Partizanska knjiga, na svom sajtu, u novopokrenutoj rubrici Razgovori, objavljuje odgovore Džona Banvila na pitanja koja su ovoj izdavačkoj kući i irskom klasiku poslali – čitaoci!
„Vaši romani često istražuju liminalne prostore – između sećanja i sadašnjosti, između života i umetnosti, između sukobljenih verzija sopstva“, pita neko. „Da li ste ikada osetili da je narativ postao previše koherentan da bi bio istinit, i ako jeste, kako odolevate iskušenju da ’ispeglate’ priču?“
Pisac odgovara: „Roman nije ni nalik životu. Ne doživljavamo sopstveno rođenje, a smrt, kako kaže Vitgenštajn, nije iskustvo u životu. Dakle, sve što imamo je manje ili više dugačak, haotičan deo u sredini. To je jedan od razloga zašto se okrećemo umetničkom delu – da bismo dobili verziju života koja je koherentna, oblikovana i koja se može objasniti. Kako je pisao veliki engleski kritičar Frenk Kermod, umetnost nudi ’osećaj kraja’, osećaj nečega dovršenog. Ili, kako to Henri Džejms kaže, umetnost stvara život. Stalno sam svestan da u fikciji izmišljam paralelne svetove koji, ako sam dovoljno vešt, imaju neobjašnjivu – namerno biram tu reč – sličnost sa svetom svakodnevnog iskustva.“
Partizanska knjiga objavila je Banvilove knjige Duhovi, u prevodu Nataše Srdić, i Singularnosti, u prevodu Novice Petrovića.
