Dan uoči nekadašnjeg Dana mladosti Aleksandar Vučić odbio je zahtev mladih da raspiše vanredne izbore, ali je požurio da šest meseci pre roka uhvati muštuluk najstarijima da će im u decembru povećati penzije. I još im je, skoro roditeljski brižno, poručio da će „dati sve od sebe da penzije ne rastu manje od osam odsto“ i da mu je cilj da one „rastu sličnim tempom kao i plate“.
Biće da je povećanje penzija jedini lek za pad njegovog rejtinga. Pa je najavio nešto što je vlast ionako, po važećem zakonu, obavezna da uradi. Da svakog decembra uskladi penzije sa rastom zarada i cena. Bez obzira na to šta o tome misle Vučić, Đuro Macut, Siniša Mali…
„Kvaka“ je u tome što ta povišica sada zavisi od toga koliki je udeo ukupnih troškova za penzije u bruto domaćem proizvodu. Ako je manji od 10 odsto BDP-a, penzije bi u decembru morale da porastu ne za osam odsto, koliko je Vučić obećao, već za 12,7 odsto. Jer za toliko je prosečna zarada povećana od juna prošle do marta ove godine, sa 95.804 na 108.013 dinara. Ako prosečna zarada u junu bude oko 110.000 dinara, penzije bi u decembru morale da porastu za 14,8 odsto.
Ako se tako stvari postave, mnogi poput Ane Brnabić neće moći da razumeju kako da razumeju Vučića, koji tvrdi da mu je cilj da penzije „rastu sličnim tempom kao i plate“. Čisto matematički u ovoj godini plate će rasti za 53 do 83 odsto bržim tempom od penzija. Što je, valjda, i dokaz koliko vlast brine o najstarijima.
Šta reći o predsedniku koji bi da uštedi novac na visokom obrazovanju i da uz onih 12 rafala, koji koštaju 2,7 milijarde evra, kupi još dva komada? O dvojcu Vučić-Mali, koji je Aerodrom „Nikola Tesla“ dao u koncesiju francuskom Vansiju, a sada bi da Srbija ponudi koncesiju za dva aerodroma u Crnoj Gori? I kako ostati normalan u takvoj zemlji
U tom grmu, međutim, leži zec. S obzirom na to da je udeo penzija između 10 i 10,5 odsto BDP-a i neformalnom direktoru Fonda PIO i svih institucija ruke su vezane, pa će u decembru penzije da se povećaju za polovinu rasta plata i potrošačkih cena u poslednja dva kvartala prošle i prva dva ove godine. Pa će za 6,35 odsto porasti zbog povećanja zarada i još dva odsto zbog inflacije, koja je sada četiri odsto. Sve zajedno, dakle, 8,35 odsto. Treba li bolji dokaz da je penzionerima obećao samo ono što u zakonima jasno piše. U nadi da će bar neki od njih to shvatiti kao njegov lični poklon. I da povišice bez njega ne bi ni bilo.
Istine radi, ima u važećem zakonu još jedna, za srpske penzionere najgora opcija, koju vlast, iz razumljivih razloga, ne pominje. A svodi se na to da će penzije, kad ti izdaci premaše 10,5 odsto BDP-a, moći da se usklađuju samo za stopu rasta potrošačkih cena. Tada bi prosečna penzija sa aprilskih 50.688 dinara krajem godine mogla da se poveća za samo 2.027 dinara. Biće da je Vlada tom odredbom htela da uveri MMF da ne misli da narušava stabilnost javnih finansija, ali bi bar bio red da neko iz vrha vlasti objasni građanima da postoji i takva mogućnost. Umesto što stvara utisak da sve zavisi samo od Vučića i njegovog prvog blagajnika.
Za razliku od penzionera, na čije glasove računa, Vučić je 2. juna, u razgovoru sa studentima 2.0 poručio da ljudi „neretko državu doživljavaju kao ćup iz koga može svako da uzme koliko mu treba“ i da to „mora da se menja“. Nije, naravno, mislio na sebe, već na profesore univerziteta. „Mi za visoko školstvo dajemo oko 500 miliona evra godišnje. A znate li šta smo mogli sa 500 miliona evra da uradimo, koliko subvencija za fabrike i nova radna mesta, koliko oružja da kupimo…“.
Šta reći o predsedniku koji bi da uštedi novac na visokom obrazovanju i da uz onih 12 rafala, koji koštaju 2,7 milijarde evra, kupi još dva komada? O „najboljem studentu prava“ koji „najboljem studentu medicine“ objašnjava štetne posledice štrajka glađu? O dvojcu Vučić-Mali, koji je Aerodrom „Nikola Tesla“ dao u koncesiju francuskom Vansiju, a sada bi da Srbija ponudi koncesiju za dva aerodroma u Crnoj Gori? I kako ostati normalan u takvoj zemlji?
