Ponekad mi se učini da je u uličicama, po čijem su pločniku poređane antikvarne knjige, hladnije nego u drugim delovima istog kvarta, taman šetali po najvećoj vrućini, kada se asfalt topi a grad cedi kao sunđer. Mikroklima! Bukinista katkad skvrčen sedi uz hladan zid, obučen za jesen. Podiđe vas jeza. Padne vam na um da hladnoća možda dolazi s vlagom donetom iz mračnih podruma, iz nekadašnjih porodičnih biblioteka. Talože se tu nalik nerazgrađenim biljnim ostacima u tresetu; vredna dela čine da tresetište raste, uzdiže se – nećemo ih izgubiti, taman dugo stajala u mraku dok se već iza sledećeg ugla ljudi kupaju u bleštavoj svetlosti.
Tu sam pronašao Pesme Šejmusa Hinija (na koricama tada stoji: Šejmas), objavljene 1993, knjigu koju u svojoj zbirci mikroeseja Lutajuća planeta pominje književnik Nenad Milošević. Tragao sam za njom zbog Hinijevog maslaca, proze o zimskom danu kada je pre trideset leta irski pesnik dobio Nobelovu nagradu. Kolege okupljene u redakciji Književnih novina komentarisale su pristiglu agencijsku vest. Nekolicini se nije sviđala ta poezija, a Borislav Radović je „otprilike rekao kako mu se Hinijeva poezija ne dopada previše“, ali da je čitajući pesmu u kojoj se opisuje maslac pronađen u tresetu, star nekoliko stotina godina, stvarno osetio njegov miris.
Redovi sa 58. stranice, štampani u Službenom glasniku 2014, naterali su me da kopam po prašnjavim, mokrim kutijama. Iskopana je: jarkožuta, tipična za devedesete. Tri izdavača za sto strana: Cicero, Pismo, Matica srpska. Slog? Jedino sadržaj nije u italiku – rano korišćenje kompjuterskog preloma. Mesto izdanja: i Beograd i Novi Sad, prevod Srbe Mitrovića. Iz štampe izašlo 1993 – dve zime pre nego Hini postane nobelovac.
Urednik? Raša Livada!
U prvim stihovima pesme Mesečar, pesnik kaže da taj ima „ruke pljačkaša gnezda“.
Jeste li nekad stali na mahovinu?
Uvek sam bio kukavica, ali se jesam popeo na krov stare banatske kuće gde su moji drugari tražili ptičija jaja. Mahovina na crepu toliko se razvila da je više nas naglas podelilo istu fascinaciju. Bez cipela, bosonogi, pomislili smo da stojimo na prijatnom tepihu.
Nema veze što se uvod ne slaže: „Mi nemamo prerije / Da režu s večeri veliko sunce“. Polje mog detinjstva jeste Močvarna zemlja. Maslac je u trećoj i četvrtoj Hinijevoj strofi: Izvukoše kostur / Velikog irskog losa / Iz treseta, na noge ga staviše, / Košaru neobičnu, punu vazduha. / Maslac što potonu / Pre više od sto godina, / Nađen je ponovo, sočan i beo…“
„Jednom mesečno sam prikazivao časopise na Televiziji Beograd. Mislim da sam tako upoznao Rašu Livadu”, kaže nam Nenad Milošević, nakon što smo pomenuli tog dalekovidog urednika, junaka njegove Lutajuće planete. Priča da su se najčešće sastajali u kafanama na Dunavskom keju.
Hinijevu poeziju predstavio je u doba krvavog raspada Jugoslavije, usred teške krize.
Pamti li redakciju Pisma, časopisa za prevedenu književnost?
„Odveo me Raša jednom do redakcije Pisma koja se nalazila na drugom ili trećem spratu zgrade Zemunske scene Narodnog pozorišta, današnja zgrada Madlenijanuma. U redakciji je sedela gospođa Vujić, sekretarka časopisa. Prostorija je bila okrečena u svetloplavo, sa novim venecijanerima. Bio sam uzbuđen. Sve je bilo uredno i čisto, nije bilo razbacanih ili naslaganih rukopisa, knjiga i časopisa.”
Nabraja da su u Pismu sarađivali prevodioci Zoran Bundalo, David Albahari, Žarko Radaković. Bole Zec, braća Paunkovići, Biserka Rajčić, Petar Vujičić, Srba Mitrović, Raša Sekulović…
Napominje da je Hini predstavljen prvo u Pismu kod Raše a posle – Nobelova. Isto se desilo sa Derekom Volkotom, Toni Morison i drugima. Svaki broj se s radošću iščekivao.
„Za mene je to bilo važno jer nisam studirao književnost. Postao sam kolekcionar časopisa, a jedan od prvih bio je primerak prvog broja koji sam ukrao od brata. Brzo sam shvatio koliko se programi svetske književnosti u Pismu i na katedri Filološkog fakulteta razlikuju. Delo, Književna kritika, Treći program, Književnost, beli Letopis… Devedesetih se tom spisku pridružuju Reč i ProFemina. Prevodi se gotovo nikada nisu poklapali. Ti časopisi su apsorbovali najbolji deo prevodilačke produkcije, direktno su zadavali najbolju moguću lektiru čitaocima.”
Potvrđuje da izdanje iz 1993. predstavlja tipičnu knjigu iz tih vremena. Više izdavača, loša hartija, traženje sponzora.
Ne vraćam ga na razgovor u Književnim novinama, ali opet ističe da Hini nije bio njegov omiljeni engleski pesnik, nego Larkin, Tom Gan, Oden… Ali antologičar Srba Mitrović odlučio je da prevede u zasebnoj knjizi baš Hinijeve pesme i što ga je više čitao, sve mu se više dopadao.
„Na neki način decentrirao je poeziju. Savremena poezija sve više je tražila mitsko u svakodnevnom. Manir! Pesnici su počeli da liče. Sećam se Hinijeve slike prilikom vađenja oljuštenog krompira iz posude sa vodom i sečenja na kriške, kada se čuju samo (bele kao mleko) kapi koje padaju natrag u posudu. Ili, kada narator i njegova rođaka skidaju sa žice za veš i savijaju osušene plahte, čas se primičući jedno drugom, čas se odmičući.”
Primećuje da je Hini u stanju da u blizinu dovede dve ili više, nikada pre njega dovedene, odvojene stvarnosti koje dve ili više pesničkih slika reprezentuju, i da time sam doživljaj sveta i života čitaoca učine radosnijim, bogatijim za novu stvarnost uzetu iz pretpostavljenog beskraja života. „Nije Hini u modernom svetu učitavao antičke ili hrišćanske mitove poput Jejtsa, Odena, Eliota ili Paunda, nego je stvarao prizore iz savremenog života irskih marginalaca sa povremenim reminiscencijama na borbu Iraca za slobodu i nezavisnost.”
