Šta se u prethodnih nekoliko dana „prevrnulo“ u glavi Aleksandra Vučića, pa je umesto nedavno upućene pretnje da ćemo videti iznenađujuće odluke i odlučnu akciju države stigao do skoro molećivih poziva studentima na debatu pred televizijskim kamerama? I to nakon što ih je nazivao ustašama, teroristima, batinao i hapsio, a njegove falange, koje je u međuvremenu pomilovao, akademcima lomile kosti.
Može biti da je reč o spoznaji da su svi represivni metodi nepovratno potrošeni. Volovska žila, tako mu drag instrument dijaloga, nije dala baš nikakve rezultate. Štaviše, samo je produbila ogorčenje građana i stimulisala njihovu istrajnost. Možda stranci sa podignutim kažiprstom i zapadni mediji koji sve više ukazuju na sličnosti dva Aleksandra – Lukašenka i Vučića? Može biti.
Biće da se, ipak, radi o samozavaravanju o večnom životu tipa koji je uvek umeo da ukrade malo više od drugih, da prevari malo bolje od najboljih, pa će tako i ovog puta na izborima, koji uprkos poraznim pokazateljima istraživanja javnog mnjenja, izgledaju kao najmanje loša solucija. Jer, dobrih za Vučića i njegove krimose više nema.
Ali, da bi se tako nešto desilo, studente i njihov pokret koji su svih ovih meseci ostali depersonalizovani, sa maskama Anonimusa, valja provući kroz režimski kal i medijskog toplog zeca i učiniti ih u očima građana neprihvatljivom alternativom. Kao što je to činjeno sa opozicijom deceniju i više. Otuda je i Ana Brnabić ciknula, nakon što su studenti „oduvali“ Vučića i poručili mu da mogu da debatuju samo kada raspiše izbore, da studentsko-blokaderska strana odbija poziv zato što nema plan i program.
Opet, nije da ta sumanuta ideja čoveka koji je za svog vakta na vlasti bežao od svakog javnog sučeljavanja glavom bez obzira, ne bi mogla da bude i zabavna, samo da ne izgleda kao udaja za silovatelja. Pred čijim bi se kamerama taj istorijski dijalog dešavao? Slutim da predsednik preferira Informer, tu bi kaštigovanje studenata mogao da prepusti Draganu J. Vučićeviću, umesto da sam urla kako mora u neravnopravan boj sa rušiteljima Srbije. Bilo bi zanimljivo videti kako bi Aca Srbin studentkinji Ani, kojoj su kapuljaši slomili vilicu, objasnio činjenicu da ih je amnestirao, dok neke njene kolege još robijaju ili su u ezgilu.
Biće da se, ipak, radi o samozavaravanju o večnom životu tipa koji je uvek umeo da ukrade malo više od drugih, da prevari malo bolje od najboljih, pa će tako i ovog puta na izborima, koji izgledaju kao najmanje loša solucija. Jer, dobrih za Vučića i njegove krimose više nema
U svakom slučaju, naum vlasti da „navuče“ studente čini ih taman onakvima kakvi i jesu – beznadežnim budalama ili beznadežnim pokvarenjacima. I tu ništa ne može promeniti ni odvratni medijski narativ, prema kome bi svako drugi na vlasti, osim Vučića, urnisao budućnost Srbije.
Ali, budući da ovaj scenario nije izgledan, valja se zapitati šta režimu preostaje? Deoba gneva sa sapatnicima deluje kao privremeno prihvatljivo rešenje, ali građani na ulici čekaju da se upre prstom u nekog ili nešto pa da se naplate za deceniju i kusur pljačke, korupcije i poniženja.
Nova, gromoglasno najavljena „parizer revolucija“ neće nikoga impresionirati, baš kao što niko neće poverovati u laž Siniše Malog o prosečnoj plati od 1.000 evra. Ali, ova batrganja jesu znakovi pored puta koji ukazuju da je Vučić možda prelomio da se ide na izbore. Jer, i kod njega polako sazreva svest da kroz sva ova previranja, u najboljem slučaju, može proći gubeći samo vlast.
Izbori će, opet, kad god ih bude, biti finale ove mučne igre i biće grdno čistilište za Vučića i naprednjake. I možda još ponekog. I ništa čistije od ishoda tih izbora neće razdvojiti političke hulje od političkih kalkulanata, i ništa neće pocrtati deblju liniju između ispraznih bukača i onih koji zaista žele promenu sistema. A ne samo vlasti.
