih desetak godina i Vučićevih vlada koje, barem nominalno, usklađuju zakonodavstvo i ostale standarde kao deo pregovaračkog procesa. Srbija je već sedamnaest godina samostalna, parlamentarna republika, predstavnička demokratija sa proporcionalnim izbornim sistemom i sa, ustavom definisane, tri grane vlasti.
Ono što nije definisano nijednim zakonom, propisom ili uredbom (još uvek) a živimo svaki dan, jeste uzurpacija države od strane političke organizacije sa snažnim obeležjima organizovanog kriminala. Manifestacija kidnapovanja svih državnih institucija zarad lične i finansijske koristi i demonstracije moći malog broja članova organizovane kriminalne grupe zvane Srpska napredna stranka vidljiva je u svakom aspektu života: sudstvu, školstvu, zdravstvu, ekonomiji, infrastrukturi, zakonodavstvu, socijalnoj zaštiti, kulturi, sportu, itd.
Dakle, imamo grupu koja zloupotrebljava (vrlo izvesno čineći krivična dela) celu državu. Zar nije onda sama promena tih ljudi dovoljna za početak „ozdravljenja“ celog društva? Ako se obećava „promena čitavog sistema“, a ne samo režima, na šta se konkretno misli? Ideja je mnogo, Srbija može da postane monarhija, može da uvede većinski izborni sistem, može i da umesto jedne izborne jedinice ima više, možemo da ukinemo 3 grane vlasti, da damo predsedniku veća ili sva ovlašćenja, možemo i da ukinemo skupštinu kao format predstavničke demokratije i ovlastimo plenume da donose odluke, da ukinemo PDV ili potpuno ukinemo doprinose na plate, vratimo samoupravljanje. Ili eventualno da ukinemo lokalne samouprave i prenesemo nadležnosti na okruge, eventualno regionalizujemo zemlju. Možemo da počnemo da vozimo levom stranom, i to je neki sistem.
Ideja i predloga je bezbroj, ali suština je samo jedna. Ukoliko ništa od gore navedenog ne planiramo da uradimo, onda ne treba obećavati promenu sistema, jer to ama baš ništa ne znači. Pritom, kolebljivim glasačima ali i onim odlučnijim, unosi dodatnu dozu neizvesnosti odnosno nesigurnosti. Sve ovo, naravno, ne znači da sistem nije potrebno unapređivati i popravljati – ali razlika između reforme sistema i njegovog „potpunog menjanja” nije semantička, već politički presudna. Posebno u kratkom roku.
Manifestacija kidnapovanja svih državnih institucija zarad lične i finansijske koristi i demonstracije moći malog broja članova organizovane kriminalne grupe zvane Srpska napredna stranka vidljiva je u svakom aspektu života: sudstvu, školstvu, zdravstvu, ekonomiji, infrastrukturi, zakonodavstvu, socijalnoj zaštiti, kulturi, sportu
Od 2000. godine, pa do 2012. godine, u Srbiji je održano pet parlamentarnih izbora i praktično je na svakim od tih vlast gubila. Pravosudni sistem je uspeo da iznese presudu ubicama premijera kao i da podigne optužnicu protiv najvećeg balkanskog kartela. Država je oduzela Mobtel Bogoljubu Kariću, a onda održala javnu licitaciju čiji je pobednik bio Telenor sa milijardu i po evra, tako postavši najveća pojedinačna investicija u Srbiji.
Od 2014. do 2025. godine u Srbiji je održano pet parlamentarnih izbora i na svakim od tih vlast nije gubila, a što se tiče velikih investicija, skoro svaku prati ozbiljna sumnja na korupciju visokih državnih funkcionera.
Dakle, mehanizmi postoje i nije toliko problem sistem koliko ljudi koji ga uzurpiraju. Zato fokus treba da bude na promeni tih ljudi, pre svega, jer to je izvodljivo danas. Promena ljudi koji su zarobili državu nije revolucionarna ideja, ali je jedina politički ostvariva. Sve ostalo je retorika koja prija onima koji već veruju, ali odbija upravo one bez kojih se vlast ne može promeniti.
A bajke i maštanja formulisana floskulama ostaviti za neka srećnija vremena. Ili, još bolje, za kafanu. Uostalom, posebno pitanje koje iziskuje ozbiljnu analizu je da li građani Srbije uopšte i žele promenu sistema koji su sami stvorili.
