Kako bismo razumeli međuzavisnost stvorenu između Vašingtona, Pekinga i Moskve moramo se vratiti u ne tako daleku prošlost. Možemo uzeti 1978. godinu kao početnu tačku u procesu kreiranja globalne ekonomije. To je istorijski trenutak kada je tadašnji vođa Kine, Deng Sjaoping, kroz politiku otvorenih vrata, dopustio ulazak zapadnih investicija u tu zemlju. Radikalni otklon Kine od čisto komandne ekonomije maoističko-staljinističkog tipa ka mešovitom modelu, u kome je svoje mesto imala i druga Jugoslavija, koincidirao je sa produženom ekonomskom krizom u Sjedinjenim Američkim Državama nazvanom stagflacija.
U tom pogledu, neoliberalna ekonomska misao koja se zasnivala na deregulaciji, smanjenju državnog nadzora i upliva u ekonomski proces, polako počinje da bude prihvatana od strane ekonomskog establišmenta u Americi. Tokom naredne decenije, dakle 1980-ih i Reganove administracije u Vašingtonu, neoliberalizam u ekonomiji postaje dominantan. Primećujemo da su i Kina i SAD u istom periodu prolazile kroz ozbiljnu transformaciju svojih razdvojenih ekonomskih sistema, što će proizvesti strukturu globalne ekonomije kakvom je danas znamo. Pre samih SAD, zapravo će desničarski Čile Pinočea prvi uspešno primeniti neoliberalni model, koji će ovladati Amerikom tek idućeg desetleća.
Odocnele reforme
Da bi međuzavisni trougao Vašingtona, Pekinga i Moskve bio potpun, neophodno je u njega uključiti Rusiju. Kako to često biva u ruskoj istoriji, Kremlj poslednji uvodi reforme, ali navrat-nanos kako bi prestigao konkurente. Danas preovladava sentiment da je Gorbačov želeo da uništi Sovjetski Savez, kada je on nastojao da ga spasi od propasti koja mu je ionako sledila na duže staze. Jednostavno rečeno, komandna privreda se pokazala kao model koji ne donosi visok životni standard građanima. Ona je mogla da proizvodi tenkove, ali ne i da omogući lagodan život pojedincu. Paralelno sa slabljenjem nekonkurentske komandne privrede, iscrpljena je i ideološka vera u lenjinsku komunističku dogmu.
Rusija je osećala neophodnost kako ekonomskih, tako i političkih reformi, a tamnicu ne možete demokratizovati, njeni zatočenici će želeti da se oslobode po svaku cenu
Najprostiji odgovor zašto je Gorbačov omanuo, a Deng uspeo u svojim reformama, nalazi se u civilizacijskoj razlici između evropske Rusije i azijatske Kine. Evropska Rusija je osećala neophodnost kako ekonomskih, tako i političkih reformi, a tamnicu ne možete demokratizovati, njeni zatočenici će želeti da se oslobode po svaku cenu. Azijatska Kina je zadržala politički totalitarizam, a uvela ekonomske slobode, to je bilo sasvim podesno u okviru njenog civilizacijskog iskustva, neopterećenog pojmom slobodne ličnosti u okviru političkog procesa. Bilo kako bilo, Rusija se 1990-ih pridružuje Sjedinjenim Državama i Kini kao zemlja sa otvorenom ekonomijom i globalna ekonomija postaje stvarnost.
Energetski trougao SAD, Kine i Rusije funkcionisao je bez velikih problema tokom te prve decenije svog upotpunjavanja, da bi u 21. veku saradnja sve glasnije i glasnije škripala. Naravno, pored SAD, ili uz njih, našla se i ujedinjena Evropa, čije su vodeće ekonomije takođe gradualno usvajale neoliberalni model. Svaki deo globalnog trougla imao je da ponudi nešto svoje: Sjedinjene Države, kao lokomotiva Zapada, raspolagale su kapitalom i tehnološkim inovacijama, Kina je posedovala proizvodni kapacitet, a Rusija energente.
Doba neoliberalne ekonomije ustupiće mesto novoj blokovskoj saradnji, s tim što će trgovinsko-ekonomskih blokova biti više od dva
Pozitivne posledice ove saradnje osetio je čitav svet – ekonomija je na globalnom nivou počela da raste stopama kakve Treći svet nije video tokom Hladnog rata, tehnološki bum je doveo do toga da svako od nas šeta sa superkompjuterom u džepu od pantalona (pametnim telefonima, kako su ih korporacije krstile), nivo lako dostupne zabave i dokolice na Zapadu dostigao je neverovatne razmere. Iako je za nekoliko decenija bilo jednostavno nemoguće iznivelisati nivo razvijenosti Zapada, koji predstavlja dominantan naučno-tehnološki centar od 18. veka pa nadalje, i ostatka sveta, ekonomski razvoj nezapadnih država, omogućen isključivo funkcionisanjem globalne ekonomije, ostaje nepobitan.
Negativne posledice osećamo podjednako koliko i pozitivne. Na Zapadu je prošao talas deindustrijalizacije, što je omogućilo promenu strukture kapitala od industrijskog ka tehnološko-uslužnom. Finansijski sektor je preuzeo primat od kapitala vezanog za realnu ekonomiju. Sa jedne strane, to je omogućilo visok stepen socijalno-klasne mobilnosti nekadašnjoj zapadnoj radničkoj klasi, koja je ispunila brojne novonastale kancelarijske zgrade. Sa druge strane, pojavila se neophodnost uvoza jeftine radne snage, koja će obavljati preostale najteže i najprljavije poslove. Radi se o migracionim procesima koji danas predstavljaju jedno od najvažnijih političkih pitanja na zapadnoj političkoj sceni.
Povrh svega, osim što je zapadni korporativni sektor, neoliberalno neregulisan dabome, srezao proizvodne kapacitete radi maksimizacije profita, mešavina ekonomskog razvoja i resentimenta drugog i trećeg sveta prema nekada dominantnom Zapadu, stvorio je i Evropi i Americi nove, snažnije konkurente. Na prvom mestu se, naravno, našla Kina. Iako je neoliberalna ekonomska teorija postulirala da ekonomski razvoj znači stvaranje srednje klase, a da srednja klasa kako bi zaštitila svoja prava, što politička, što ekonomska, uvek teži ka liberalno-demokratskom poretku, postojala su očekivanja da će se i Kina demokratizovati kako se sve više bude ekonomski razvijala. Ista očekivanja su u slučaju Rusije bila još veća.
Greške neoliberalizma
Neoliberalna politička misao pokazala se apsolutno pogrešnom – i Kina i Rusija su danas totalitarne države u sukobu sa Zapadom. Pomenuta škola mišljenja omanula je kao i svaka druga koja pledira na univerzalizam i determinizam. Kina i Rusija poseduju drugačiju političku kulturu od Zapada i različitu istorijsku trajektoriju. U aktuelnom istorijskom trenutku svedoci smo svojevrsne anomalije – države koje su potpuno drugačijih političkih shvatanja, politički, pa i posredno vojno sukobljene, primorane su da sarađuju u ekonomskom polju. Dati kuriozitet je proizvod već razgranatih veza globalne ekonomije, koje se polako kidaju, ali bi njihov nagli prekid naškodio svim akterima. Otuda se Vašington, Peking i Moskva postepeno i kontrolisano raspetljavaju, to je strateški vektor sva tri povezano-sukobljena centra, ali ćemo u srednjoročnoj perspektivi još uvek govoriti o funkcionisanju globalne ekonomije.
Kina počinje da se ponaša na sličan način kao Rusija, koja sa svoje strane instrumentalizuje naftu i gas
I dok se Donald Tramp smeši na sastanku sa Si Đinpingom u Južnoj Koreji, bilo bi naivno očekivati da će primirje u njihovom međusobnom trgovinskom ratu potrajati. Iako međuzavisnost SAD i Kine opstaje, i jedna i druga strana sve više instrumentalizuju svoje ekonomske adute. Sjedinjene Države utiču na svoje korporacije da polako pokrenu premeštaj proizvodnje osetljive tehnologije iz Kine, dok Peking polako uvodi sve restriktivnije mere za izvoz kritičnih minerala od kojih zavisi zapadni tehnološki sektor. Kina počinje da se ponaša na sličan način kao Rusija, koja sa svoje strane instrumentalizuje naftu i gas.
Međutim, kao što Rusija nije jedini snabdevač energentima, ni Kina ne mora biti jedini snabdevač kritičnim mineralima. Stvar nije u nalazištima, jer ona postoje i van Kine, već u kapacitetima za rafiniranje datih resursa, u koje zapadne korporacije nisu ulagale jer su mogle jeftino da kupe gotov materijal od kineskih kompanija. Mit je da Kina drži uticaj nad Zapadom od koga se ovaj ne može osloboditi. Potrebno je da nacionalni interesi nadvladaju korporativne, što će se neminovno i desiti, jer je Kina, poput svog vazala Rusije, sve više antagonistički usmerena ka Zapadu. Doba neoliberalne ekonomije ustupiće mesto novoj blokovskoj saradnji, s tim što će trgovinsko-ekonomskih blokova biti više od dva.
