Beskrajne su malverzacije provincijskih odbora SNS-a.Kada bi postojalo javno tužilaštvo, njegovi istražitelji mogli bi da otkriju trista čuda u još uvek netaknutim tomovima opštinskih registratora sa tenderskom dokumentacijom. Od malih nabavki za otvaranje bankomata u Karavukovu, do onih velikih, kao što je izgradnja nevidljive kanalizacije u Borči. Ali dok Srbijom vlada zaverenički red Male lopovske braće, koji se „zaklinje na krv“ u malim crkvama, jasno je kao dan, nijedan sudski proces neće biti pokrenut.
Da bi se postalo članom ovog Reda potrebno je pristupiti misterijama prodavanja magle, odnosno da kandidat poveruje da nešto zna – iako ništa ne zna – tj. da ume da ni iz čega napravi profit, pre svega izvlačenjem novca iz budžeta. Poželjno je da osoba nema nikakvu školu, ali da ima neko krivično delo, manju pljačku trafike ili sitnije zataškano ubistvo, gaženje automobilom ili bar trovanjem. Ono što sve članove Reda spaja je bezuslovna vera u Autohtonog Vrhovnika (AV), koji sve zna i sve vidi, i poseduje moć abolicije i ucenjivanja krivičnim delima iz dosijea svakog pojedinačnog člana. Epikurejski kredo ovog Reda prvi je sročio Damir Zobenica, i on glasi: „Zakon mi ne fermamo, jer dok smo na vlasti, Zakon ne postoji, a kada padnemo, palimo za Trst, van domašaja Zakona.“
Kriminalni dosijei poznatih članova Male lopovske braće, kao što su Bratislav Gašić, Tomislav Momirović ili Goran Vesić, ukazuju na čelično ustrojstvo Reda: od najnižeg ranga 1) Džeparoša, preko 2) Krimosa do 3) Hulje. Na vrhu stoji AV ili Ober Hulja, koji jedini može odlučivati o nečijem promicanju, odnosno unapređenju u viši stepen. Tako se pojedini odbori SNS-a takmiče zapravo ko će više pokrasti i nametnuti se na sledećim izborima unutar Reda, gde će svako ponuditi nešto za svoju kandidaturu.
Međutim, red Male lopovske braće ne bi bio to što jeste, da sve to nisu okrenuli u svoju korist, pa su se po sistemu „brzi prsti“ prvi javili lokalni SNS Džeparoši, ne bi li time zadivili Ober Hulju, od kog očekuju da ih nakon drugog konkursa za EKO bicikliste, proizvede konačno u Krimose
U Aleksincu, recimo, ovog leta se izdvojio niži Red kradljivaca bicikala, koji se vinuo visoko u trci za viši stepen Krimosa. Naime, lokalna vlast je u avgustu građanima Aleksinca najavila mogućnost kupovine bicikala po nižoj ceni, uz subvencije od 10.000 dinara, a sve to pod geslom ekološki prihvatljivog prevoznog sredstva. I to u Aleksincu, gde ne postoji saobraćajna infrastruktura, gde svake godine neko pogine na suženom trotoaru ili na neobeleženom pešačkom prelazu.
Svejedno, subvencijama se u zube ne gleda, pa je tako, nakon raspisivanja tendera, za koji je Opština opredelila milion dinara, ustanovljeno da se od tih para može snabdeti 100 biciklista. Najviše su se obradovala deca. Međutim, red Male lopovske braće ne bi bio to što jeste, da sve to nisu okrenuli u svoju korist, pa su se po sistemu „brzi prsti“ prvi javili lokalni SNS Džeparoši, ne bi li time zadivili Ober Hulju, od kog očekuju da ih nakon drugog konkursa za EKO bicikliste, proizvede konačno u Krimose. Nema sumnje, da su lokalni SNS funkcioneri, Dejan Milošević, načelnik opštinske uprave, zajedno sa Družbom džeparoškom, uveliko zreli za promidžbu. Svestan je toga i AV, zato na aleksinački Odbor SNS-a gleda kao na rezervoar za novo mitarenje kadrova.
Dok je provincijskih igranki i tendera, nema zime za Malu lopovsku braću. A jednog dana, kada se Džeparoši budu dohvatili najvišeg ranga, dobiće i oni licence to kill. I pljačkaće na veliko. Onako kako su to radili u Novom Sadu. No do tada, treba biti strpljiv, i džepariti na sitno. Sajlu po sjalu za kočnice, bicikl po bicikl. I tako sve do jahte u Porto Karasu. Ili na nekom ozbiljnijem mestu.
