U godini iza nas, veštačka inteligencija je postala infrastruktura koja definiše koordinate društveno-političkih prostora i procesa širom planete. Kao nikada pre, nametnula se kao aktivni činilac koji oblikuje vidljivost događaja i informacija, ali i poverenje i emocije publike i granice odgovornog sadržaja.
Prvi veliki pomak desio se u domenu političke manipulacije. Deepfake snimci, klonirani glasovi i sintetički narativi prestali su da budu egzotični incidenti i postali serijski proizvod. U Americi su korišćeni kao oružje za diskreditaciju i obeshrabrivanje birača, u Evropi kao test otpornosti izbornih sistema, a u Srbiji kao pojačanje već postojeće propagandne matrice. Posledice po publiku oseća svako od nas – to više nije samo dezinformisanost, već hronična sumnja u sve što vidimo. Ne znamo šta je istina, ali znamo da je „sve moguće“. U takvom okruženju, isključivanje, apstinencija iz političkih i društvenih procesa, postaje najlakši izbor, ali i najskuplja posledica po društvo.
Evropska unija je nastavila svoj regulatorni razvoj, a sa primenom AI Act i Digital Services Act, prešla je u fazu prevođenja ovih propisa u stvaran život. Ograničavanje ili ukidanje političkog oglašavanja na platformama, u strahu od kazni, prebacilo je političku komunikaciju u sivu zonu „organskog“ sadržaja, influensera i mimova. Za građane to znači manje transparentnosti jer se pokušaji uticaja na birače ne povlače, već samo menjaju oblik.
Ne znamo šta je istina, ali znamo da je „sve moguće“. U takvom okruženju, isključivanje, apstinencija iz političkih i društvenih procesa, postaje najlakši izbor, ali i najskuplja posledica po društvo
Na prethodna dva trenda, nadovezao se treći – kriza poverenja i pokušaj da se ona tehnički „popravi“. Watermarking, Content Credentials i drugi pokušaji dokazivanja porekla sadržaja pokušaji su uvođenja reda u haos sintetičkih medija. To je za publiku otvorilo novo pitanje: da li verujemo tehnologiji zato što je pouzdana, ili zato što suštinski nemamo alternativu?
Osim ubrzanog razvoja AI i njene primene u oblasti medijske produkcije, ali i društveno-političkih procesa, prošla godina je donela i krupne promene prirode velikih platformi. Tokom 2025. one su se još jasnije profilisale kao politički akteri. Odluke Mete, Iksa ili TikToka o tome šta je dozvoljeno ili uklonjeno imalo je direktan uticaj na izborne procese i društvene sukobe. U Sjedinjenim Državama ova pitanja se tretiraju kao pitanja slobode govora, u Evropskoj uniji kao pitanja suvereniteta, a u Srbiji je onlajn prostor samo još jedan kanal bespoštedne političke, ali i svake druge borbe, bez jasne odgovornosti, posledica i brige za javnost.
U Srbiji smo gledali kako studentski i građanski profili nestaju ne zbog sadržaja, već zbog „tehničkih anomalija“
To je dovelo i do najtišeg, ali zabrinjavajućeg trenda u 2025. godini, a to je „platformsko ratovanje“. Masovne prijave, botovski napadi i veštačko podizanje broja pratilaca na nalozima kako bi se oni učinili sumnjivim i ugasili. U Srbiji smo gledali kako studentski i građanski profili nestaju ne zbog sadržaja, već zbog „tehničkih anomalija“. Građani tada ne gube samo kanal komunikacije i mobilizacije, već u nekim slučajevima i dokaz da su ikada bili vidljivi i relevantni.
O posledicama ovih procesa moglo bi se debatovati iz različitih perspektiva, a jedna od njih je promena uloge publike. Od građana se više ne očekuje samo da veruju ili ne, već da stalno procenjuju rizik: da li da pratim, delim, lajkujem. Političko učešće kroz onlajn angažman postalo je kognitivno i emotivno iscrpljujuće kao nikada pre. A iscrpljena publika lako postaje idealna publika za manipulaciju. Zato je jedno od pitanja koje nosimo iz 2025. godine: kakve efekte društveno-politički procesi posredovani platformama i algoritmima imaju na nas kao građane i koliko je još prostora ostalo da u tim procesima budemo aktivni i preuzmemo odgovornost, u sopstvenom interesu.
