Danima brojite koliko je ljudi bilo na vašem mitingu. Džaba sabirate iznajmljene autobuse i rentirane stolice ispred Skupštine. Džaba vezujete neposlušne šatore koji pod naletom vetra menjaju mesta kako im se prohte. Džaba pravite ćevape, koji sa roštilja nestaju polupečeni i završavaju u obližnjim klozetima brzinom svetlosti. Džaba stavljate zabranu ekipi Al Džazire da događaj snima sa obližnjeg privatnog balkona, bojeći se da se iz visine ne vidi broj prisutnih. Džaba ubeđujete i narod i sebe da je ovo bio vaš najveći skup ikada… Džaba. Jer znate da nije. Bio je to vaš najveći promašaj. Vaš vašar taštine – sa volom na ražnju i toi-toi vozićem od Crkve Svetog Marka, do Kombank arene. Izvan žicom omeđenog prostora gde je bila bina – žicom kojom se ograđuju ovce, a ne ljudi – nije bilo nikoga, sem znatiželjnih.
Smrknuti pogledi i natmurena lica, bez namere da krenu put Skupštine. Šta ih se tiče da li je vaša nova partija promenila staro ime? Šta ih se tiče da li je to način da se oslobodite nepoželjnih? Šta ih je briga da li je vaša najveća zastava manja od one u Zvečanu?
Na ulicama, tek pristigli mitingaši, šetali su lagano i razgledali su izloge. U parku kod Manježa, jeli su na klupama i otpacima gađali kontejnere. Razmišljala sam… Iz kog li su dela sveta!? Koja muka ih je naterala da napuste svoju zemlju i da danas budu ovde? Zašto su dopustili – da se njihovim brojem – vi dokazujete? Smrknuti pogledi i natmurena lica, bez namere da krenu put Skupštine. Šta ih se tiče da li je vaša nova partija promenila staro ime? Šta ih se tiče da li je to način da se oslobodite nepoželjnih? Šta ih je briga da li je vaša najveća zastava manja od one u Zvečanu? Zašto bi ih zanimalo da li je Zvečan još uvek Srbija, ili je Kosovo – pa zato tu zastavu ne računate? Zašto bi razmišljali da li je zastava koju su nosili – vaš mali i vaša tigrica – ruska ili naša? Zastava je bila okrenuta naopako. Namerno ili ne? Propitajte svoje…
Atmosfera za plakanje. Ni trunke radosti i ushićenja kao kad proteste prave studenti. Nigde pesme, zagrljaja, poljubaca, suza radosnica i ponosnog mahanja zastavama. Zastave su bile bačene u travu, ili na betonsku stazu. Za razliku od ljudi omeđenih žicom, ovi izvan žice su vas ignorisali. Pobegli su sa mesta gde je žica bila granica. Vi ste, u stvari, šampion podela. Žicom ste podelili podršku od „podrške“. Zanima me, koje više volite? Da li one koji su morali da dođu, ili one koje ste morali da naterate? Da li one koje ste u tor zatvorili, ili one koji su bili slobodni – ne sluteći da će pobeći.
Zašto bi ih zanimalo da li je Zvečan još uvek Srbija, ili je Kosovo – pa zato tu zastavu ne računate? Zašto bi razmišljali da li je zastava koju su nosili – vaš mali i vaša tigrica – ruska ili naša? Zastava je bila okrenuta naopako. Namerno ili ne? Propitajte svoje…
Dragi gosti, vratite se ka Skupštini, predsednik se obraća i biće nervozan što ste pobegli. Ionako vas popisuju u autobusu. Vratite se blagovremeno, biće napeto posle. Vratite se… preklinjala je policajka preko razglasa, dok je masa koja nije bila zaključana hitala u suprotnom pravcu od traženog. Bili su plaćeni kao statisti sa zadatkom, a statisti nisu majmuni da stoje ispred žice i da viču – Aco, Srbine! Muka ih je naterala da vam uzmu dnevnice i da dođu, ali ne i da vam preko žice šalju ljubav i poljupce. Njih sam razumela. Videla sam jad i bedu u njihovim očima. Ali nisam razumela one imućne, koje ste uterali u taj tor, u tor koji ste zaključali, a ključ progutali – da vam ne pobegnu. Aplaudirali su i uzvikivali su vaše ime – kad im se naredi.
Prošetala sam centrom grada. Resavska i Svetozara Markovića, pa i Kneza Miloša koja prolazi pored Ćacilenda, bile su uobičajeno prohodne. Da nije bilo onih koji užurbano beže i od vašeg govora i od smrada toi-toi klozeta, ulice bi izgledale kao svakog vikenda. Ima li negde gužve, zapitala sam se i krenula put Terazija. Očekivala sam barem neko najavljeno čudo. Bila sam ubeđena da ćete nas iznenaditi Ilonom Maskom ili nekom drugom svetskom facom. Umesto njega, ugledala sam letećeg Žeksa na nekom podestu i nekoliko prizemljenih baba mojih godina. Đuskale su uz Baju i njegovu pesmu Ljubav preko žice. Podvikivale su u zanosu – Ijuu, iujuuu, ne znajući – da l’ su došle, il’ su pošle – na vaš miting. I to je bilo jedino od srca.
Umesto njega, ugledala sam letećeg Žeksa na nekom podestu i nekoliko prizemljenih baba mojih godina. Đuskale su uz Baju i njegovu pesmu Ljubav preko žice. Podvikivale su u zanosu – Ijuu, iujuuu, ne znajući – da l’ su došle, il’ su pošle – na vaš miting. I to je bilo jedino od srca
Na samo dvesta metara od glavnog događaja, ni gužve, ni osmeha! Kao na pogrebu. Da ste nekog stranca tog dana doveli u naš glavni grad, mislio bi da je dan žalosti, a ne dan vašeg pompezno najavljivanog – najvećeg mitinga u istoriji. U istoriji blama – možda. Naglasite to naknadno, da ne kaže narod da ste lagali, kao povodom upotrebe „zvučnog topa“. I vi i neimenovani inspektori ruske FSB službe – službe vaše bezbednosti od osude sveta.
Nakon viđenog – koga vi ubeđujete da je na onom omeđenom platou ispred Skupštine bilo između 126.735 i 128.080 ljudi? Kad već lažete, napumpajte na milion, da deluje pompezno. Kad ste brojali naš miting 15. marta, trudeći se iz sve snage da barem deset puta umanjite broj prisutnih, rekli ste da smo se mi kretali levo-desno pa nas je na kvadratnom metru bilo dvoje, ponegde i jedan – ako je taj neko mahao rukama. A kod vas, na tom istom prostoru od jednog metra po kvadratu, po vašem proračunu – bilo je deset stolica i duplo više ljudi. Možda. Ako ste ih ređali u visinu i ako su jedan drugome sedeli na glavi. Ali, nije bilo tako. Na kvadratnom metru bile su dve stolice, za dve prosečne zadnjice i malo protegnutih nogu.
U naletu dosade narod je pokidao žicu. A, kad je stiglo „oslobođenje“, nisu marili ni što ih neko snima kako beže, ni što nose kese prepune hrane, ni što odnose stolice – poređane jedna na drugu, ni što ćete te snimke sigurno videti…
U naletu dosade narod je pokidao žicu. A, kad je stiglo „oslobođenje“, nisu marili ni što ih neko snima kako beže, ni što nose kese prepune hrane, ni što odnose stolice – poređane jedna na drugu, ni što ćete te snimke sigurno videti… Nije bilo straha kod ovih ljudi. Pare su uzeli. Došli su. Odslušali su koliko su izdržali. I time su vam otplatili. Gratis je bilo vikanje iz sveg glasa – Aco, Srbine. To nisu predvideli. I tu su stavili tačku. Baš kao vi. Niste im više u srcu. I zato, beži… Mud koji, kili moji… rekla bi vaša bliska saradnica, koja vam je ukrala šou ovog mitinga, rekavši – ko se lata mači, od lača e, e, e… ne mogavši da dovrši započeto. Ili Noletova duhovita parodija – na ono što je vaša bliska saradnica izjavila i na ono što ste vi preskočili čitajući pismo dečaka upućeno vama – ko su njegovi idoli. Namerno ste izostavili Đokovića zbog podrške studentima u blokadi, ali kamera je sve zabeležila. Kad su Novaka pitali za komentar, odgovorio je smehom. Šta reći? Kakvu posluku porati?! Kakav duh! Kakav smisao za humor! Vi to nemate. Prepotentni ste i nabusiti.
Krajnje je vreme da odete, kako mitinge ne bi pumpali na silu…
