Dužnost teologa je da progovori kad god su ugrožena demokratska i ljudska prava građana, smatra protojerej-stavrofor Vladan Perišić, nekadašnji redovni profesor i dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF) koji je deo Univerziteta u Beogradu. Pre nego što se penzionisao bio je i profesor srednjovekovne i moderne filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a ranije i glavni urednik časopisa Filozofske studije i Teologija.
Za razliku od patrijarha Porfirija, koji je u Moskvi osudio „obojenu revoluciju“, a potom nekoliko puta pozvao na „pomirenje“, Perišić u razgovoru za Radar kaže da mu nije sasvim jasno koga patrijarh zove na pomirenje i da se nada da nije pozvao prosvećenu akademsku mladež da se „pomiri“ sa mračnim kriminalnim kartelom, koji kontroliše državu.
Šta su nam patrijarh Porfirije i mitropolit bački Irinej Bulović zapravo poručili iz Moskve, dok su studentski protesti bili u punom jeku?
To denunciranje srpske akademske omladine autoritarnom lideru jedne strane države bilo je užasno poražavajuće. Ličilo je to na ulagivanje nekih nesrećnih gubitnika jednom moćniku koji ih pritom gotovo i ne konstatuje. Od njih nisam ništa naročito ni očekivao, ali tolikom amaterizmu, diletantizmu i srozavanju se, ipak, nisam nadao. Kada su ruski domaćini javno objavili sramno dodvoravanje najvišeg dvojca SPC, više se nije moglo nazad, jer nisu mogli da tvrde da nisu rekli to što su rekli. A da je na delu „obojena revolucija“ može tvrditi samo onaj ko uopšte ne zna šta je obojena revolucija ili zna pa onda to klevetanjem podmeće srpskoj omladini, koju deo vrha SPC besramno označava čak i kao ustaše. Rekli su da bi Srbija trebalo da se prikači uz Rusiju „kao mali čamac uz veliki brod“… Sve jadnije od jadnijeg. Uzalud njihovi botovi trube da je pod tim dvojac na vrhu SPC mislio sve drugo samo ne ono što su svi čuli. Stvari su ogoljene i u Moskvi je vrh SPC patriotski obznanio čak i to da se uzda više u rusku nego u politiku sopstvene zemlje .
Kakva bi trebalo da je uloga crkve u borbi građana protiv korupcije?
Da apsolutno u toj borbi stane na stranu naroda. Ali SPC u tome sprečava to što je u braku ili bolje rečeno u protivprirodnom bludu upravo sa tom, do srži korumpiranom državom, koja delić tog profita nastalog korupcijom preusmerava prema crkvi. Time kupuje njeno ćutanje i ona otvoreno staje uz kriminalizovane strukture, ovenčavajući ih najvišim crkvenim ordenjem, a onda sudi onima koji to s negodovanjem komentarišu. Dakle, ne samo što postupa nedostojno, nego sankcioniše one koji njihove sramne postupke samo konstatuju. Uterivanjem straha želi da onemogući da njena nepočinstva izađu na videlo.
Hrabrost i istinoljubivost studenata, budućih teologa, ne ceni se ni na PBF-u. Nije li obaveza fakulteta upravo suprotna, da stane uz svoje studente, a ne da guši borbu za istinu?
Naravno da jeste. Ali PBF ne razume prirodu Univerziteta. Njima nikako ne ide u glavu da je Univerzitet slobodna zajednica istraživača – profesora i studenata. Ogromna većina njih ne shvata samu bit te institucije. Ili ako neki eventualno i shvataju, onda je još gore. Tada zloupotrebljavaju svoje povlašćeno mesto na Beogradskom univerzitetu. Zbog toga i Fakultet tretiraju kao neku proširenu srednjoškolsku bogosloviju u kojoj su nastavnici tu da govore, a studenti da slušaju i „po poslušanju“ odrade neki domaći zadatak. A pre svega da se svi zajedno, apsolutnom, bezuslovnom i apriornom poslušnošću dodvoravaju Sinodu i vrhu crkve, dovijajući se kako da zasluže njihovu milost. I kako onda očekivati da takvi podrže probuđene studente u njihovoj borbi za pravične i slobodne institucije i život oslobođen poniženja i straha?
Da je na delu „obojena revolucija“ može tvrditi samo onaj ko ne zna šta je to ili zna pa to klevetanjem podmeće srpskoj omladini, koju deo vrha SPC besramno označava čak i kao ustaše. Sve jadnije od jadnijeg
Stiče se utisak da i država i crkva podstiču nacionalizam i da ga koriste da preusmere pažnju sa nekih drugih problema. Kako to da nacionalni identitet često preteže nad hrišćanskim vrednostima među vernicima SPC?
Nacionalizam je posebno bolna tema svih balkanskih, ali, nažalost, sve više i evropskih društava. Ta tema iziskuje mnogo šire i dublje objašnjenje od onog koje ovde mogu dati. No, ukratko, nacionalizam, na kakav svakodnevno nailazimo, velika je prevara velikih prevaranata, profesionalnih nacionalista. Pritom se mora voditi računa da je nacionalizam krajem 18. i celog 19. veka bio pozitivna pojava, nastala iz opravdane želje podjarmljenih naroda za stvaranjem sopstvenih nacija i oslobođenjem, kako od apsolutističke vlasti domaćih rojalista i apsolutista, tako i od kolonijalne vlasti stranih eksploatatora. Međutim, kad danas kažemo nacionalizam ne mislimo na to, već na njegov homonimni surogat koji se karakteriše nekritičkim veličanjem sopstvene nacije na račun drugih, obično susednih nacija koje se percipiraju kao uzročnici svih problema koje naša nacija ima.
Šta su ključne odlike, a šta posledice takvog nacionalizma?
Takav nacionalizam počiva na mitovima o prošlosti sopstvene nacije u kojima se ona, metodom selektivnog zaboravljanja, uvek javlja kao naivni gubitnik lukavih i zlih nacija koje su profitirale na njenim gubicima. Naša nacija nikada nije napala neku drugu. Nikada nije izazvala nikakav rat. Nikada nije počinila nikakav zločin. A ako i jeste, i to zločin umanjen do neprepoznavanja, onda je to bilo opravdana reakcija na mnogo veći zločin koji su drugi učinili nama. Naš nacionalizam je zato patriotizam. Njihov nacionalizam je šovinizam. Zato je naša nacija „žrtva izložena istorijskim nepravdama“ koje je neophodno ispraviti. Ovakva slika nacije, brižljivo spravljena u kuhinjama nacionalista, truje narod sa svih nacionalnih i crkvenih medija već decenijama, onesposobljavajući ga da sagleda istinu o sebi. Istinu koja nije uvek prijatna, ali je uvek isceljujuća. No do koje se nije lako probiti.
Kakva je uloga crkve u svemu tome?
Posebno je poražavajuće to što je crkva sa najvećim zadovoljstvom i posvećenošću na sebe preuzela ulogu koja je strana njenom biću, ali koju joj je nacionalistička vlast namenila – ulogu čuvara nacionalne mitologije i jedinstva nacije. Tako umesto da raskrinkava takvo korišćenje nacionalizma od strane onih lukavih i zatucanih koji su narod uvek zavijali u crno, crkva se spremno stavila u službu tog polusveta, ponosna što će i ona nacionalizmu dati svoj doprinos time što će, umesto da bude crkva svih, postati nacionalna crkva i to čak staviti u svoj naziv. I umesto da se o nacionalizmu izjasni teološki, tako što će demaskirati njegove mitomanske pretenzije, ona se o njemu izjašnjava ideološki, tako što prihvata da bezuslovno služi njegovim svrhama koje nikako ne mogu biti crkvene, ukoliko to znači – jevanđelske. I o kojima se, na kraju krajeva, i ne pita.
Rukovodstvo PBF-a se apsolutnom poslušnošću dodvorava Sinodu i vrhu crkve ne bi li zaslužilo njihovu milost. I kako od njih očekivati da podrže probuđene studente u njihovoj borbi za pravične i slobodne institucije
Tome nasuprot, crkva bi morala, vrativši se sebi i svom iskonskom poslanju, mnogo aktivnije svoje vernike prosvećivati u duhu Hristovog jevanđelja koje ne poznaje „ni Grka, ni Jevrejina“, ne pravi razlike među nacijama, te spasenje svih ne želi samo pasivno, apstraktno i deklarativno, nego aktivno radi na njemu. Morala bi se, takođe, mnogo aktivnije uključiti u izmirenje balkanskih naroda, koje su upravo nacionalisti doveli do toga da oni i danas žive maltene kao da se nesrećni i nepotrebni građanski rat, koji su oni i izazvali, završio juče, ili, još gore, kao da će početi sutra. Međusobnom razumevanju i vraćanju poverenja među balkanske narode crkva bi mogla, štaviše morala, dati mnogo veći, rekao bih čak odlučujući doprinos, ali, nažalost, ne vidim da to čini. A ne vidim ni da je za tako nešto zainteresovana. Što je tragično i što me posebno ožalošćuje.
Na zahtev patrijarha Porfirije pred Crkvenim sudom u toku je postupak protiv sveštenika Vukašina Milićevića i teologa Blagoja Pantelića, što je ponovo apostrofiralo pitanje slobode govora i položaja kritičkog mišljenja unutar SPC-a. Šta se time želi postići i zašto ste ih otvoreno podržali?
Pokretanjem procesa protiv njih, vrh crkve ne želi samo njih da kazni, nego da uplaši svakog drugog člana crkve koji bi hteo da postupi na sličan način. Želi da njihova kazna bude drastična da bi bila egzemplarna. Klirici su uglavnom odavno zanemeli čuvajući svoju mantiju. Ali šta će im mantija ako ispod nje nema kičme. Da li će kao beskičmenjaci biti bliži Bogu? Čini mi se da o tome ne razmišljaju. A morali bi. Obično se pravdaju time što kažu – šta će ti dostojanstvo ako nemaš šta da jedeš? Ali, s druge strane, možda bi bilo bolje da se zapitaju – šta će ti da imaš da jedeš, ako zbog toga gubiš dostojanstvo?
Procesom protiv Milićevića i Pantelića vrh crkve želi da uplaši svakog drugog ko bi hteo da slično postupi. Klirici su uglavnom odavno zanemeli čuvajući svoju mantiju. Ali šta će im mantija ako ispod nje nema kičme
Za koja „nedela“ se njima sudi?
Svešteniku Milićeviću vrh SPC će izgleda suditi jedino zato što im ne ide u prilog istina koju o njima povremeno govori i u kojoj se prepoznaju, što ih verovatno ne dodiruje, jer oni bolje od svih, pa i od njega, znaju ko su i šta su. Ali ih, zahvaljujući onome što Milićević i još poneko govore, sada prepoznaju i drugi, a to im već udara na sujetu i krnji ugled za koji veruju da ga imaju, pošto su ga decenijama brižljivo konstruisali. Ne vidim drugog razloga da mu sude, izuzev tog. A taj razlog teško da će se naći u kanonima i pravilima crkve. Osim ako mu ne uzimaju za zlo neke druge stvari, zbog kojih bi onda odmah morali da pokrenu na stotine paralelnih sudskih postupaka. No, ne sumnjam da će već nešto smisliti. Ako ni u čemu, u tome su se bar izveštili. Ionako se na kanone pozivaju samo kada to odgovara vrhu crkve. Kad im ne odgovara, kanoni kao da ne postoje.
Nacionalizam je velika prevara velikih prevaranata, profesionalnih nacionalista. Posebno je poražavajuće to što je crkva na sebe preuzela ulogu čuvara nacionalne mitologije, koju joj je nacionalistička vlast namenila
Zabrana pričešća stigla je i Pantelića. Čemu služi ta drakonska kazna? I da li je uputnije nagraditi nekog ko slobodnim mišljenjem, utemeljenim na znanju, zapravo podiže ugled SPC?
I ta zabrana izrečena je bez ikakvog suđenja, izvođenja dokaza, čak i bez konkretne optužnice. Potpuno proizvoljno, samovoljno, po principu „može mi se“ nepredvidive, hirovite i autoritarne kraljice iz Alise u zemlji čuda koja, kao da je to nešto sasvim normalno, izriče: „Prvo presuda, pa tek onda suđenje.“ Tako su i njih dvojica dobila presudu, a suđenjem će se već nekako udesiti da presuda izgleda i opravdano. I nikako da vrh SPC iz svojih posrtanja izvuče neku lekciju. Umesto da najboljima omogući da rade to što znaju i vole, jer bi to nesumnjivo bilo na korist crkve, oni ih nemilosrdno progone i blate preko svojih medija. Dr Milićević je jedan od najtalentovanijih i najobrazovanijih teologa koje smo imali, a doktorand Pantelić je uspeo, takoreći ni iz čega, da stvori najbolji teološki sajt na Balkanu. Za takve i njima slične očigledno nema mesta u službenoj SPC. Ali će se zato svaki mediokritet udobno smestiti u nekoj patrijaršijskoj ili eparhijskoj kancelariji ili u nekoj parohijskoj crkvi, radiju, televiziji, novinama ili sajtovima SPC. Ne mora da bude talentovan ni za šta. Ne mora da zna ništa. Ne mora da radi ništa. Dovoljno je da bespogovorno izvršava naredbe i da se što dublje klanja. Eto dotle je stigla SPC. Može li još niže, ostaje da vidimo.
Istine radi, hajka na nepodobne krenula je još 2017, kada se grupa profesora, docenata i asistenata sa PBF-a, uključujući i vas, javno usprotivila inicijativi za reviziju Darvinove teorije. To je ocenjeno kao kompromitacija SPC, kao da ona već nije samu sebe kompromitovala zataškavanjem brojnih afera?
Našim „Stavom“ o teoriji evolucije, o kome su se izrazito pozitivno izjasnile i sve relevantne naučne institucije, ne samo da nismo kompromitovali crkvu, nego smo snažno doprineli njenom ugledu u široj društvenoj i akademskoj zajednici, dok se sam vrh crkve nije ogradio od našeg mišljenja i time iskompromitovao sam sebe. No, to je, ipak, samo bleda senka kompromitovanja kojim je crkva unizila sebe zataškavajući pedofiliju u samim vrhovima crkve, među onima koji odlučuju baš o svemu što je u njoj bitno i što se tiče svih. I zbog čega je i mogla biti zataškana, uz obilnu pomoć odavno iskompromitovanih pravosudnih institucija ove nesrećne države. Pedofilima u mantiji, od kojih su neki i sa mitrom, nije falila ni dlaka na glavi, ali će zato teolozi skupo platiti to što su se usudili samo da komentarišu nedostojne reči ili postupke crkvenog vrha. Za vrh crkve bi bilo najpoželjnije kada o njihovim nedelima uopšte ne bismo ni mislili, a ako već mislimo, to ne bismo smeli reći. Inače sledi odmazda. A ona se opravdava lukavom i dobro uvežbanom upotrebom homonimija. U slučaju kritike vrh službene crkve demagoški odmah, takoreći instinktivno, zamenjuje predmet kritike i optužuje kritičara koji nalazi mane „crkvi kao instituciji“ i njenim predvodnicima koji prave manje ili veće greške, tvrdeći da takav u stvari kritikuje „crkvu kao Telo Hristovo“, i već samim tim činom takav nesrećnik sebe samog izmešta izvan crkve, tako da crkvi ostaje da na nekom crkvenom sudu samo to konstatuje.
I nema u ovome ničeg novog. Istorija crkve pokazuje da je crkva imala i svoje svetle, ali i mračne trenutke, pa i cela razdoblja. Oni koji ne vole crkvu ukazuju samo na ovo drugo. Oni koji je vole, ali, nažalost, i oni koji od nje imaju koristi, ukazuju samo na ono prvo. A istina je da je postojalo i prvo i drugo.
Crkva bi morala mnogo aktivnije da se uključi u izmirenje balkanskih naroda. Oni i danas žive maltene kao da se građanski rat, koji su izazvali nacionalisti, završio juče, ili, još gore, kao da će početi sutra
Možete li da nas podsetite na tu 2017, koju možemo da označimo kao početak povratka u vreme inkvizicije?
Od 12 potpisnika apela, pokazalo se da se polovina malo pomalo povukla i pokajala, od tada žive bezbedno, u milosti crkvenog vrha i više im ne padaju na pamet takve „nepromišljenosti“. No, da biste uopšte razumeli naš „Stav“, potrebno je razumeti čime je bio izazvan, da je bio prirodna reakcija na opskurnu inicijativu „grupe građana“, među kojima je bilo i pet-šest sveštenika i bivših profesora PBF, koja je na obrazovni sistem vršila pritisak da se izvrši „revizija izučavanja teorije evolucije u našim školama i fakultetima“. Drugim rečima, da se teorija evolucije izbaci i zameni dubioznim učenjem američkih protestantskih kreacionista koji zagovaraju doslovno razumevanje Svetog pisma, čime izvrću njegovu poruku i time potpuno izneveravaju duh predanja svetih otaca i crkve.
Našim „Stavom“ u stvari branili smo autentično hrišćansko učenje od američkog protestantskog kreacionizma, koji bi se mogao okarakterisati i kao – bolest vere. Teoriju evolucije smo protiv kreacionista branili ne zato što mi znamo da je ona istinita – bilo bi pretenciozno da mi kao teolozi sebi pripisujemo takve kompetencije – nego kao danas jedinu prihvaćenu naučnu teoriju koja objašnjava razvoj života na Zemlji. I naročito smo branili princip da se jedna naučna teorija može zameniti samo drugom naučnom teorijom, ukoliko naučna zajednica prihvati da ona objašnjava date fenomene bolje od prve. No, to nam ništa nije pomoglo. Naprotiv. Vrh crkve je naš „Stav“ potpuno izvrnuo i žestoko nas napao za stvari koje niko od nas nije ni tvrdio, pa ni pomišljao. Tako smo se još jednom uverili da oni kojima je do nauke stalo kao do lanjskog snega, samo koriste priliku da nas diskredituju iz sasvim drugih razloga, pa i zato što nismo bili spremni da se uvek i u svemu povinujemo njihovim retrogradnim stavovima.
Pedofilima u mantiji nije falila ni dlaka na glavi, a teolozi će skupo platiti što su komentarisali nedostojne reči i postupke crkvenog vrha, koji bi voleo da se o njihovim nedelima uopšte ne misli ili bar ne priča. Inače sledi odmazda
Najviše im je zasmetalo što se desilo ono što nikako nije smelo da se desi – neki pojedinci su se usudili da bez „blagoslova“, samoinicijativno napišu i objave nešto što je imalo ogromnog odjeka u javnosti. To se jednostavno ne prašta. Totalitarni um, opsednut apsolutnom kontrolom svega i svačega nije to mogao pustiti tek tako. Morao je reagovati. I najmanje im je bilo važno šta smo mi branili, a šta negirali. Jedino što je im bilo važno je: a koga ste pitali, od koga ste dobili „blagoslov“ da to radite? Time je sezona lova na nas bila otvorena. I lov je zaista i počeo. Trajao je nekoliko godina i za to vreme vrh crkve se preko svojih bezuslovnih poslušnika na PBF rešio ubedljivo najboljeg nastavnog osoblja i to nemilosrdno, izbacivši ih na ulicu, potpuno nezakonito, protivno svim normama, akademskim standardima, pa čak i Zakonu o radu. To što su time PBF sveli na neakademsku i nebitnu srednjoškolsku bogoslovijicu, kojoj ovakvoj kakva je više i nije mesto na Beogradskom univerzitetu, uopšte im ne smeta. Čak se čini da se u svom slepilu time i ponose.
Kada je 2021, koristeći bliskost sa vlašću, crkveni vrh isposlovao izmene Zakona o visokom obrazovanju, po kojima je za najbitnija pitanja za PBF, umesto Beogradskog univerziteta (BU), nadležan Sinod SPC, tako da on tamo može da „vedri i oblači“, istog časa su i PBF, a sa njime i BU, izgubili svoju autonomiju, ali o tome ćute i prave se kao da se ništa nije desilo, što im ne služi na čast. A na pitanje kako fakultetom, koji je osnovala i koji finansira država, upravlja jedna nedržavna institucija, moraće da odgovori sama država, kad je jednom budemo imali.
