Iza jednostavnog naslova Sećanja jednog diplomate, smešteno je gotovo 400 stranica ispovednog teksta Danila Milića, jugoslovenskog i srpskog diplomate, čije se drugo dopunjeno izdanje (Prometej) upravo pojavilo u knjižarama. Milićeva Sećanja su primerena onome što je radio na poslovima atašea za štampu, zamenika ambasadora i ambasadora, ali je njegova karijera mnogo značajnija od tog zbira funkcija. To svedoče podaci i priče koji se sa zanimanjem čitaju, a jedna ubedljivo govori ko je bio Danilo Milić.
Kada je odlazio iz Belgije, gde je bio pet godina zamenik ambasadora, ambasador Slavoljub Petrović priredio je u jugoslovenskoj ambasadi oproštajni prijem na kojem je bilo više od 300 uglednih zvanica, članovi vlade Belgije sa potpredsednikom Leonom Hurezom… Tadašnji predsednik Skupštine Edmon Leburton je zamolio za tišinu da bi rekao: „Njegovo veličanstvo kralj me zamolio da danas uručim orden Leopoldove zvezde jugoslovenskom diplomati koji je neizmerno doprineo razvoju odnosa dve zemlje.“ Bio je to presedan, jer se po pravilu ovim ordenom odlikuju samo predsednici vlada ili ministri inostranih poslova. Danilov rad je očigledno bio dobro poznat i tadašnjem belgijskom kralju Boduenu.
Milić je u Belgiji obavljao brojne i raznovrsne poslove, ponekad prilično bizarne. Tokom trajanja Jugoslovenske nedelje u Belgiji, održana je i Jugoeksportova modna revija na kojoj su manekenke nosile modele Mirjane Marić. Molila je da joj dozvole da poseti brata, ali direktor Jugoeksporta Rade Kušić je smatrao da se u okviru kulturne saradnje to ne radi. Danilo Milić je dogovorio s upravom zatvora da sestra i jugoslovenski konzul odu u posetu. Ražnatović se žalio konzulu da ga čuvari maltretiraju, da mu sipaju u hranu toliko soli da ne može da jede, da ga zatvorenici tuku kad se kupa… Milić je zvao upravnika zatvora, požalio se na tretman jugoslovenskog zatvorenika i rekao da će se žaliti ministru pravde kojeg je dobro poznavao. Sutradan je upravnik zvao da potvrdi kako je sve tačno što je rekao zatvorenik Ražnatović i da garantuje kako ga više niko neće maltretirati.
Posebno su zanimljivi Milićevi tekstovi koji se odnose na vreme kada je bio ambasador u Kongu, Angoli, Gabonu, Gvineji, Gvineji Bisao i Sijera Leoneu
U svetle trenutke kojima je prisustvovao dok je predstavljao Jugoslaviju, Danilo Milić ubraja predavanje profesora Pravnog fakulteta Jovana Đorđevića na Sorboni u jesen 1966. godine, gde je pozvan da govori o jugoslovenskom ustavnom pravu. U sali je bilo oko 400 studenata koji su ustali i aplaudirali, „kao da je to bio politički miting, a ne stručno predavanje“, zapisao je u svojim Sećanjima Milić. Dekan ga je predstavio francuskim studentima kao svetskog naučnika koji dolazi iz male Jugoslavije, na šta je auditorijum kao po komandi odgovorio: „Ne, Jugoslavija je velika zemlja!“
U pariskim sećanjima je i Milićevo neželjeno bavljenje Aferom Marković (leto 1968), jer su francuski politički krugovi bili veoma zainteresovani da li je ubijeni Stevan Marković u ambasadi pohranio kompromitujuće snimke na kojima je, navodno, bila i supruga tada bivšeg premijera, a ubrzo francuskog predsednika Žorža Pompidua. Posebno je iz tog perioda zanimljiva beleška ovog diplomate o susretu predsednika Francuske generala De Gola sa tadašnjim jugoslovenskim ministrom inostranih poslova Markom Nikezićem. Marko je od generala mlađi 30 godina, govori perfektno francuski jer mu je majka bila Francuskinja Suzan Depre. I stalo mu je da De Gol shvati kako prekoputa sebe ima dostojnog pregovarača. Bio je to jedan od istorijskih susreta, a Milić u knjizi prenosi neposredan Nikezićev iskaz posle razgovora. Recimo, De Gol nije zaboravio Titu streljanje Draže Mihailovića, iako ga je lično molio da ga poštedi.
Posebno su zanimljivi Milićevi tekstovi koji se odnose na vreme kada je bio ambasador u Kongu, Angoli, Gabonu, Gvineji, Gvineji Bisao i Sijera Leoneu. Time je okončao svoju diplomatsku karijeru.
