Dok se Beograd diči banerima za projekat veka, reklamirajući tromesečni Ekspo 2027, građani se pitaju šta će ostati od prestoničkog zelenila nakon realizacije te svetske izložbe, od životne važnosti za našeg predsednika. Jer, preko nje je em moguće budžetski novac preusmeriti u džepove jataka (i botova), em ostaviti neizbrisiv trag u izgledu i funkcionalnosti Beograda, po čemu će se, između ostalog, Aleksandar Vučić pamtiti.
Iz tog razloga, beogradsko nebo vrvi od kranova (nekih i neosiguranih), dok se na zemlji vrši ekocid, i to u vreme kad i vrapci na grani znaju za fenomen klimatskih promena. Njihovoj lokalnoj radikalnosti doprinosi upravo neplanska urbanizacija, vezana i za Ekspo, sa sve desetkovanjem drveća, kojeg je trenutno tek toliko da može da proizvede kiseonik za 311.800 stanovnika. A nas ima oko 1.600.000, kako opominje dr Iva Čukić, urbanistkinja iz Ministarstva prostora.
Urbanističko nasilje
Iz tog kolektiva stigle su nam pre koji dan vesti i da se sprema masovna seča stabala u parku Ušće, kako bi se na ovom potezu napravili Akvarijum, Prirodnjački muzej, gigantska podzemna garaža, (još jedan) jarbol, stanica gondole od Kalemegdana, „pista“ panoramskog balona, dve pasarele… i međunarodno pristanište, opet za potrebe Ekspa. Ili vladajuće klike, indiferentne prema činjenici da se približavamo poslednjem mestu na listi Evropske agencije za životnu sredinu, kojom se markira udeo zelenih površina u celokupnom prostornom kapacitetu evropskih glavnih gradova.
Štaviše, naši vladari kao da mrze zelenilo, ili toliko ljube profit da kroje zakone kako bi ga se što ekspresnije domogli. Poslednji takav potez – novi leks specijalis, kao pravna ispomoć Ekspu – „skratiće ili zaobići mnoge standardne procedure, postajući mehanizam za legalizaciju urbanističkog nasilja“, po rečima Čukićeve.
Ta vrsta tiranije nad prirodom sprovodi se i kroz razne prostorne planove područja posebne namene (PPPPN-ove), koji „ispoljavaju efekat ‘slona u staklarskoj radnji’, unoseći haos u sistem“, kako navodi dr Ivan Simić, docent na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
„Takvi planovi izuzimaju ogromne površine gradskog zemljišta i na njima uspostavljaju posebna pravila, utičući pogubno na stručnu i sveobuhvatnu kontrolu nad razvojem grada“, upozorava Simić. U taj razvoj spada i uređenje priobalja Save i Dunava, napadnutim PPPPN-om za proširenje Beograda na vodi, jer taj planski dokument nije usaglašen sa planovima višeg reda, na prvom mestu – sa Generalnim urbanističkim planom (zaleđenim u 2003). Istovremeno, tim propisom osujećuju se strateški značajni planovi za razvoj mreže zelenila u Beogradu, poput Plana generalne regulacije sistema zelenih površina i Strategije zelene infrastrukture, kako naš sagovornik ističe.
Ako grad ostane bez širokog pojasa priobalja, izgubiće potencijal da se prilagodi klimatskim promenama i sve težim životnim uslovima, posebno u letnjem periodu
Ivan Simić
„Ako grad ostane bez širokog pojasa priobalja, koje je pod kontrolom grada, izgubiće potencijal da se prilagodi klimatskim promenama i sve težim životnim uslovima, posebno u letnjem periodu“, on upozorava.
Veznik „ako“ iz Simićevog citata, sasvim gubi svoj uslovni karakter, jer taj isti PPPPN kojim se kroji kapa prestoničkog vodnog pojasa, poručuje da će se uskoro atakovati na mnoge kvartove, podvedene pod pojam priobalja. Tako Ada više neće biti samo „beogradska rivijera“ (i sama privatizovana), već i novo sedište Zoološkog vrta, ispresecanog mnogim stazama, zbog čega će opet postradati vegetacija. Stara baza Zoo-vrta, podno Kalamegdanske tvrđave, najverovatnije će biti meta novih investicija, „oko kojih se sve vrti, nauštrb javnog interesa“, kako naglašava Čukićeva.
„Transformacija prostora poput Beogradskog sajma, Ade Ciganlije, Ušća, Prokopa.., bez ikakvog demokratskog procesa, znači trajno gubljenje javnog dobra u korist komercijalnih sadržaja koji ne odgovaraju stvarnim potrebama građana. Ono što vidimo nije niz izolovanih slučajeva, već sistematski način upravljanja gradom u kojem se urbanističko planiranje podređuje interesima investitora i političkih elita“, Čukić dodaje.
Azbest u vodotocima
„Uređenje“ priobalja, u tako širokom smislu reči da ono dopire do Terazija, podrazumeva i mnogo rušenja, a ovo odvoženje građevinskog otpada na nepoznate adrese. Sve iako je njegovo neadekvatno odlaganje još jedan ekser u mrtvačkom sanduku ekološke ravnoteže, pa se azbest iz srušenog Hotela „Jugoslavija“ negde potajno sliva u podzemne vodotoke, ugrožavajući zdravlje i našem potomstvu, mi hrlimo potpunom uništenju svega zelenog, što je neko drugi stvorio.
Tako će i na mestu gde je doskoro bila „Juga“, simbol grada i nekada moćne i daleko mudrije države, nići Ric Karlton hotelski kompleks sa dve kule od 34 i 42 sprata, i time biti presečen dotok vazduha sa Dunava, zarobljenog još jednom marinom, za ekskluzivne klijente, čije je uživanje ovoj državi preče od sprečavanja poplava i zaštite od suša, kao glavnih simptoma klimatskih promena.
Ada Ciganlija više neće biti samo „beogradska rivijera“, već i novo sedište Zoološkog vrta, ispresecanog mnogim stazama, zbog čega će stradati vegetacija
Nije našim vlastima strano ni da se ogluše o rizik od klizišta, pa će i potez oko Prokopa, delom pokriven šumom Košutnjaka, uskoro postati betonska utvrda, duboko ukopana u varljivo tlo. Leva savska obala reflektovaće desnu izgradnjom kopije Belgrade Waterfronta u novobeogradskom Bloku 17. Zidaće se na sve strane, zaptivajući nas u staklenoj bašti, punoj izduvnih gasova, kao dodatnih faktora preteranog zagrevanja tla i okolne atmosfere.
Ponešto o tome znaju i žitelji tzv. toplotnih ostrva, koja se iz raznih razloga odlikuju vanrednim brojem tropskih noći, kad se temperatura ne spušta ispod 20 stepeni Celzijusa. Pa ste ili „konstantno pod klimom, od čega vam bubnji u glavi, ili se znojavi prevrćete i nikako da zaspite“, kako svoje muke opisuju žitelji Savskog amfiteatra, Terazijskog grebena, Novog Beograda, Donjeg Dorćola…
„Toplotno ostrvo može uzrokovati velike probleme kada je u pitanju javno zdravlje stanovništva, a posebno starije i populacije hroničnih bolesnika, jer su njime onemogućeni normalan san i efikasno regenerisanje organizma u toku noći. Dodatno, efekat toplotnog ostrva utiče i na povećano trošenje energije na hlađenje, ali i zagađenje vazduha zbog karakteristike da veća hrapavost urbane morfologije usporava strujanje vetra“, obrazlaže Simić, jedan od autora digitalne mape užarenih tačaka prestonice. I to još pre osam godina, kada je Ekspo bio u najluđim snovima predsednika.
„Zelene laži“
Uz dodatni pritisak dalje gradnje mahom privatnih poslovno-stambenih kvadrata, desiće se još veća agonija stanovništva. I to onog sloja kome je sve oduzeto, u korist prijatelja sistema, dovoljno situiranih da sebi obezbede život u „zelenoj laži“, kako Simić krsti još jedan od fenomena ubrzane urbanizacije.
Jer, pritisnuti pravilima uređenja prestonice, investitori su dužni da obezbede najmanje 10 odsto ozelenjenih površina (što po Simićevom sudu „nije dovoljno“), pa se snalaze sadeći ukrasne biljke po žardinjerama, dok travnjake, kao „dekorativne tepihe“, prostiru nad podzemnim delovima objekata. Vezu sa prirodnim tlom tako će imati tek poneka biljčica, dok će puteve podzemnih voda pomrsiti temelji zgrada i garaža.
Privilegiju konzumacije opisanog ambijenta buduće Marine Dorćol, stambeno-poslovnih kompleksa oko Sajma, bivšeg Hotela „Jugoslavija“, Hipodroma (…) imaće oni što mogu da izdvoji bar 7.000 evra po kvadratu, po trenutnim cenama. Pa će nas neimarstvo u ime profita stajati još drastičnijeg klasnog raslojavanja, kao još jedne od nuspojava pošasti što nam se događa.
Transformacija prostora poput Beogradskog sajma, Ade Ciganlije, Ušća ili Prokopa, bez ikakvog demokratskog procesa, znači trajno gubljenje javnog dobra u korist komercijalnih sadržaja
Iva Čukić
Čak i isprva obećavajuće ideje, poput one o izgradnji linijskog parka duž dela nekadašnje (industrijske) pruge, od Beton hale do Pančevačkog mosta, i dalje, Ade Huje, umeju da iznenade oportunističkim hepiendom po povlašćene investitore, udružene sa političkom elitom. Tako će se duž te linije, koja će se naprečac ozeleniti (maltene saksijskim cvećem), uskoro zasiviti i druga elitna naselja, osim Marine Dorćol. Pa će „zelena kičma prestonice“ momentalno otvoriti niz neuralgičnih tačaka, opet na štetu građana i lokalne klime.
Slikajući ko zna kome lepu razglednicu Beograda, vlast će ignorisati fakat da to
nikako nije grad u kome je prijatno živeti, kako ističe Čukićeva. „To nisu infrastrukturna rešenja, to su kulise sistemske devastacije prostora u korist kratkoročne zarade i koruptivnih interesa“, decidirana je.
Nezajažljiva vlast
Iako na „periferiji“ Srbije još nema leks specijalisa, „slaba institucionalna kontrola, nedovoljna transparentnost procesa i ograničeni mehanizmima za učešće građana u donošenju odluka“, beogradskim scenarijem preti Zlatiboru, Vrnjačkoj Banji i drugim sredinama sa turističkim i drugim potencijalima. „Dakle, problem nije samo u specifičnim pravnim normama, već u temeljnim principima upravljanja prostorom i urbanim razvojem. Investitorski urbanizam, koji dominira na nivou cele zemlje, ima direktan uticaj na kvalitet života, zdravlje ljudi, klimatsku otpornost i dugoročnu održivost gradova svih veličina“, izričita je sagovornica Radara.
I kad se rade akcije pošumljavanja, pristup je stihijski, i bez drugog efekta osim odliva para iz budžeta, uz dodatno zaduživanje, ali i stvaranja opsene da država brine o ekologiji. Da je naša vlast svesnija, primenila bi neka od održivih rešenja da se javno dobro sačuva od svih negativnih uticaja, pa i faktora naglih klimatskih promena.
U ekološki svesnijim zemljama, poput Holandije, trgovi se projektuju tako da kombinuju prirodne materijale, vodene površine i drveće, stvarajući mikroklimatski prijatne prostore za okupljanje
Dragan Milošević
„Održiv pristup uključuje kombinaciju prirodnih rešenja poput ozelenjavanja, kreiranja zelene i plave infrastrukture, kao i korišćenja vode za hlađenje prostora. Promene mikroklime moraju da se prate preko pametnih senzorskih mreža, a da se gradske politike razvoja prilagođavaju tim promenama“, kaže dr Dragan Milošević, docent urbane hidrometeorologije na Univerzitetu Vageningen u Holandiji.
Tamo, u daleko manje prijateljskoj klimi od ovdašnje, ne prave se okupljališta ni saobraćajna čvorišta da liče na betonske piste i platoe bez smisla, poput našeg Trga republike, Savskog trga ili Slavije. Ti egzemplari betonizacije Beograda Miloševiću liče na „usijane peći“ (ili krematorijume živih ljudi, prim. nov.).
„U ekološki svesnijim zemljama, poput Holandije, trgovi se projektuju tako da kombinuju prirodne materijale, vodene površine i drveće, stvarajući mikroklimatski prijatne prostore za okupljanje. Ideja je da svaki kvadratni metar doprinosi klimatskoj otpornosti, a ne samo estetskom utisku“, zaključuje ovaj stručnjak.
Nama, nesvesnima, ostaje da se kuvamo u ekspres loncu ekonomskog napretka (pojedinaca), umirući u velikim mukama. Za to vreme, ako se naše vlasti u snu okreću, to nije zbog efekata klimatskih promena, od kojih su zaštićeni privilegovanim uslovima života, već zbog svoje nezajažljivosti. I onog što stoji na putu do ispunjenja cilja, potpunog preobražaja gradova u investitorski plen.
