2. novembar
Mnogi se pitaju koja je studentska i građanska strategija za naterivanje režima da raspiše izbore.
I šta ako on to ne želi.
Šta će biti ako se režim, kako izgleda, sve više sunovraćuje u beloruski scenario sve veće, ogoljenije i, možda, smrtonosnije represije i huškanja kriminalaca na narod?
Svaki iskusni poslovni čovek, ali i propagandista, će vam reći da nada nije strategija.
Serija taktika takođe nije strategija.
Performansi nisu strategija.
Samo je strategija strategija. Jasan pravac u kome se ide i pripremljenost za rezervne scenarije.
Studentski pokret sada dobija obrise kvazireligiznog pokreta (ne samo zbog zastava sa Bi Džiz Isusom koje su prisutne na protestu), već i zbog toga što narodu trenutno sem nade i zajedničkih obreda hodočašća i sabornosti još ne nudi i strategiju za saterivanje režima u finalni ćošak.
Oni ciničniji od mene nazivaju ga „jednorogom“ – mističnim stvorenjem koje svi volimo, ali niko ne zna šta je. Voleo bih, međutim, da mislim da će se studentski pokret politički pretvoriti u onu drugu metaforu jednoroga, iz „start ap“ biznisa, projekat koji – uprkos izazovima – spektakularno uspe…
Jedno opravdanje za maglovitost strategije je da ne žele da „ofiraju karte“, što iz propagandnog i taktičkog ugla potpuno razumem. Sve dok u pozadini ima strategije.
Ovo je dobra i nenasilna strategija, pod uslovom da građanska tenzija može da se održi dovoljno dugo, da narod i dalje učestvuje i podržava simboličke akcije, koliko god dugo da traju, i da u međuvremenu studenti i građani prihvate sve veću represiju – i sve veće predstojeće provokacije paravojnih snaga – bez upotrebe recipročne sile
Teoretski, ona možda i postoji: iznurivati režim i njegove „ćacòve“ (što kažu u Vojvodini) neprekidnim protestima, razvlačiti im snage po celoj Srbiji da bi se rastanjile, pojačavati opšti utisak raspada sistema zbog koga sve više režimskih alavih nenajeda – sem okorelih kriminalaca i lojalista – polako ostaje u senci svojih domova ili polako počinju da neformalno pregovaraju sa opozicijom o „dilovima“ za dan posle ili o statusu zaštićenih svedoka kada počnu suđenja. I tako sve dok On ne shvati – uz pogurivanje iz EU – da mu je cena ignorisanja protesta i represije postala veća od potencijala da opet ‘pobedi’ na izborima i sazove ih.
Ovo je dobra i nenasilna strategija, pod uslovom da građanska tenzija može da se održi dovoljno dugo, da narod i dalje učestvuje i podržava simboličke akcije, koliko god dugo da traju, i da u međuvremenu studenti i građani prihvate sve veću represiju – i sve veće predstojeće provokacije paravojnih snaga – bez upotrebe recipročne sile.
Ako je ovo i moguće, a pitanje je jer dolazi zima, to je samo privremeno odlaganje drugih strategija koje će morati da se aktiviraju kada režim, neupitno, te nove „finalne“ izbore opet pokrade. Ili ako se, ne daj bože, desi neki tragični incident. Tu performansi malo mogu da pomognu. I ja i desetine (stotine, često) hiljada Beograđana smo mesecima šetali gradom za vreme Miloševića, kreirali stotine performansa ispred kordona, dobijali batine i – ništa. Sve dok su protesti nenasilni i dok narod na silu policije ne odgovara istom merom, umovima kao što su „Sloba“ i njegov bivši ministar propagande je lako da ih ignorišu.
Tako da sada sve što možemo je da studentima „verujemo“. I to radimo. Niko, još od vremena DOS-a, nije Srbiju tako podigao na noge da menja milošešeljevsku vlast.
Međutim…
Svaka strategija koja namerno odbija sve moguće konstruktivne koalicije – makar i u pozadini, u logističkim lancima podrške – nije strategija maksimizacije resursa, već njihovog ograničenja.
Kao ni u studentskom protestu, ni u opoziciji ni u NVO nisu svi isti. Neki su autentični, pošteni i imaju identičan program kao i studenti. Odbaciti ih kao saradnike, bez kompromisa, je kratkovido. Propagandno ispravno, za sada, ali strateški štetno ako se bukvalno tako i misli, posebno kada/ako dođu izbori
Reći da je sva opozicija beskorisna ili korumpirana je notorna glupost i samoštetna odluka.
Kao ni u studentskom protestu, ni u opoziciji ni u NVO nisu svi isti. Neki su autentični, pošteni i imaju identičan program kao i studenti. Odbaciti ih kao saradnike, bez kompromisa, je kratkovido. Propagandno ispravno, za sada, ali strateški štetno ako se bukvalno tako i misli, posebno kada/ako dođu izbori.
Za sada, šetamo, pumpamo, podržavamo na sve načine i – verujemo. Ništa nam drugo, u ovoj sluđenoj i razbijenoj zemlji, i ne preostaje.
Ali, kao upozorenje protestu, ako nema duboke i razrađene strategije za razne scenarije koje režim aktivira u svojoj crnoj sekvenci borbe za preživljavanje, svi ćemo, na vrlo bolan način, naučiti da jedna od nedavnih novih srpskih reči godine – „duhoklonuće“ (depresija) – ima i svoj plural: „duhokloniranje“ (masovna depresija).
3. novembar
(obris jedne moguće buduće konverzacije za koju se iskreno nadam da se neće desiti)
Mogli smo. Nismo.
Nismo, jer smo opet ispali budale.
Ispali smo budale jer nikada zaista nismo želeli da prestanemo da budemo budale.
Prestati biti budala je jedna od najtežih stvari koje čovek sebi može da uradi.
Zato je tako malo onih koji su to uspeli.
Prvo je shvatanje – duboko, poražavajuće, vrlo bolno – da smo već mnogo puta ispali budala – epifanijski šamar samome sebi i prva prepreka na kojoj najviše nas pada!
Sujeta je zamak sa velikim rovom oko sebe…
Drugo je svest o važnosti i vezi činjenica i posledica, ne samo emocija.
Budale žive u magli sopstvenih zabluda i strasti, budale bauljaju po lavirintima vašarskih iskrivljenih ogledala moderne propagande i skrivenih interesa. Budali je emocija mnogo važnija od realnosti.
Moramo da prihvatimo da nisu samo drugi krivi. Budala najviše radi na tome da ostane budala.
Zbog toga – druga najveća prepreka – treba nam iskreno pokajanje za svoje budalizme do sada. Sujeta je zamak…
Moramo da prihvatimo da ne možemo sami. Da nam treba ljudskih skela oko nas da nas podupru.
Da se okružimo onima koji iskreno ne žele da ostanemo budale, umesto onih kojima baš to odgovara.
Budale žive u magli sopstvenih zabluda i strasti, budale bauljaju po lavirintima vašarskih iskrivljenih ogledala moderne propagande i skrivenih interesa. Budali je emocija mnogo važnija od realnosti
Moramo da znamo kome da verujemo. Ko nas koristi i kako. Jer, i pametni su nekome korisni, samo na drugi način od budala.
Budala živi u momentu. Pametan na duži rok.
Budala nikada ništa ne uči. Zidovi su tu ne da se sruše ili zaobiđu, već da se o njih stalno udara glavom. Budali su zidovi najbolji izgovor. Budala, i kada ih nema, izmišlja svoje sopstvene zidove.
Mogli smo. Nismo.
Nismo, jer smo opet ispali budale.
4. novembar
Manor House Gardens je ušuškani park i jezerce u jugoistočnom Londonu – na „tromeđi“ Luišama, Hider Grina i Lija – nekadašnje mesto uživanja žitelja pridružene luksuzne vile istog imena koja je nekada pripadala čuvenom bankaru Seru Frensisu Beringu – čije ime je nosila i (sada nepostojeća) Bering banka.
Kao i mnogi drugi okolni žitelji, i moja porodica je, dok su devojke bile male, tu leti provodila dane, na dečijem igralištu, piknikujući na travi, gledajući razne lokalne festivale i prebirajući po knjigama lokalne biblioteke u koju je kuća sada pretvorena.
Rečica Kvegi na dnu parka pravi divno jezerce koje je dom raznovrsnoj flori i fauni, pre svega pticama. U sred tog jezera se sada nalazi stalna skulptura Kretanje je cvetanje, našeg umetnika, Vlade Lalića.
Poznat i kao jedan od glasova u Viva Vox horu i raznim mjuziklima u Madlenijanumu (uključujući i Les Miserables), Vlada je magistrirao „fine umetnosti“ na obližnjem Goldsmitsu. Umetnik je sa više alata u svojoj radionici, i figurativno i bukvalno, jer često spaja svoje muzičko i vajarsko znanje, kao i u ovom radu koji je praćen ambijentalnim zvucima koje je sam kreirao kuckajući po elementima skulpture dok je pravio. Skulptura tako ima i svoj „soundtrack“.
Vladina inspiracija za skulpturu je „cvetanje“ Tise: prirodni fenomen kada se tokom samog jednog dana milioni jednodnevki (mayflies) podignu iz vode i uzlete u svoju poetičku, ali kratku egzistenciju. Vizuelni utisak, ko je imao prilike da ga doživi, je i filozofski i estetski: o životu, transformaciji, izmeštanju, o tragovima koje ostavljamo za sobom, o naporima kretanja…
„Pokret je metafora i za preživljavanje i obnavljanje, ali i metafora za emigraciju, transformaciju i otpornost“, kaže Vlada. „Svaki čin pokreta sa sobom nosi napor, ali i lepotu, rast i svetlo. Kao migrant, ima nekog smisla u tome da se ostavi trajni znak u Londonu – gradu stvorenom na pokretu i promeni, gde konverzacije o pripadanju i dalje zahtevaju mesta gde mogu da rastu. Sa ovom skulpturom je divno videti i kako je priroda već usvaja – ptice se već odmaraju na njoj i pretvaraju je u deo sopstvenog pejzaža.“
Što mene uvek tera, kao takođe šetajućeg „čunka“ na razboju života, na razne misli…
Ako se ikada zateknete blizu Grinič parka ili Luišama, svratite do Vladine skulpture. Jedan mali deo naše globalne kulture i našeg ponosa je tu stalno, u svom večnom cvetanju
Vladu su prvo odbili za turističku vizu, kada je prvi put tražio. I tu bi za neke bio kraj priče. Neuspeli pokušaj leta još jedne majske mušice. A onda je dobio prestižnu vizu za globalne talente i sada je žitelj Londona. To iskustvo pretvara u umetnost koja govori o nadi, adaptaciji i pripadanju – za mene, u smislu neizbežne kompleksnosti tog pojma za svakoga koga pogoni taj večni svrab širokih iskustava.
U isto vreme, jedan naš park ostao je bez Vladine skulpture. S jedne strane, šteta. S druge, u vremenima koja su pred nama i kada Vlada ostavi svoj još dublji trag u Londonu, taj park će biti još ponosniji kada je dobije.
Ako se ikada zateknete blizu Grinič parka ili Luišama, svratite do Vladine skulpture. Jedan mali deo naše globalne kulture i našeg ponosa je tu stalno, u svom večnom cvetanju…
5. novembar
Zveri među nama koje su činile zločine po ratištima Jugoslavije smo viđali samo povremeno, kada dođu na odsustvo, kada dovezu plen u svoje kvartove i kada se bahate po luksuznim hotelima i restoranima, koji su u to vreme bili dostupni samo režimlijama i kriminalcima – između kojih nije bilo nikakve razlike.
Daleko su oni bili od nas, sem kada su se ubijali u međusobnim obračunima, kada su im svadbe bile po tabloidima i kada bi, s vremena na vreme, ubili po nekog novinara, tek za primer…
Kakav je užas u glavama onih koji brutalno ponižavaju majku koja oplakuje svog sina koga su ubili oni i njihovi? Koliko moraš da budeš zver da mučiš ožalošćenu majku koja štrajkuje glađu za pravdu, puštajući joj pesme o majci koja traži svoga sina, balaveći od radosti dok to radiš, uživajući sladostrasno u njenoj muci?
A kada nestane spoljašnjih ratova, onda se te iste zveri, priroda im je takva, okrenu protiv svojih.
Mnogo puta, mnogo nas je shvatilo da srpski režim nikada neće propustiti priliku da nas podseti da kada god smo pomislili da ne mogu da se spuste dublje u bunar moralne odvratnosti, uvek nađu način da pokažu da mogu.
Kakav je užas u glavama onih koji brutalno ponižavaju majku koja oplakuje svog sina koga su ubili oni i njihovi? Koliko moraš da budeš zver – a ovaj izraz sada koristim vrlo odabrano i namerno, znajući njegove konotacije, ali nemajući drugi izbor zbog paklene neljudskosti samog čina – da mučiš ožalošćenu majku koja štrajkuje glađu za pravdu, puštajući joj pesme o majci koja traži svoga sina, balaveći od radosti dok to radiš, uživajući sladostrasno u njenoj muci?
Da li su se tako osećali rimski legionari koji su šibali Isusa pre raspeća? Pijani od tuđeg bola, vampiri krvi i patnje, neljudi u svemu sem u svojoj fizičkoj formi.
I gde je tu sada patrijarh, kome čin više ne sme da se piše velikim slovom – sve dok ne dođe neko drugi ko će iz njega isterati zlo i ogavnost i vratiti mu poštovanje? Gde je sada da stane na stranu mučenice? Gde je da sa njom klekne i moli se za pravdu? Gde je da baci kletvu i ekskomunikaciju na bogohulnike koji tetoviraju krstače po bicepsima i „peksima“, dok gaze sve što je sveto i ljudsko, sve što je hrišćansko i moralno?
Prizor gladujuće Dijane Hrke i hadovskih ala koje joj zavijaju u lice je prizor sa Gojinog platna, prizori užasa duhovnog i moralnog sunovrata, neoprostivih, nezaboravnih…
Kada dođe vreme iskajavanja, sve znane iz ovog sadističkog vampirskog legla koji su se rugali muci majke ne bi trebalo u zatvor, nego u isposnički manastir, u gole kelije ukopane u stenu, doživotno
U pravu je glumica Nada Šargin kada je rekla da smo svedoci grčke tragedije koja se odigrava u stvarnom životu, pred našim očima. Za mene, a i mnoge, u svoj tragičnoj litaniji užasa koje je proizveo ovaj režim, ova će ostati zabeležena kao njihov zaštitni znak, kao beleg zveri po kome će doveka biti prokleti.
Kada dođe vreme iskajavanja, sve znane iz ovog sadističkog vampirskog legla koji su se rugali muci majke ne bi trebalo u zatvor, nego u isposnički manastir, u gole kelije ukopane u stenu, doživotno.
Samo voda i suva proja, i projekcija slike svoje majke na zidu, ceo dan i celu noć. Dok ne polude.
