Prvakinja Drame Narodnog pozorišta, glumica koja voli da istražuje, Dušanka Stojanović Glid deo je ekipe sjajnih glumaca koje je reditelj Aleksandar Radivojević okupio u svom prvom dugometražnom igranom filmu Karmadona. Svetska premijera filma bila je na 50. filmskom festivalu u Torontu, a beogradska je zakazana za 21. decembar. Razgovarale smo o filmu, o njenoj ulozi, o Narodnom pozorištu i svemu u njemu i oko njega, o filmu Lordana Zafranovića u kome takođe igra.
U čemu je posebnost filma Karmadona?
Karmadona je miks više žanrova – crna komedija, horor, satira, melodrama. Da li to već dovoljno podseća na žanr koji živimo?! U scenariju ne nedostaju ni kriminal, ni korupcija. Aleksandar Radivojević je jedan suptilan i nežan autor, iako se bavi temama s mnogo iracionalnog zla, na dosta krvav način. Naša gruba, primitivna i jako nazadna sredina to teško prepoznaje. Kada sam pogledala film, kazala sam Aci da će se on proučavati na katedrama režije, i da će studentima biti u programu kao Živojin Pavlović i svi oni koji su u Jugoslaviji postavili filmske kriterijume. Kod nas je, nažalost, sve stalno iz početka, na krhotinama tek jedva uspostavljenog bilo kog umetničkog identiteta. Zato što se uvek sve odvija nakon nekog rata, i teme naših filmova nužno se bave time iz specifičnog ugla i kino-oka samog autora. Mada, mislim da se sada izdvaja nekoliko sjajnih, novih autora, kao što su Vladimir Tagić i Goran Stefanović, reditelji Sablje.
Šta je vama kao glumici važno u ovom filmu?
Značajno mi je što sam ponovo radila s Acom, jer on razmišlja kao svi najbolji autori – svoju ekipu ne menja i najčešće radi s istim ljudima koje obožava kao umetnike i to ga izdvaja. A nas izabrane, učini da smo naprosto nezamenjivi. Kod njega se kast odvija u njegovoj glavi, a ne u sobicama gde izgovaramo neki tekst, pa neko potpuno nekompetentan odlučuje o nama i našoj egzistenciji. Radivojević stvara tu atmosferu poverenja i uvažavanja, u tako delikatnim temama koje njega okupiraju. Saradnja s njim je avantura nad avanturama, s primesama romanse, koja će putovati po svetskim festivalima. Već je bila u Torontu, Parizu, Sidneju, Bruklinu, biće u Varšavi, Helsinkiju i Glazgovu. Očekujem uskoro i njegov kratki film Budimo u kontaktu, koji smo radili još pre Karmadone.
U filmu Karmadona igrate Olju, ženu u rijalitiju koji se zove Ludnica. Jeste li zbog toga odgledali neki od domaćih rijalitija?
Rijaliti Ludnica, koji je između ostalog mesto radnje i masakra u filmu, najefikasnije je prikazao koje je mesto autor odabrao za krajnji razračun. Moja uloga predstavlja ženu građanske provenijencije, zgaženog dostojanstva, koja svoj bes više ne suzdržava nego ga i te kako ispoljava. Paradigma je država koja je postala ludnica, u kojoj ceo narod svakodnevno učestvuje gledajući live taj manipulatorski, demonski, dijabolični spektar obmana i laži. Sadržaj koji se prikazuje na svim ucenjenim televizijama i RTS-u kao vrhuncu javnog servisiranja i zloupotrebe svih informacija koje su narodu uskraćene. Tako da ovi napravljeni rijaliti programi sada deluju naivno i nadasve glupo. To je i ideja kreatora sadržaja, ovo je termin iz filma Karmadona, da još više zaglupe siromašan, depresivan i podeljen narod. Tako da ova kolektivna ludnica ima samo jedan kraj, a to me asocira na komad Kafanica, sudnica, ludnica Brane Crnčevića. Samo da epilog ove ludnice, ipak, bude sudnica.
Kažu, dovoljno je da se poklonimo, kao da nema pobune koja traje godinu dana. Kao da nije pala nadstrešnica, kao da studenti nisu na ulici i prelaze peške Srbiju uzduž i popreko, uz tih par zahteva na koje oni ne planiraju da odgovore čuvajući vlast i novac
Nekoliko meseci niste igrali u svom Narodnom pozorištu, bili ste u statusu prvakinja bez scene. Koliko vam nedostaje?
Nikada se nije dogodilo da Narodno pozorište bude zatvoreno. Čak ni za vreme nemačke okupacije, niti za vreme bombardovanja, savezničkog i onog koje su 1999. godine izvele NATO snage. Dakle, svedok sam jednog izuzetnog trenutka – da nova uprava nema ideju kako da vodi demokratski kuću, jer od institucije nacionalnog značaja pravi kasarnu i uvodi nastavu o PPZ u atmosferi neke postapokalipse. Novi pravilnik koji su sročili i koji nije pravno relevantan, samo potvrđuje njihov strah od dramskog ansambla i reakcija koje izaziva u publici nakon predstava. Kažu, dovoljno je da se poklonimo, kao da nema pobune koja traje godinu dana. Kao da nije pala nadstrešnica, kao da studenti nisu na ulici i prelaze peške Srbiju uzduž i popreko, uz tih par zahteva na koje oni ne planiraju da odgovore čuvajući vlast i novac. Kažu zameniće nas, otpustiti, potkupiti, streljati i još štošta iz registra nasilničke, stranačke politike zastrašivanja. Iz pozorišta politika ne može izaći, jer svi repertoari svih pozorišta uspešno, ili manje uspešno, politički progovaraju sa svih scena svake večeri širom sveta. Ne znam kako su zamišljali to da ukinu. Zato nema Bitefa ni Festa, ni svih najznačajnijih festivala. Ne treba im to, prave svoja posela.
Nasuprot tim poselima je i dalje veliki deo pobunjenih umetnika u Srbiji…
U Narodnom je to istrajnost dela ansambla Drame koji uporno radi na tome da ova uprava ode. Pa ne mogu oni otpustiti 40 ljudi koji nose repertoar, od toga trećinu mladih! A svi zajedno poseduju bar 150 nagrada za režiju, glumu, za tekst. Na svim regionalnim festivalima.
Šta se promenilo u vašem odnosu prema Narodnom pozorištu od trenutka kada je postavljena nova uprava?
Promenilo se mnogo, pa mogu da kažem kako uvek ima gore, i od goreg gore. U početku me je i plašilo da su ti ljudi spremni na sve, kao što svakodnevno i pokazuju, demonstrirajući moć i šireći strah, dok dele otkaze u strukama još važnijim za ovaj trenutak od pozorišta. A to su sudstvo, javno tužilaštvo, fakulteti i bolnice. Otpuštaju stručnjake, zapošljavaju stranačke poltrone. Sve je svima jasno, samo dugo traje i ne mogu pobunjeni studenti, prosvetari, njihovi profesori, rektorat i sva inteligencija da završe sve ono što traje ceo moj život. S obzirom na to da predstoji dalja borba koja ne isključuje pravo i zakon, sve se manje plašim. Jer sreća ne prati hrabre, nego hrabri smeju i kada nemaju sreće. I sve sam sigurnija da sve mora da stane, zato što događaji koji se nižu i smenjuju – prebijanja mladih, hapšenja, zatvaranje pa otvaranje pozorišta – sve se to samo niže, a da više nijedan događaj nema onu važnost s početka. Ali, štrajk upozorenja u Narodnom pozorištu nastavio se iz večeri u veče nakon otvaranja pozorišta. Za sada ignorišu kao da se ništa ne događa. Verovatno smišljaju.
Šta se menjalo u poslednjih godinu dana u vašem pogledu na ono što se događalo na ulicama i trgovima Srbije? Inicirano pre svega studentskim i građanskim buntom koji traje.
Dovoljno je da kažem da imam mlađeg sina studenta druge godine, i starijeg sina svršenog studenta. Da su svi ti mladi ljudi širom Srbije doneli buđenje, lepotu, radost, spojili nespojivo, učinili smislenim svoje zahteve za svoju budućnost, što vole otadžbinu, što imaju nešto što smo mi potisnuli, što su nacionalne vrednosti učinili lepim i što ih nacionalizam nije otrovao. Oni su doneli više iskrenih emocija za ovih godinu dana, nego sva pozorišta od 1945. godine do danas. Uopšte ne želim da sumnjam pod čijom su ingerencijom, kome polažu račune, kako su tako dobro organizovani. Pa to je zato što su pametni. Ovo je otvoreni rat koji su objavili glupi pametnima. Jer, da nije tako, zašto je vlast toliko posustala u potkupljivanju, oni bar znaju da sve i svako ima svoju cenu. Pa su zato okupirali grad od marta i napunili luna kamp i kuću straha kriminalcima i opskurnim nekim svetom, kojima je to postao posao, da dođu i odu kao u fabriku ludila.
Ako biste rangirali, kako bi izgledao redosled problema koji su najpogubniji po rad pojedinih oblasti kulture?
Prvi problem je 0 za kulturu, to je neka kazna za sve. Ministarstvo kulture je izvor apsolutno svih problema i potpuni ruski rulet kad nasumice odlučuju šta ukidaju a šta favorizuju. Najbolji primer je šta predstavlja Srbiju na Venecijanskom bijenalu 2026. Nisu odvojili ni dinar na one najugroženije institucije i kulturne centre koji se raspadaju širom cele Srbije. Ostaće upamćeni kao najveće štetočine.
Kako osećate podele u kulturi?
Uvek su bile podele u kulturi na konformiste i stvaraoce. Teško je to narodu da razluči, zato što je televizija skratila taj put i izdvojila svoje zvezde. Tako je i u muzici i u svim drugim umetničkim disciplinama. To je ta linija manjeg otpora, i tako je estrada ušla pomalo u sve. Ne želim da izdvajam u ovom razgovoru koliko se i pozorište potčinilo konformizmu, pre bih rekla kompromisu.
Nikada se nije dogodilo da Narodno pozorište bude zatvoreno. Dakle, svedok sam jednog izuzetnog trenutka – da nova uprava nema ideju kako da vodi demokratski kuću, jer od institucije nacionalnog značaja pravi kasarnu i uvodi nastavu o PPZ u atmosferi neke postapokalipse
Koliko su današnje podele opasne po umetnike?
Opasne su zato što konformisti ulaze u dilove sa strankom, otvaraju im neke fantomske festivale, prihvataju se novih funkcija, sarađuju s kockarnicama i svim vidovima pranja savesti onih koji nam omladinu razbolevaju da bi je kulturom lečili. Objašnjenje je da i mafija u svetu finansira kulturu. Dobro, to je prihvatljivo tamo gde se deca ne leče SMS porukama, nego u klinikama gde postoje lekovi. Meni je neprihvatljivo da samo gledaš ličnu korist u ovom istorijskom trenutku. Mislim da će ih biti sramota, ako za sram znaju.
Da li i u kulturi ima podela na ćacije i blokadere?
Ne podnosim ta dva nova termina. Oni su nastali kao dve nove kovanice koje prave tu podelu i ružno se zovu. U suštini, oduvek su postojali oni uz vlast i oni protiv nje. S tim što se i sada jasno vidi, bar je meni očigledno, ko pretenduje na novu vlast, mislim u mom esnafu. Jer, ko se nije prodao nikada, može sve i ne mora ništa. Eto, ja toj ekipi pripadam.
S nestrpljenjem se očekuje i novi film Lordana Zafranovića Zlatni rez 42 u kome takođe igrate zanimljivu ulogu. Kako biste nam je opisali, šta biste kazali o filmu, o saradnji sa Zafranovićem, najstarijom legendom praške škole?
Raditi s Lordanom je ekskluzivitet. Mene je odabrao bez mnogo premišljanja i poverio mi je ulogu koja se tokom snimanja razvila. Eto, to je odlika stvaraoca, menja sve ako ga nešto inspiriše. Takav je bio sa svima nama, a bilo nas je više od 100 učesnika. Verujem da se zbog svih gorućih događaja u Srbiji još više odužilo njegovo učešće na svim važnim svetskim festivalima, uključujući Berlin i Veneciju. Film govori o antropološkom zlu između bratskih naroda, Hrvata i Srba, a to je tema koja ne jenjava u Lordanovom celokupnom stvaralaštvu, još od Okupacije u 26 slika. Verujem da je napravio veliki i važan film, i mogao bi se zvati 21. vek i ako se radnja odvija u 20. veku u Jasenovcu.
