U Srbiji, počevši od kraja 1980-ih, samoviktimizacija počinje da poprima obrise umetničke forme. U srpskom političkom diskursu, predstavljati sebe žrtvom, predočavati poraz kao prikriveni trijumf, postaje sladostrasna igra između govornika i slušalaca. Planski, sa vrha odašiljana, samoviktimizacija je imala dva cilja, da opravda zločine nad onima čija smo svi kolektivno tobože žrtva i da opravda poraze iste te pogrešne politike za koju Srbija nije imala niti jednog saveznika.
Iako Rusija Srbiji nije saveznica još od 1948. godine, aktuelna putinovska Rusija je jedina iole važna sila koja pothranjuje miloševićevsko-vučićevski samoviktimizujući diskurs. Svi susedi žele da unište Srbe, a Srbi samo žele „srpski svet“ iliti srpski integralizam. Na isti način i Rusija samo želi obnovu staljinsko-carističke imperije, to jest ruski svet ili ruski integralizam. I protiv nuklearnih Rusa do zuba su se naoružale „fašističke“ horde svih suseda, ostaje samo pitanje da li su Srbi ili Rusi veće žrtve svih koji ih okružuju, a u krajnjoj liniji nacifašističke-transgenderkomunističke globalne kabale koja je na hiljadugodišnjem pohodu da satre sve što je srpskorusko.
Ova dva kompleksa susrela su se u sudbonosnom kupoprodajnom aranžmanu Naftne industrije Srbije, i to pre vučićevskog ciklusa, ali usred novokosovskog. Ni desničarski, ni levičarski srpski populizam nemaju odgovor na pitanje kako je Srbija, budući kolonija „degenerisane“ Evropske unije i bezličnog globalnog kapitala, uspela da proda strateški ključnu granu industrije putinovskoj Rusiji. Pisani su i 2008. godine članci upozorenja kako trampiti NIS budzašto, za obećanje ruske podrške oko Kosova, kojeg se Slobodan Milošević odrekao kako bi zadržao vlast do sledećih izbora, nije dobra pogodba i kako će se vratiti kao bumerang u budućnosti.
Faustovski dogovor sa Putinom
Važno je napomenuti da je Rusija prvi put od 1948. godine puštena nazad da rovari po Srbiji kroz konsenzus Koštuničinih konzervativaca i Tadićevih liberala. Pritom je i tada bilo jasno da Rusija izlazi iz okvira posthladnoratovskog svetskog poretka, baziranog na slobodnoj trgovini i regionalnim integracijama, u kome je imala sasvim dovoljno prostora da se ekonomski razvija i da postepeno unapređuje sopstveni politički uticaj. Putin daje zloglasni govor na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru 2007. godine, kada upravo najavljuje izlazak iz opisanog sistema. Tokom avgusta 2008. godine Rusija vrši uspešnu vojnu invaziju na Gruziju, a u decembru iste godine finalizovana je prodaja NIS-a ruskom državnom Gaspromu za tričavih 400 miliona evra.
Naše političke vođe nisu slušale Putina u Minhenu, nisu gledale ruske tenkove na putu ka Tbilisiju, nisu znale da korumpirani državni oligarsi rade za Putina koliko i za svoj džep i da je svaki ekonomski sporazum sa njim zapravo mafijaški dil
Pokušavajući da igraju rusofilsku igru bolje od Šešeljevih radikala, a potom i od naprednjačkih nacional-populista, srpske mejnstrim političke opcije napravile su faustovski dogovor sa Putinom, da bi na kraju drame svejedno bile s lakoćom poražene od strane našeg trinaestogodišnjeg suverena, Aleksandra Vučića.
Prost politički aksiom za svaku partiju koja se nalazi na levom ili desnom centru je da nikada ne pokušava da pretekne čvrste desničare zdesna jer će neminovno završiti u jarku. Ovo je lekcija koju će morati da nauči i aktuelni studentski pokret. Danas je jasno da su sve blede kopije nesvrstanosti dovele do toga da Srbija, koja zavisi od Evrope, ne bude sa njom integrisana i da nema mesta za stolom kada se donose odluke o pitanjima koja nju samu direktno dotiču.
Rezultat Koštuničine, Tadićeve i Vučićeve politike četiri stuba, nije stavio kosovske Albance ponovo pod vlast Beograda, ali jeste stavio Moskvu u poziciju da odlučuje o budućnosti Srbije, nešto što Srbija, ili njen prošireni šinjel nazvan Jugoslavija, ni u 19. ni u 20. veku ne bi sebi dozvolila. Iznova se suočavamo sa dilemom kako to da Rusija kontroliše i naftu i gas u Srbiji, ako je Srbija evropska kolonija, nešto tu ipak ne štima.
Ko sa đavolom tikve sadi…
Napravivši pun krug, jedino možemo objasniti primećeni paradoks kroz srpski novousvojeni kompleks samoviktimizacije – nas je Rusija nasamarila! Naše političke vođe nisu slušale Putina u Minhenu, nisu gledale ruske tenkove na auto-putu ka Tbilisiju, nisu znale da Putin raspolaže centralizovanom mrežom korumpiranih državnih oligarha, koji rade za njega koliko i za svoj džep, te da je svaki ekonomski sporazum sa njim zapravo mafijaški dil. Kao što je još jedan zaboravljeni predsednik Srbije u istom periodu izjavio: poštenog je lako prevariti.
Prost politički aksiom za svaku partiju koja se nalazi na levom ili desnom centru je da nikada ne pokušava da pretekne čvrste desničare zdesna jer će neminovno završiti u jarku. Ovo je lekcija koju će morati da nauči i aktuelni studentski pokret
Nije Putin nasamario ni Koštunicu, ni Tadića, a bogami ni Vučića. Svi oni su odreda odlučili da im se isplati da sa đavolom tikve sade, i to u smislu podizanja rejtinga na vašarskom antizapadnom sentimentu, kao i u finansijskom smislu, kroz šurovanje sa korumpiranom autokratijom.
Kao što nije slučajno pala nadstrešnica novosadske železničke stanice u okviru projekta državne firme korumpirane totalitarne Kine, nije slučajno NIS služio kao ispostava Rusije za širenje geopolitičkog uticaja i ispunjavanje partikularnih interesa pripadnika viših ešalona političkih stranaka. Rusija je puštena u Srbiju jer se u okviru političkog marketinga parazitiralo na temi Kosova i jer je to bilo isplativo srpskoj političkoj eliti – žutoj, plavoj, crnoj, svakoj. Novac ne smrdi, naročito kad se kradom trpa u džep, uz malo votke i kavijara.
Dok nam se kineski i ruski stubovi spoljne politike ruše na glavu, nažalost sve manje u metaforičnom smislu, na protestima protiv domaćeg režima primetna je, tu i tamo, ruska ikonografija, dok se maltene prebijaju oni koji se usude da ponesu simbole Evropske unije, koja je jedina šansa Srbije za ekonomski, politički i društveni razvoj. Zašto je to tako vidi se već iz konsenzusa koji je postojao oko prodaje NIS-a. Rusija pere naše sramne zločine i poraze 1990-ih, ona uz krst i ikonu korumpira koga treba, ona nam govori ono što želimo da čujemo bez pružanja bilo kakve opipljive koristi u pogledu ostvarenja istinskih nacionalnih interesa.
Ali ne, Srbija nije ruska gubernija, taman onoliko koliko nije ni evropska kolonija. Srbija je zatočenica sopstvenih propalih velikonacionalnih projekata, koji je nagone da sakralizuje sopstvene poraze, za koje su uvek krivi neki drugi.
Naša zemlja se nije slučajno našla između Rusije i Evrope, to nije determinisao ni njen geografski položaj, niti istorija i kultura. Srbija je do 1990. umela da se uklopi u dominantne evropske trendove, da iskuje savezništva koja su joj bila preko potrebna da bi ostvarila bilo koji značajan spoljnopolitički cilj. Dovoljno je pogledati mapu moderne Srbije od njenog nastanka 1804. do ostvarenja njenog velikonacionalnog projekta 1918. Ni u jednom trenutku naša Srbija nije ostala bez saveznika, kriveći čitav svet zbog svojih neuspeha.
Mračni deterministički fatalizam odlika je srpske nacije isključivo od poslednje decenije 20. veka, kada je njeno političko rukovodstvo, suočeno sa krahom velikonacionalnog projekta, pokušalo da izgradi alternativni projekat, etnički čistog životnog prostora, u potpunosti suprotan duhu vremena i globalnim tendencijama. Milošević je Srbima nametnuo mračnjački ruski partikularizam, po kome Srbi nisu deo Evrope već civilizacijski izdvojen deo, pod konstantnom opsadom spolja. On je uvezao pseudovizantijski horor film u režiji Kremlja, koji se u zvaničnoj Rusiji prikazuje od Ivana Groznog, preko Staljina do Putina.
Daleko im lepa kuća
Rusima daleka kuća, ako žele da se izdvajaju iz Evrope slobodni su to da učine, nalaze se na njenom obodu i u potpunosti zavise od Kine. Možemo pretpostaviti da će ruska elita budućnosti lamentirati nad činjenicom da je, kroz besmislenu agresiju njenih prethodnika, uništen udoban položaj ravnoteže između Evrope i Dalekog istoka koji je Rusija uživala, ali to je zaista njihov problem. Srbija i Srbi za tu rusku monodramu nemaju razloga da mare. Srbi su južnoevropska nacija, koja raspolaže potencijalom da bude najuticajnija država na Balkanu, ukoliko je integrisana u dominantne evropske tokove.
Rusija je puštena u Srbiju jer se u okviru političkog marketinga parazitiralo na temi Kosova i jer je to bilo isplativo srpskoj političkoj eliti – žutoj, plavoj, crnoj, svakoj. Novac ne smrdi, naročito kad se kradom trpa u džep, uz malo votke i kavijara
Izuzimajući kratak period od 2000. do 2003, srpsko biračko telo većinski bira određenu formu izolacije, od njenog ekstremnog pola – rata sa susedima, do njenog najblažeg oblika, „saradnje sa svima“. Prosečnog srpskog birača na to nisu prisilili ni Putin ni Si, taj srednjostatistički glasač sam kuje svoju sudbinu, a njegov izbor se svodi na – ni rat sa Evropom, ni deo Evrope. Zaista naš saldo je večita nula.
Ni aktuelni politički pokret u Srbiji ne preti ovom nepromenljivom stanju na našem nacionalnom računu. I naša mlada avangarda bi da nastavi putem istovetne izolacije, ali ovaj put bez korupcije. Nepopularno mišljenje: najveći problem Srbije nije korupcija, njen najveći problem je neintegrisanost u evropske tokove – političke i ekonomske. Da se kojim slučajem naša nacionalna elita u 19. veku ponašala kao danas, pitanje je da li bi opstala i kao patrljak Smederevskog sandžaka.
Od Evropa ili Kosovo do naftna ili gasna kriza
Suštinski gledano, sve političke opcije u Srbiji od 2000. do 2012. zatekle su jednog dezorijentisanog, kivnog birača, koji je pride patio od kompleksa više vrednosti. Bez apsolutne kontrole nad medijskim i obrazovnim sistemom bilo je zapravo teško vratiti dotičnog u normalu, a od 2012, novi vođa koji jeste uspostavio kontrolu nad gorepomenutim sistemima koristi istu kako bi produbio negativno stanje u kome se taj birač nalazi. Zato ne treba da čudi da isti taj glasač za ruske naftne i gasne ucene krivi Ameriku ili Evropu, ne treba da čudi da mu smetaju isključivo rudnici u vlasništvu nekineskih korporacija, ne treba da čudi da se ruski ratni simboli pojavljuju na mitinzima za demokratiju.
Zbog udvaranja ovom biraču, kompletna srpska politička elita do 2012. godine poklonila je Rusiji jedinu naftnu rafineriju, koja zadovoljava oko 80 odsto potreba goriva za domaće tržište. Zamislite skok cena do koga će doći kada se istroše rezerve goriva, ukoliko putinovska Rusija ne odluči da proda svoj geopolitički uticaj na Balkanu nekoj zapadnoj kompaniji ili državi Srbiji. Ili naprotiv, zamislite skok troška industrijske proizvodnje ako Srbija bude primorana da nacionalizuje svoju jedinu rafineriju, a Rusija Srbiji uvede gasni embargo, kao što ga uvodi drugim evropskim državama koje pokušava da ucenjuje. Srbija, teorijski, može da pokrije samo oko 70 odsto potreba prirodnog gasa bez uvoza tog energenta iz Rusije sa postojećom infrastrukturom, a po trenutnim ugovorima pokriva samo 20 procenata uvoza neruskog gasa.
Srbija je ušetala pravo u zamku ruske agresije za koju sama snosi odgovornost. Ne više ili Evropa ili Kosovo, nego ili naftna ili gasna kriza. Samoviktimizacija, taj najviši stepen kolektivnog jogunjenja, dovela nas je sve u veoma loš ekonomski položaj. Najviše obeshrabruje što se ni smenom Vučića ne nazire kraj ovom samoporažavajućem mesečarenju.
