Nakon prodornog debitantskog izdanja Slobodna volja, četiri godine posle, Nemi pesnik postavlja ultimativno pitanje „Ima li od jutros nešto novo?“. Ono nas prati generacijama. Bilo bi lepo da ima nešto zaista – novo, u smislu nečeg od opšteg značaja i važnosti.
Krajem osamdesetih smo pevali „Nebo, nebo plavo je“ Obojenog programa, devedesetih „Nedaleko odavde“ od Darkwooda ili „Proći će njihovo“ Kande, Kodže i Nebojše, a danas pili smo lažne vesti, jeli lažne vesti. Sad smo sami krivi, što smo lažno živi Nemog pesnika. Nepravda je što muzika ovog vanserijskog novosadskog sastava, po drugi put prolazi ispod radara većine muzičkih urednika, radio-stanica i portala.
Ubedljiva izražajnost pevača Milana Markovića je posebna priča. Na ovom albumu je ona još jača. Njegov glas ima raspon od krhkog muškog vokala, preko prodornog jauka do totalnog izliva gneva
Bend Nemi pesnik, srećom, dobro vidi i na papir stavlja sve. Možda ne govori, ali zato peva iz petnih žila. Peva o iskrivljenoj stvarnosti, zgaženim vrednostima, totalitarizmu; neuzvraćenim i onim nevinim, bezbrižnim ljubavima u velikom gradu. Album Ima li od jutros nešto novo? (Mascom), uz svoju kritičarsku direktnost, nosi emociju zaboravljenih vremena kada se iskreno volelo punim srcem i kada se ljubavi nisu ismevale već bivale uzdizane. Nedostatak te vrste podsticaja nas je delom doveo do patosa na koji smo pali. Po njemu tražimo mrvice da preživimo od prvog do prvog i osatke onoga što smo nekad bili.
Bend Nemi pesnik je svojim tekstovima veoma blizak estetici Ekatarine Velike. Milan Mladenović je bio jedan, ali je i Marko Aleksić retko dobar savremeni rokenrol tekstopisac koji nepogrešivo gađa u metu. Bez obzira na to da li su u pitanju društveno angažovane teme, ljubavni okršaji, druženje ili iskrena ljubav, on vešto dočara ambijent, poentirajući tako da slušalac – zanemi. Naizgled lepršave, pesme Nemog pesnika su ozbiljni hroničari zbivanja u trećoj deceniji dvadeset prvog veka. Osećaj neprijatnosti i gorčine prate raskošne barokne pop partiture.
Ubedljiva izražajnost pevača Milana Markovića je posebna priča. Na ovom albumu je ona još jača. Njegov glas ima raspon od krhkog muškog vokala, preko prodornog jauka do totalnog izliva gneva. U nekim pesmama utisak je da vas prosto grabi za ramena. Tresući vas urliče koliko istine nema, koliko smo prazni, a pravda slepa. Koliko je Markov tok misli blizak Milanovoj interpretaciji govori činjenica da slušalac može steći utisak da tekstove piše upravo Marković. Ovakav tandem je retkost i zlata vredan.
Bazično alternativni rok bend ovde briljira monumentalnom produkcijom Dragana Alimpijevića obogaćenom gudačima, sintevima, i višeglasjem. Zvuk je pun, u pojedinim pesmama vanserijski transparentan a svirački superioran. Nemi pesnik sa jedne strane suočava The Killers i Blondie, Oasis i Franz Ferdinand, a sa druge Milana i Boru, Rundeka i Bregovića.
Album Ima li od jutros nešto novo? u ovoj godini zauzima posebno mesto što se domaćih rokenrol izdanja tiče. Njegov sadržaj uspešno povezuje stvarnost, iluziju i maštu sa svetim trojstvom koji čine ljubav-vera-nada. Takva alhemijska tvorevina je u ovom trenutku preko potrebna doza adrenalina jer, što bi davno rekli Bitlsi, tomorrow never knows.
