Ako se iole pažljivo pročitaju dokumenta vezana za ubistvo više od 8.000 bošnjačkih civila 11. jula 1995. u Srebrenici, od presude Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju iz 2004, preko odluke Međunarodnog suda pravde iz 2007, do rezolucije Generalne skupštine UN iz 2024, neće se naići ni na slovo poznate nam formulacije da su „Srbi genocidan narod“. Njom, kao propagandnom mantrom manipulišu predsednik Srbije Aleksandar Vučić i zvaničnici vladajuće partije, kao i SPS-a, potpomognuti sličnim glasovima iz Republike Srpske, takođe sa najviših nivoa vlasti.
I u Predlogu rezolucije o Srebrenici, koju su 3. jula ove godine, nakon pune tri decenije otkako je srebreničko stratište bilo pokriveno leševima dečaka i muškaraca od 12 do 77 godina, Narodnoj skupštini Srbije podneli poslanički klubovi PSG‑a, SDA Sandžaka i PDD-a, apeluje se isključivo da se genocid osudi, izrazi saučešće porodicama žrtava i zaustavi glorifikacija osuđenih pojedinaca i organizacija koje su međunarodno pravosnažno oglašene krivima za genocid i druge zločine. Ovim predlogom manifestuje se potreba za moralnom odgovornošću kroz dijalog sa prošlošću. Ili – poštovanje prema žrtvama rata u BiH.
I, dok je deo srpske javnosti ovo video kao priliku za osnaživanje kulture sećanja, u cilju prevencije sličnih događaja, uviđajući da se u pomenutim dokumentima insistira na pojedinačnoj odgovornosti, bilo je i drugačijih gledišta. Pa je šef radikala Vojislav Šešelj pozvao građane da 11. jula „proslave dan oslobađanja srpske Srebrenice“ u centru Beograda. Obaška što se time dolazi u koliziju sa međunarodnim pravnim tumačenjem događaja i relativizuje istorija, tim činom se zagušuje ljudskost, i utire put genocidnosti. Zar je tako teško reći „slava im“? Zar nas ovo ne bi oslobodilo, pa i izmišljene etikete genocidnog naroda, i načinilo boljim ljudima?
