Dok gledam raspojasanog Dragana J. Vučićevića kako na nekoj “Informer” tabli zapenušano razotkriva “blokadersku terorističku zaveru pada nadstrešnice” pada mi na pamet scena iz filma koji sam nedavno gledao i koji je dosta relevantan za vreme laži, podmetačina i zastrašivanja koje svakodnevno u Srbiji živimo.
U filmu Šegrt (The Apprentice, 2024), mladi rentijer nekretnina Donald Tramp suočen je u Njujorku s optužbama za diskriminaciju prilikom iznajmljivanja stanova. Tramp i njegov otac ne vole baš da im crnci i Portorikanci zakupljuju stanove. Ključni savet koji advokat Roj Kon daje svom klijentu sažet je u tri pravila. Ova pravila su najvažniji sadržaj trejlera za film koji je na prošlogodišnjem Kanskom festivalu dočekan osmominutnim ovacijama:
Napadaj, napadaj, napadaj!
Ne priznaj ništa, poriči sve!
Šta god da se desi, proglasi pobedu i nikad nemoj priznati poraz!
Emocije umesto činjenica.
Zvuči poznato?
Postistinu je kao reč prvi upotrebio još 1992. američki dramski pisac srpskog porekla Stiv Tešić: „Mi smo, kao slobodni ljudi, slobodno odlučili da želimo da živimo u nekakvom post-istinitom svetu.“
Postistina postaje reč godine u svetu po izboru Oksfordskog rečnika tek 2016. godine, one godine kada je Brexit kampanja tako vešto manipulisala činjenicama. Tvrdnja da će Velika Britanija izlaskom iz EU uštedeti 350 miliona funti nedeljno i da će taj novac biti preusmeren u zdravstvenu zaštitu bila je neistinita. Ali to će Britanci saznati tek kada istupe iz Evropske unije.
Ali suština postistine bila je poznata mnogo pre nego što su internet i društvene mreže bili na vidiku.
Zanimljivo je kako se ljubitelji postistine lako namirišu. Kada su se 1973. ukrstili putevi Donalda Trampa i Roja Kona, Trampov harizmatični advokat imao je već dve decenije pravničke karijere.
Roj Kon je projektovan je da bude beskrupolozna ličnost i to mu se jako dopadalo. Na suđenjima deluje “kao zver puštena iz kaveza”. Biografi ovog čoveka bez ikakvih moralnih skrupula opisuju kao dete začeto u braku koji ima koruptivnu istoriju. Navodno je njegova majka Dora, iz bogate industrijske jevrejske porodice, bila najružnija žena u Bronksu krajem dvadesetih godina. Verovatno bi ostala neudata da moćna porodica nije obećala mladoženji da će brzo postati sudija. Tako je ambiciozni Albert Kon postao sudija a potom i otac Roja Kona. Već sa deset godina ovaj dečak, predodređen za advokatsku karijeru, sedeo je na ručku sa svojim ocem i predsednikom Ruzveltom, ravnopravan sa ostalim gostima.
Postistinu je kao reč prvi upotrebio još 1992. američki dramski pisac srpskog porekla Stiv Tešić: „Mi smo, kao slobodni ljudi, slobodno odlučili da želimo da živimo u nekakvom post-istinitom svetu“
U svojoj dvadeset četvrtoj godini Roj Kon će, kao glavni tužilac na suđenju koje prati cela nacija, poslati Džulijusa i Etel Rozenberg (optuženih za špijunažu u korist Sovjetskog saveza ) na električnu stolicu. Agresivno unakrsno ispitivanje, navođenje na laž i zastrašivanje, glavne su metode tužilaštva koje prati cela nacija.
Tako postaje miljenik Džona Edgara Huvera, doživotnog FBI direktora koji ga postavlja na mesto kao stvoreno za karijeru đavoljeg advokata. Kon postaje glavni pravni savetnik ozloglašenog senatora Džozefa Makartija u lovu na komuniste. Pedesetih godina televizija je potpuna novost u životima Amerikanaca i direktni prenosi procesa imaju ogromnu gledanost. Strah se institucionalizuje kao medijsko oruđe. Na arhivskim snimcima toga vremena vidimo ih kako siledžijski saslušavaju navodne komuniste i homoseksualce. Iako je celog života homoseksualac koji vodi promiskuitetni život Roj Kon je na saslušavanjima najveći zagovornik tradicionalnih vrednosti i posebno maltretira homoseksualce. Uvek u društvu najlepših žena Njujorka.
Zvuči poznato?
To je vreme koje na test stavlja gotovo čitav Holivud. Čarli Čaplin i Orson Vels preseliće se u Evropu. Scenarista Dalton Trumbo će završiti u zatvoru i pod pseudonimom napisati nekoliko velikih holivudskih hitova (tema filma Trumbo, 2015. sa Brajanom Krestonom u naslovnoj ulozi). I drugi sjajni umetnici biće proganjani kao komunisti ili njihovi saradnici. Dešijel Hemet, autor krimi-romana završiće u zatvoru jer ne želi da denuncira svoje kolege. Ni dramaturškinja Lilijan Helman ne želi da svedoči protiv drugih: „Ne mogu i neću da sečem svoju savest da odgovara trenutnoj modi.“
Naravno da ima i onih koji jedva čekaju da ocinkare svoje kolege i stave ih na holivudsku crnu listu. Jedan od njih e glumac Ronald Regan. On kroz Makartijevu epohu prolazi transformaciju od liberalnog glumca do konzervativnog političara. Kada osamdesetih krene njegov politički uspon jedan od kreatora Reganovih pobeda postaće upravo Roj Kon, čovek koji na svom platnom spisku ima vodeće “novinare” američkih tabloida.
Zvuči poznato?
Senator Džozef Makarti će nakon hladnoratovske antikomunističke histerije koja je trajala čitavu deceniju dobiti svoju reč u rečniku. Makartizam je danas pojam koji nema veze samo sa antikomunizmom. On označava svaku praksu iznošenja optužbi za nelojalnost, subverzivnost i izdaju bez konkretnih dokaza. Sticajem nesrećnih okolnosti reč makartizam postala je i nama u Srbiji veoma bitna iako Vučićevom kriminalnom režimu komunisti sigurno nisu najveći problem. To najbolje znaju svi “teroristi, zgubidani, izdajnici i strani plaćeni” koje ova vlast u maniru senatora i njegovog savetnika svakodnevno otkriva.
Ako od vremena Džozefa Makartija počinje da se kotrlja postistina onda bi u interpretaciji naše stvarnosti stvari izgledale ovako: Donald Tramp je bio Konov šegrt. Vučić je šegrtov šegrt. DJV i svi ostali jahači postistine dele neslavnu titulu šegrtovog šegrta šegrt
Makarti će dobiti svoju reč u rečniku a Roj Kon kao advokat nakon decenije Druge crvene panike stiče ogromno poverenje u svetu mafije čiji uticaj ponovo raste u Njujorku i velikim američkim gradovima. Dok brani mafijaške bosove Kon redovnogazi sve etičke principe. Kao mentor i pravni savetnik i dalje je oslonac vrtoglavom finansijskom usponu Donalda Trampa. Zbog kršenja svih pravnih kodeksa neprekidno mu se preti oduzimanjem advokatske licence, ali to će se desiti tek 1986. godine. Te godine on će oboleti od AIDS-a iako tu bolest kao i svoje seksualno opredeljenje do smrti neće priznati.
Na kraju filma Šegrt (The Apprentice, 2024) Donald Tramp (u sjajnoj interpretaciji Sebastijana Stena) uporno odbija da se javi na pozive teško bolesnog Roja Kona (maestralni Džeremi Strong). Zbog straha od AIDS-a nikada više mu se neće javiti. U montažnoj sekvenci koja je dramski vrhunac filma Tramp, je u bolnici zbog transplatacije kose dok Roj Kon u svojoj bolnici umire sam i potpuno napušten. Epsko oceubistvo? Ali zar mentor ne bi postupio na isti način da je bilo obrnuto?
Svi koje zanima ovaj film obavezno treba da pogledaju i dva bonus dokumentarca koja se bave likom i (ne)delom Roja Kona:
Gde je moj Ron Kon? (Where’s My Roy Cohn? 2019) je hronologija sastavljena od intervjua s Konovim savremenicima i rođacima i izuzetno zanimljivog arhivskog materijala od početaka televizije u Americi do poslednjeg razgovora sa već teško bolesnim advokatom. Film naslov duguje pitanju koje je Tramp uvek postavljao ljudima oko sebe kada bi zapao u nevolje.
Nasilnik. Kukavica. Žrtva. Priča o Roju Konu (Bully. Coward. Victim. The Story of Roy Cohn 2020)režirala je Ajvi Miropol, unuka Džulijusa i Etel Rozenberg. Ovaj dokumentarac obojen je snažnom ličnom dimenzijom, borbom za pravdom i rehabilitacijom roditelja koju je čitav život vodio njen otac Majkl.
Ako od vremena Džozefa Makartija počinje da se kotrlja postistina onda bi u interpretaciji naše stvarnosti stvari izgledale ovako: Donald Tramp je bio Konov šegrt. Vučić je šegrtov šegrt. DJV i svi ostali jahači postistine dele neslavnu titulu šegrtovog šegrta šegrt.
Mom čestitom dedi Milovanu, predratnom majstoru, radio i tv mehaničaru, na zidu radionice je pisalo: “Ako si mi prijatelj ne traži mi veresiju”.
Beskrupuloznim jahačima postistine na zidovima stoji urezano:
Napadaj, napadaj, napadaj!
Ne priznaj ništa, poriči sve!
Šta god da se desi, proglasi pobedu i nikad nemoj priznati poraz!
