Za Milutina Mrkonjića prvi put sam čuo u isto vreme kada i za Miloševića, Šešelja, Draškovića, Vučića i ostale velikane propasti. Tek sam bio završio srednju školu i bezuspešno sam pokušavao da nekako zaobiđem vojsku. Naposletku me je ujak jednog septembarskog dana 1991. odvezao na autobusku stanicu. Na trafici je kupio Politiku koja je upravo objavila vest da će radove na istorijskom projektu Beogradske obilaznice voditi Mrkonjić. „E, vidiš“, rekao mi je ujak na rastanku, „njemu ne bih dao ni poljski klozet da mi napravi“.
U stvari, nije to bila nikakva Beogradska obilaznica, ali projekat jeste bio dugog istorijskog trajanja: izgradnja Deonice B u dužini od 37,3 km. Njome bi svi koji se upute preko Beograda, obećavali su, mogli da izbegnu nepodnošljive gužve, koje će se tridesetak godina kasnije dodatno iskomplikovati najvećim kriminalnim šatorskim naseljem na Balkanu – Ćacilendom. Građenje je, dakle, trajalo – 32 godine. Sada predstoji još i magloviti deo obilaznice od Bubanj potoka do Pančeva, u dužini od 22 km. Ako bi se izgradnja nastavila tom prosečnom ćacilendskom brzinom od 1,1 km/god, onda bi vozač koji je krenuo od Dobanovaca u jesen 1991, sa svojih 19 godina, mogao da stigne do Pančeva na doček wong-kar-waievske Nove 2046. godine, u svojoj 74. godini.
U zemlji u kojoj je gotovo sve lažno, osim pobune protiv rušitelja države i života, možda je i logično da jedan nedovršeni posao, koji je prekardašio sve zadate rokove, i produžio se kao loša povest, dobije ime po ministru čija je svaka druga reč bila: „Biće gotovo pre roka!“
Možda bi sve to imalo smisla da se u vreme početka drugog dela obilaznice povukla bar prva linija metroa M1, od Zemuna do Vukovog spomenika, prema projektu iz 1976. Ili bar njena kraća verzija od Merkatora do Vukovog spomenika u dužini od 7,5 km. Sada, međutim znamo ono što je moj ujak samo slutio davne 1991. U sve to bio je ukalkulisan ćacilendski koeficijent kojim se reguliše sve u Srbiji, a pre svega brzina građevinskih radova. Taj koeficijent obuhvata sledeće parametre: enormnu korupciju, partokratiju, javašluk i ljudske žrtve. Usled toga se svaka trasa fiktivno utrostruči, dok se brzina gradnje tri puta uspori, posebno ako je reč o gradnji ispod zemlje. Po tome ispada da bi se takav metro gradio prosečnom ćacilendskom brzinom od čak 365 m godišnje. Odnosno 1 metar na dan. Prema tome, da je trasa M1 započeta 1991, bilo bi neophodno oko 30 godina da se završi. Dakle, potencijalni putnik na metro liniji M1, koji bi se ukrcao kod Merkatora u jesen 1991. stigao bi do svog odredišta u vreme Vučićevog otvaranja Deonice B Beogradske obilaznice, na Vidovdan 2023. Naime, tog dana je Vučić, sedeći u otvorenom autobusu pored Gorana Vesića, najavio da će to parčence puta poneti ime Miloševićevog titana građevinarstva – Milutina Mrkonjića. Taj predlog je Vlada Srbije nedavno usvojila. Kao što je Viši sud u Novom Sadu usvojio Vučićevu preporuku da se obustavi postupak protiv njegovog druga Vesića, prethodno osumnjičenog za pad nadstrešnice i pogibiju 16 ljud na ćacilendski rekonstruisanoj Železničkoj stanici u tom gradu.
U zemlji u kojoj je gotovo sve lažno, osim pobune protiv rušitelja države i života, možda je i logično da jedan nedovršeni posao, koji je prekardašio sve zadate rokove, i produžio se kao loša povest, dobije ime po ministru čija je svaka druga reč bila: „Biće gotovo pre roka!“ Tu mantru nasledili su naprednjaci. Ćacilendski koeficijent, međutim, opominje da se ništa nikada neće završiti, odnosno da će biti „otvoreno“ u stanju trajne nedovršenosti. Konstantne opasnosti. Kao Beogradska obilaznica, kao Železnička stanica u Novom Sadu, kao tunel Munjino brdo. Ili će se stvari odlagati u beskraj kao početak sudskog procesa protiv kriminalaca na vlasti koji su tim projektima rukovodili.
